Бајка о Вали, најбржем тркачу

 

Бајку илустровао Бранимир Перић

Бајка о Вали, најбржем тркачу

ЦАРЕВИНА

Давно, врло давно, на почетку цивилизације, у једној царевини у којој људи још нису били открили точак, јер им није ни требао, живео је један младић по имену Вала. Вала је важио за најбржег тркача у царевини. Није он био тркач из хобија, нити тркач на спортским такмичењима. Њему је тркач било занимање. Преносио је поруке од једног војног утврђења до другог.

Била је то веома велика царевина. Требало је непрекидно трчати месец дана да би се стигло са једног њеног краја на други. Разуме се, цареви тркачи су прелазили ту раздаљину за много краће време, а наш јунак, Вала, као најбржи међу њима, за још краће.

Царевина се простирала од слабо насељених планина на истоку, до готово вертикалних литица које су се спуштале у запенушано море на западу, од високих планинских ланаца под снегом на северу до бескрајне висоравни на југу прекривене густим шумама. Готово целу царевину су чиниле планине обрасле шумом. Травната брда на којима пасе стока и низине дуж река претворене у њиве биле су реткост.

Имала је царевина путеве, али су били тек толико широки колико да прође носиљка са царем. Где је тле било равније и могло да буде блата – а то су само кратке деонице, углавном уз цареву палату – путеви су били поплочани каменом. Даље од палате, уместо путева, водиле су пешачке стазе, пеле су се уз планине, вијугале висовима, избијале на превоје и опет са друге стране кривудале преко планина. Стазе су биле прилагођене само за тркаче и ход животиња које преносе робу из једног царског округа у други.

Јахали су цареви поданици и коње, јахали и магарце, али на краћим растојањима, углавном близу палате и седишта округа, око којих је искрчена шума и има ливада. Да се поруке преносе на коњу, или јашући неке друге животиње, ником није падало на памет, јер су шуме биле непроходне, а и да нису, сваки и најлошији тркач ће пре стићи трчећи около шуме него се коњем провлачити кроз њу.

Царство је било велико и богато. Зато је привлачило разбојнике и дивља племена, а околне царевине су желеле да га поробе и домогну му се богатства. Цар је зато на свим границама држао добро обучене и до зуба наоружане граничне јединице, а у окрузима увек спремну војску.

Поруке између војних јединица преносили су тркачи. Брже и поузданије средство од тркача било је незамисливо у таквој планинској и шумом прекривеној царевини. Да би царевина увек имала одморне тркаче, цар је на свака два сата трчања поставио војно утврђење са посадом у којем су дежурали одморни тркачи да трче даље уместо оних који до станице дотрче. Поруке су тркачи носили у издубљеним чаурама од трске, чврсто привезаним за појас, како би им руке биле слободне да трче брже и са мање замарања.

 

ВАЛА БОЛЕЋИВА СРЦА

Не зато што је био најбржи тркач, него зато што је био најмлађи, Вала је био царев миљеник. Али, Вала је имао једну слабост: био је превише осетљив кад наиђе на неког у невољи. Ма био то човек, животиња или биљка, срце га је заустављало. Прекидао би трчање и прискакао у помоћ. Заборавио би тог тренутка на поруку коју носи, њену важност и колико је битно да се испоручи на време. Тек кад помогне, кад је сигуран да унесрећени може даље сам, или уз нечију помоћ, сетио би се поруке. Због тога је често ишао на рапорт код старешине и био кажњен.

Једном, је тако, трчећи кроз шуму, угледао у опалом лишћу дроздића испалог из гнезда. Толико се голуждравко уплашио Валине сенке над собом, да глас није могао да пусти. Само је немо отварао свој жути кљун, и у дну огромних уста, већих од главе, у празно управљао шиљати језик.

Можда га Вала не би ни видео да му пажњу није скренула несташкова мама. Пиштала је и скакала изнад Вале са гране на грану. Вала се зауставио и млађаног дрозда подигао из опалог лишћа.

„Полако, малецни, нећу ти ништа,“ шапутао му је.

Држећи га на длану, окренуо је дроздића на леђа. Ширио му је пажљиво крила и исправљао ногице.

„Добро је,“ са олакшањем је одахнуо, „није сломио кошчице при паду.“

Праћен избезумљеним летом мајке, држећи дрозда у једној руци, попео се на дрво. Срећом па се дроздови гнезде ниско. Нежно је спустио птића између његове браће и сестара.

