Постање
– Не застајкујте, децо.
Не смете да станете. Идемо. Крећите се.
– Али, мама?...
– Без „али“. Зар да нас
стигну? Никако, мили. Не клоните. Гледајте шуме. Само још мало. Морамо издржати.
Вукли су се с напором, тетурали,
гегали незграпно на реповима, упорни су били да истрају. Слутили су морање. Морање
је било ван њих, истовремено дубоко у њима. Као и тежња. Слутили су и њу. Осећали
су како навире из прасећања, сувише јака, сувише снажна да би јој се одупрли. Није
било другог начина, није било бољег начина сем да се што даље доспе, да им се побегне.
– Хитрије, децо.
Кретали су се као у сну. Сивило
је прожимало околину и њих саме. Толико је било мрачно да једни друге нису видели.
Назирали су само контуре, наслућивали облике, али се нису распознавали. Није ни
било потребно да се распознају. Тајанствено чуло им је означавало пут, усмеравало
постојање.
Тискали су се једно уз
друго, јурили напред. Додиривали су се перајима да се не погубе.
Гробна тишина око њих. Мук.
Птице се не чују. Ни цврчци. Чак ни стругање репова по опалом лишћу. Само метални
звон кад крљушт дотакне крљушт.
Тишина им помаже да назиру.
Боље се усредсређују у њој. Гледају неким унутрашњим чулом које нису очи. Бескрајна
пространства врлети и гора пред њима. На обзорју голети и шуме. Шуме стрче као
хриди. У тами се најбоље нестаје и најбоље настаје. Бистар поглед смета. Нестајање
се не види. Ни преображавање.
– Зар тако мора бити?
– Мора, сине, мора. Хитро
само, већ се лакше крећемо. Свикавамо некако. Не смеју нас стићи. Сам знаш шта би
то значило.
– Али, мама, ја не могу
више без воде. Хоћу воду, мама, воду!
– Смири се, мили. Заборави
на воду. Они су тамо. Вода нам одузима вољу. Бежимо од ње. Што даље. Хајде, децо,
не застајкујте. Морамо успети, рођени моји.
Знали су добро да ће им
без воде бити тешко. Знали су колико би било погубно да је поново осете. Још од
оног часа кад су је се одрекли. Зато их мати води високо у брда. Тамо нема воде.
Горе су сигурни. Упркос шкрга које се у празно отварају, упркос оштре и резовите
боли у њима. Срећом па се у шкржним наборима сачувало влаге. Колико-толико. Влага
умањује бол. Само да истрају, да поново не чују сабласни зуј, да га се ослободе
заувек. Нека и јаче боли после, нек се губи свест. Истрајаће, макар више никад не
осетили воду нити њено умилно струјање шкргама, преливање преко крљушти, миловање
пераја.
Ох, кад би. Само још једном.
Још једном да бућну. После би лакше. Али не би. Слуте да не би. Урезано им је у
свест. Не би више могли без воде. Они би дошли. Зујање би дошло.
Нека дође. Само воду да осете.
Још једном да је осете.
⁕⁕⁕
И зазујало је. Протресла их
је дрхтавица, силна, несносна. Зазујало је убитачно. Више њихових глава. Горе. Тамо
где лете и траже их.
– У шуму, децо, у шуму!
Бежите, бежите! Једино нас шума може спасти. Под грање! Под грање!
Јурнули су колико су могли
да јурну. Нису могли много. Зујање је било прејако. Бол у плећима је била
прејака. Зујање што опија. Шкрге су им без воде. Љуљају се омамљени. Провлаче
кроз шикаре. Бауљају као гуштери. Улећу у шибље. У мрак. Замичу. Мрак је добар.
Зујање није добро. Слуте га све ниже. Слути и оно њих. Изнад реже гране. Све ближе.
Бар шкрге да не боле. Вода да је у њима. Кап воде само. Суво. Сасушено. Корито реке
без реке. Кад би поново потекла. Слаповима низ крљушти. Брзацима жустрим. Наквасила
би грло. Напојила шкрге. Испунила наборе. Једног зла би се спасли. Зујање нек остане.
Нек их стигне. После и тако неће ништа бити важно и сад је тама.
– У грмље, децо! Скачите!
У грмље! Котрљајте се! Провлачите! За мном, децо! За мном! Не смеју нас стићи! Не
сада!
Дивно! Дивно! Како умилно
шибају гранчице. Роса је у њима. Прекрасно. Роса хладна, драга роса. Голица шкрге.
Љуби их мокрим пољупцима. Жуди већу воду. Што пре до воде. Што брже. Зујање није
важно. Не слушај га. Заборави. Вода је важна. Ни табу није важан. Прекрши га. До
воде стигни. Вода је главна.