Уместо да одмах сиђе са дрвета и пожури да надокнади пропуштено време, остао је горе. Углавио се поред гнезда између две гране. Остаће ту док се не увери да је са малим све у реду.

Дроздица се тек сад избезумила од лудила. Досад се бојала само за испалог птића, а сад се бојала и за осталу своју децу

„Нећу им ништа,“ умиривао је Вала. „Чим се уверим да ће ти се дете опоравити, одлазим.“

Коначно је јадничак пустио гласић. Умирила га је близина браће и сестара. Вала је одахнуо и помиловао га задовољно кажипрстом по темену, а онда и главице осталих голуждраваца у гнезду. Спустио се са дрвета и наставио трчање. Био је задовољан. Није много марио што ће добити грдњу од старешина кад буде стигао на одредиште.

 

Другом једном приликом, трчао је по стазама суседног округа. Носио је цареву поруку за тамошњег управника. Лето је те године било топлије него претходне. Брзо се на врућини жеднело. Велика надморска висини на којој је лежала царевина слабо је помагала.

Скренуо је са стазе до потока да се напије воде.

Није ни два гутљаја прогутао, кад га је пренуло болно цвиљење из честара којим се завршавала шума. Порука може да причека, али његово срце не може. Како да настави са трчањем а да остави било кога у невољи, ма био то и вук? Без размишљања се запутио према честару. Заобишао је последњи грм и угледао клопку коју мора да је ту поставио локални ловац. У клопци није био вук, него дивље прасе. Чељуст клопке му је ухватила ногу. Мама му није могла помоћи па га је оставила. Међу животињама нема много размишљања: жртвуј једног да би спасио остале. Да је остала са њим, а ловац се врати, устрелио би и њу и остале њене младунце.

Вала је знао да је људима у шуми потребна храна, не би иначе постављали клопке. Ипак, патња јадног прасета превише је била болна за његово осетљиво срце. Није могао да га остави.

Стигао је на одредиште са закашњењем. Опет је добио грдњу старешине. Свеједно га то ни сад није опаметило.

 

Враћао се једном са задатка. Носио је повратну поруку. Трчао је кроз мрачну шуму столетних стабала. Таман се примицао изласку, светлост се већ видела, кад је отуд зачуо рику. Младо дрвеће се на излазу из шуме повијало и уз праске кршило. Из искуства је знао да то нека љута, голема животиња, јури неког. Или можда њу напада и повређује грабљивица па рањена у паници бежи и крши стабла. Иако му је срце наредило да појури и види може ли се коме тамо помоћи, искуство га је зауставило. Рањеној великој животињи се никако не прилази.

Тек кад се звук борбе удаљио, одважио се и кренуо према излазу. Да, био је то баш добар окршај, видело се. Није немогуће ни да су се мужјаци тукли око женке.

На самом излазу из шуме наишао је на дрво изваљено из корена. Није било сасвим пало, него га је у паду зауставило млађе о кога се ослонило. Савило га је скоро до земље. Сиротан под њим само што није пукао од терета.

„Вало, ово је посао за тебе,“ командовало је срце.

„Пресећи ћу пало дрво изнад овог младог. Само чиме?“ чешкао се Вала по глави.

Са секиром је лако, али је нема. Има једино нож. Нож? Дај шта даш. Увек је било и биће: снађи се са оним што имаш.

Забио је врх ножа у кору дрвета и од ње откинуо парче.

„Може!“, обрадовао се.

Након коре прешао је на ткиво испод. Ту је већ теже ишло: било је жилаво. Није одустајао. Два кувања житне каше се мучио. Најзад се зачуло крцкање.

Одскочио је. Стабло се на месту сечења расцепило. Део изнад младог дрвета је пао, а младац се, олакшан, придигао, таман толико да је исклизнуо испод другог дела изваљеног стабла и одскочио навише.

С поносом је Вала погледао своје дело. Додуше, младац се није сасвим исправио. Временом ће га унутрашњи сокови подићи. Помогао му је у прави час.

Стигао је на одредиште тек у вечерњим сатима. Старешина је био више него бесан. Одредио му је десетодневни притвор. 

Ето, такав је Вала био. Срцу своме није могао да каже не.

 

ВАЛА РАЗОЧАРАВА ЦАРА

Након епизоде са палим дрветом Вали се није десило да направи нови прекршај. Срећом па није наишао ниједан случај због кога би му откуцаји срца превагнули над одговорношћу.

Једног дана, пре сванућа, цар је позвао Валу у палату. Једва је царев паж Валу пробудио.

Тркачи су донели вест да су царству границе нападнуте. Непријатељ покушава да се кроз Западни округ пробије до цареве палате. Цар је спремио хитну поруку војним старешинама у седиштима округа, као и старешинама пограничних јединица, како да организују одбрану. Време је кратко. Сваки тренутак кашњења повећава опасност за царевину. Чуо је он за све Валине преступе. Верује да га је последњи затвор опаметио. Од Вале нема бржег у царству. Ово трчање је као створено за њега. Треба само да зна да неће бити успутне замене тркача, нема заустављања да предахне.

 „Трчи за мене, Вало,“ рекао је цар. „Трчи брже и даље него што си икада до сада трчао!”

„Трчаћу за тебе, о, велики царе!” ускликнуо је Вала, ганут што цар није изгубио поверење у њега.

„Желим да нема никаквог ометања овога пута! Шта год да се деси, не смеш стати,” упозорио га је цар.

„Разумем, велики царе! Трчаћу као ветар! Жмурећу на све око себе!”

„Ходи, синко, да те загрлим. Наше царство је сад у твојим рукама!“, скоро да се расплакао цар. Није цар више био млад, а стари људи лакше сузе пусте него млади.

Вала је кренуо у трк са полетом какав одавно није имао. Чаура са поруком му је била чврсто привезана за појас. Пипао је неколико пута док је трчао.

Било је прохладно. Зора тек што није почела да руди. Зеленело се небо на истоку. Петлови су кукурикали. Славуји су се својим цвркутом опраштали од ноћи. Будила су се сеоска домаћинстава. Коњи су рзали покушавајући да се угреју, козе им се придруживале повременим мекетом. Са високих стабала и околних стена дозивале су се крупније птице. Јављале су се поспано и ситније. Хладан ветар је дувао кроз крошње и растеривао маглу која се дизала из шуме. Небо се од истока већ бојило и плаветнилом изгуривало црнило ноћи. Још увек невидљиво сунце разливало је светлост по небу и својим првим зрацима дотицало обрисе брда.

Вала је трчао без огртача, само са прегачом око паса. Јесте се стресао кад је из царске палате истрчао, али је знао да ће се већ до прве шуме угрејати. Док се сунчева светлост одозго не разлије, све што је могао да види у тами која се није предавала, био је сиви камен царског пута по коме трчи. Њега ће ускоро заменити сеоски земљани пут, па вијугава стаза уз планину. Много, много још сати трчања лежи пред њим до првог старешине.

Пролазили су сати. Дан је одавно већ господарио природом. Сунце је пржило, али се Вала на то није обазирао. Трчао је без одмора, трчао као да му је то последње трчање у животу. Свог цара не сме изневерити. Поверење се тешко стиче, а лако губи. Застајао је само да би се из успутних потока и хладних извора напио воде и умивањем се расхладио.

Испунио би Вала свој задатак, остао би до краја Вала од поверења, Вала од речи, да га необичан крик није зауставио. Зачуо се са дна стрмине изнад које је управо трчао. За криком је уследио јецај.

Вала је затресао главом као да хоће да се ослободи нечега што га против воље спопада. Као кад се пробудиш у сред неког страшног сна и трзајем би главе да га избациш из главе.

„Не осврћи се Вало!“, закукао је. „Срце не варај ме! Морам остати чврст! Не смем цара разочарати! Не овога пута!“

Хтео је да продужи даље. Силио се да пружи корак. Узалуд. Јецај га је хипнотисао. Наливао му је олово у ноге и скраћивао корак.

„Шта је то? Личи на птицу, а не бих рекао да је птица? Не делује ми ни као животиња, мада умеју и животиње тако да се оглашавају?“

Уместо јецаја, сад се зачуо плач.

„Људско биће!“, пролете Вали кроз главу. „Да ме то демони не навлаче? Откуд људско биће у овој дивљини и у тој дубини? Шта те брига, Вало. Пружи корак. Удаљи се што пре, знаш себе!“

Али Вала, одани царев тркач, најбржи тркач, више није био у њему. Вала, велико срце, душа која туђе душе у невољи осећа, био је сад тај који је управљао његовим расуђивањем.