– Не, децо! Не тамо!
Вратите се! Зар заборављате? Не вуците ме! Слушајте: зуји још увек! Даље од воде!
Бежите! Знате шта нас чека! Не идите! Никако води! Децо! Децо!!!
Залуд. Не чују резове табуа
што им вришти свешћу. Ни зујање. Ни мајчин очај. Вапаје. Ништа. Сва чула се преметнула
у мирис.
Тло је постало каменито. Не
шушти лишће под њима. Али мирише! Камен и мирис. Најлепши мирис. Увлаче га у ноздрве.
Ох, како мирише. Милује плућа. И шкрге. Наравно шкрге. Због њих и хрле.
– Вода!!!
– Не, децо, не! То
је клопка!
Застадоше на ивици стене.
Неодлучно. Али само за тренутак.
– Децо!!!... – крик јој
се изгуби у мокром пљускању.
⁕⁕⁕
Усправљена на репу мати је
стајала до пола у води. Гледала је под собом то усхићено, безглаво бацакање деце
и плакала. Све да је изгубљено. На домаку циља пропало.
Деца пливају у круг, јуре
се, преврћу пресрећна. Крљушти им бљескају. Извијају се виртуозно, роне до стакленог
дна клопке. Тá вода је њихов свет, а не не знам шта. Макар
је било само у клопки, на дну клопке. Врте се у круг, јуре једно другом реп,
искачу, прскају се. Дугуљасте рибе у своме царству, безбрижне. Нек сад и пропаст
света стигне, све им је једно. У води су!
– Хајде, мама, зарони.
Види, види како пливам!
Зурила је тужно, укочена и
нема. Сузе се скамениле. Усахле. Кад би се и сама у камен претворила. Очај,
патња, немоћ.
Не предај се. Не предај
се. Не губи наду. Спаса увек има, шаптало је у њој. Предање се јављало из подсвести.
Као кад се икра баца, просу
јој се одговор. Задрхтала је. Решење је испливало.
⁕⁕⁕
Зазујало је поново. Овога
пута звуком од кога се крв леди.
Деца су се направила да га
не чују. Пливала су нехајно у круг, сустизала једно другом репове. Прскали се.
Зујање се појачало. Претворило
се у шкргут, шкргут се распукао у рику. Сабласан подивљала, зазвеча стакленим зидовима
клопке. И деца подивљаше. Унезверена престадоше да пливају. Јека им се упијала у
кости, продирала у мозак, грчила тело, цимала их, тресла. Страх у њима није више
био обичан страх. Губили су главу.
Појурише према зидовима. Залетали
су се у стакло мислећи да га главом могу пробити. Жудели су пространство, жудели
слободу. Јецај им је постајао цвиљење. Планине су тамо, шуме! Морају се извући.
Спас је напољу!
– Мама!!! – кричали
су углас.
Одустали од пробијања, јатили
су се око мајке. Лакше је одустати. Мати ће помоћи. Мати увек помаже. Кад не може
бар их грли и стиска уза се. Увијали су се од бола и цвилели.
Бука није престајала. Кроз
воду се још јаче чула, помамна, незајажљива. Продирала је у нерве, загађивала болом
сваки делић тела, несносна.
– Мама!!!
⁕⁕⁕
Морала је да се усредсреди.
Лице јој се изобличило од напрезања. Схватила је потпуно. Није било касно.
– За мном, децо! Следите
ме!
Залетела се у стакло па јурнула
назад, поново се залетела и опет вратила, ритмично залетала и враћала. Деца су је
панично следила. Одбацивали су се са њом реповима о зидове.
– Само тако, мили моји!
Само тако!
Вода се у клопци љуљала. Љуљала
се и клопка.
Заборавили су на звук. Он
и тако није јењавао. Само су се чула заситила. Навикли су се на њега као на неминовност.
Вода
се претварала у џиновски талас, од кога се клопка на крају преврнула. Стаклени
зидови су се разбили у хиљаде комадића.
Земља је упијала расуту воду
жедно и незајажљиво. Деци више није била потребна.
⁕⁕⁕
Долазили су свести лагано
као да се буде, један по један, а ипак сви одједном. Звук се сасвим изгубио.
Обазрели
су се. Зачудо, могли су да се виде, не као пре. Гледали су се и чудили. Шкрга је
нестало. Такође пераја и крљушти. Наоколо је и даље било тамно, само су они светлели.
Беласала се танана кожица, нежна и као снег бела. Низ рамена им се сливала улепљена
коса: текла је у густим бокорима. И руке су имали. И ноге. Наги и бели. Зурили су
у ту своју белину не верујући. Низ лице су им текле сузе, праве, кристално
прозирне. Најзад, најзад! Наги и бели.