Полетео је низ стрмину у правцу плача. Скакао је са стене на стену као јарац. Једино је застајао и хватао се за груди кад успут одвали који лабавији камен. Срце му се у страху стезало. Пратио је буку коју камен прави док се одбија од стене и сурвава у дубину. Ти звуци су му се заривали у срце.

„Само да не погоди унесрећеног!“, шапутао је молећи се.

Угледао је на једној стени онесвешћену старицу. Лежала је преко ње. Вероватно је стена задржала да не одлети још ниже. Нога јој је била сломљена, видело са на први поглед. Стајала је неприродно.

„Вероватно се од боли онесвестила,“ мислио је Вала.

У том се старица освестила и јаукнула.

Вала се у три скока нашао крај ње. Сео је на стену и узео јој главу у крило.

Старица га је захвално погледала. Уз напор од бола рекла му је да се омакла док је брала лековито биље.

„Шта сад са овом старом да радим?“ питао се Вала.

„Колиба ми је горе поврх стрмине,“ стењала је старица. Нога ју је толико болела да није могла да је помери.

„Нема ти друге, Вало, него је однеси до куће. Срце ти је рекло да помогнеш, сад нека оно помогне теби уз стење са старицом на леђима!“, као прекоревао је себе, а груди су му се надимали од радости што је, ето, после ко зна колико времена опет у прилици некоме да помогне.

Чучнуо је поред стене. Рекао је несрећној жени да се нагне напред и обгрли га преко десног рамена. Ухватио ју је чврсто за руку. Нагињао се напред и одгуривао другом руком, док није осетио да му је сва старичина тежина прешла на леђа. Несрећницу је сваки његов покрет болео.

Више је бауљао узбрдо него што се пењао. Пратећи старичина упутства донео је до колибе.

Наместио јој је ногу. Био је вешт у томе. Одсекао је гране тврдог дрвета и ногу учврстио њима. Дрво је добро увезао да не може да се помера, а да крв испод струји и храни ногу.

Остао је са старицом све док није био сигуран да јој је нога добра и да може даље сама да се служи. За то време је, пун радости, ловио по планини дивљач, а у потоку пастрмке. Брао је хранљива зрна трава, млео их и кувао кашу. Од зељастог биља је готовио укусне чорбе. Повређена нога је тражила квалитетнију храну да би што брже зарасла.

Првих вечери, да би старица и поред јечања како-тако заспала, причао јој је као малом детету. Биле су то приче о цару, царевој палати и шта се све дешава у царевини. Причао јој је и о свом послу тркача, куда је све трчао, шта му се све дешавало, како је зарађивао грдњу од старешине кад не стигне на време, па и како је доспевао у затвор.

Ко зна докле би остао уз старицу и колико би је још ноћи причама успављивао, да му једне вечери, у сред приче, није пролетела страшна мисао кроз главу.

„Порука!”, скоро да је крикнуо као оно старица кад је ногу сломила.

Облио га је хладан зној. Пипнуо се за појас. Пипао се са обадве руке. И позади. Тражио по колиби. Чак и старицу са лежаја дизао. Чауре са поруком није било.

„Где ми је порука!?“, дахтао је. „Изгубио сам поруку!”, кукао је.

Скочио је и запалио бакљу. Јутро не може да чека.

„Бако, ти спавај. Ја идем да тражим чауру!“, рекао је и са бакљом истрчао у ноћ.

Лакнуло му је. Чаура са поруком је била крај стене на којој је затекао старицу. Од старичиног јечања није чуо кад му је испала. Добро да није одлетела у дубину. Вероватно се одрешила док је жену дизао.

Сав радостан устрчао је као коза до старичиног дома, упркос ноћи.

Старицу је, наравно, затекао будну. Морао је да јој све потанко исприча зашто се толико уплашио за поруку. Пожалио јој се и да је поруку требало одавно да однесе, али је њена нога била важнија, додао је уз осмех.

Валина прича је погодила сироту жену. Била је очајна што је својом неспретношћу проузроковала његово кашњење. Плашила се да би Вала због тога сад могао бити кажњен. А што је непријатељ у међувремену, вероватно, већ заузео пола царевине, то јој није прошло кроз главу.

„Мораш да идеш!“ рекла је. „Слободно ме остави. Нога ми је сад много боље, осећам. Са штаповима које си ми издељао могу сама да се крећем.”

Чим је почело да се раздањује, Вала је кренуо на пут. Трчао је без заустављања. Није стао ни крај једног потока воду да пије, нити водом са иједног извора да се расхлади.