– Децо, још није све
готово!
Зачули су негде одозго њен
глас. Нису је видели. Као док су се пробијали кроз грмље, слутили су само њено постојање,
њен нејасан обрис у тами околине.
– А, зар ниси и ти, мама?...
– Не, сине.
– Али?...
– У реду је, не плачи.
Тако је морало бити.
Показала
им је руком риболике облике разбацане свуда унаоколо. Кад се клопка превртала ти
облици су их избацили из себе. Нису се зачудили што јој руку не виде. Ћутећи, још
увек малаксали, довукли су се до својих бивших тела. Стајали су над њима немо, као
да им одају пошту, али без осећања. Равнодушно су им посматрали последње трзаје.
Шкржни прорези су се риболиким облицима отварали и затварали све спорије и
клонулије. Ширила се бескрајна тишина, као кад су у брда били кренули. Сада некако
другачија, не више злослутна.
Риболики облици престаше
да дишу.
– Још није готово! –
однекуд су им стизале поруке, удаљене, а ипак разумљиве. Мати им је говорила. Нису
је чули, чули су само одјеке њених речи у свести, јасно разабирали.
– Баме, ти си најстарији,
ти почни.
⁕⁕⁕
Почео је. Знао је добро шта
треба да чини. Није размишљао откуда му то знање. Бацио се на најближи облик, шчепао
га и добро загризао. Као да је увежбавао, чинио је то сасвим сигуран где треба да
уједе. Информација се налазила дубоко у његовој свести, још одавна, осећао је
то. Не само у његовој. Сва су је деца поседовала. Загризла су и она. Свако своју
рибу, свако свој рог. Без рога ништа.
– Човек се постаје тек
кад се рог поједе!
Бам га је откинуо и сигурним
трзајем прогутао. Рог му је запарао утробу. Од јачине боли се савио у клупко и зајечао.
– Не клони, сине. Човек
се постаје болом!
Бацакао се и сам као риба.
Рог га је резао на кришке али се он упорно састављао. Варио му је тврдоћу љутим
соковима, смекшавао га. Осећао је његову све већу клонулост. Није га више онако
сигурно резао као у почетку. Залетао се и остављао изнутра бледе и квргаве
ожиљке. Малаксавао је.
– Без ожиљака се не постаје
човек!
Смирио се и истопио у њему.
Нестао је као да није ни постојао.
– Још није готово!
Схватао
је и сам да није. Пришао је утихлој риби. Прислонио је усне тамо где је зјапила
шупљина од рога. Повукао је добро устима. Одвратна горчина му је јурнула у ждрело.
Пожелео је да одустане. Није се дао. Стресао се и наставио да вуче.
– Без горчине се не постаје
човек!
Испио је све. Извукао је из
рибе сву опорост, до последње капи. Обрисао је надланицом уста и скочио чио и гибак.
Сви су скочили чили и гипки. Телом им је струјала снага, неслућена, силовита. Осећали
су је у костима, продирала им је у срж.
Бам
је победоносно погледао доле у равницу и пожелео да ускликне, али се није
огласио. Прасећање се противило ликовању. Постао је човек.
– Мама, а где си ти?!
Окретао се око себе тражећи
је погледом. Није је видео. Није је чак ни осећао као пре. У свести се задржала
једино слутња њеног постојања. Био је човек.
– Децо, ја вас остављам.
Ви сте сада људи. Мајка вам више није потребна.
– Мама! – крикнули су
очајно за њом.
– Тако мора бити, децо
моја. Не плачите. Тако мора бити...
– Мама! Мама!!!
Није
их чула. Оним чулом које се постепено дегенерисало, Бам успе да наслути како њеног
обриса потпуно нестаје. Бледела је и стапала се са дрвећем. Уплела се у крошње и
потекла рекама. Један њен најдивнији део зарумени небо и утихну. Није је више било.
Осећао је у души празнину,
несносну. Немо је блудео према хоризонту покушавајући да ухвати последњи трачак
њеног постојања. Плакао је.
КРАЈ
© Бранимир Перић
Текст може бити преузет и објављен у деловима или целини и то искључиво уз поштовање следећих услова: (1) уз навођење пуног имена и презимена аутора и постављање линка са почетне странице овог сајта, (2) без измена преузетог текста и (3) под условом да се преузимање и објављивање не врши у комерцијалне сврхе. Преузимање, копирање и објављивање овог текста супротно наведеним условима представља кршење ауторских права.
"Постање" је објављено на порталу Kratkeprice.net. Тамо је можете читати кликом на линк Бранимир Перић: Постање | KratkePrice.net