Пред само стизање до утврђења, где је првом од старешина требало да преда поруку, угледао је тркача како му долази у сусрет.

„Јеси ли ти Вала?“ упитао је тркач дахћући.

„Ја сам. Зашто питаш?“

„Зато што су до нас стигле вести да ћеш да закасниш. Срећом, цар је за тобом послао још једног гласника са истом поруком коју си носио.”

Валу погодише речи које је чуо. Ако, то је и заслужио! Јадан је он тркач кад ни цар у њега нема поверења! Не само да нема поверења, него му више Вала неће бити ни миљеник!

„И-и је ли непријатељ победио?“, једва је скупио снагу да приупита тркача.

„Не, таман посла!“, рекао је тркач. „Напротив, ми смо победили. Истерали смо га, а оне што смо заробили, тешко смо казнили. Заробили смо и њиховог краља. Све овде пише,“ лупио се тркач о чауру на свом боку. „Носим добре вести нашем цару.”

Кад је Вала чуо да је у тркачевој чаури порука за цара, и још да је порука о победи, као да га је кроз најцрње облаке сунце обасјало.

„Молим те, тако ти свега,“ сузним очима се обратио тркачу. „Дозволи ми да му ту поруку ја однесем! Довека ћу ти бити захвалан.“

Тркач је знао да је Вала царев миљеник. Знао је да Вала после овога неће добро проћи. Знао је и да је Вала сажаљива срца, да никада неће оставити човека у невољи ма на каквом задатку био. Као да се нека честица Валиног племенитог срца откачила од Вале и пала на тркача. Омађијан Валиним милосрђем, одрешио је чауру са свог појаса и предао је Вали.

„Нека ти је са срећом!“ рекао му је.

Вала је појурио као ветар назад у палату, као да га орлови на крилима носе.

Пустили су га пред цара. Плавио га је понос што је он тај који свом владару поруку о победи доноси. Истовремено у души је осећао црва. Разједао га је стид. Неће се овом поруком искупити, кад је ону, цареву, допустио другом да је преда. Потпуно је проиграо царево поверење.

Од стида је држао оборену главу. Ма какву казну цар да му одреди, ништа то неће бити према казни коју му је сопствена савест већ одредила – кајање. Допустио је да му воља срца буде јача од воље дужности.

„Опрости ми, велики царе,“ обратио се владару погледа упрта у под, „опрости што сам те изневерио!“

Цар се нагнуо према Вали.

„У свом срцу ти опраштам,“ тихо је рекао само да га Вала чује. „Али ти не могу опростити што си ми одузео најбржег тркача. Царевини не требају тркачи који проводе недеље поред пута, слушајући своје срце, уместо да слушају мене.“

Вала се осећао као да му се таваница сручила на главу.

Цар се подигао са трона.

„Обзнањујем!“, зачуо се његов глас од кога зидови задрхташе. Све очи се упреше у њега. „Проглашавам Валу прогнаним из царске палате, из сваког града, сваког села! Нико да му се није обратио, нико помоћ да му је пружио, нико са њим да је проговорио. То је казна коју му додељујем и тако ће бити.“

 

ВАЛА ДОБИЈА ПОКЛОН

Царева наредба је одмах била извршена. Валу су наоружани стражари као највећег преступника спровели из царске дворане и избацили из палате. Нико му нигде више није смео прићи ни помоћ икакву пружити. Храну му нису смели давати, чак су и амбаре пред њим затварали. Односили су се према њему као да је кужан, склањали су децу кад наилази, затварали се у куће, врата и прозоре забрављивали. Пси су га сеоски вијали, деца су се камењем на њега бацала.

Нису се сељани бојали Вале, знали су сви за његово меко срце. Они којима је помогао, то нису заборављали. Бојали су се царевог гнева. Царска се реч не сме погазити.

Јадни Вала, није имао куд друго него да оде што даље од људи, далеко, у још ненастањене крајеве, где га нико неће прогањати, препознати, каменом се на њега бацати ни псе на њега пуштати. Није се освртао да не би плакао за познатим пределима које напушта, за драгим људима. Ходао је оборене главе не гледајући куда иде. Угасиле су му се све жеље. Није имао жељу ни да трчи, иако му је трчање била највећа страст и живот. Хранио се бобицама, јео пресне гљиве, глодао кору са дрвета као зец, пасо траву као овца, брстио лишће као коза, хтео је себе што више да казни.

Пролазили су месеци. Омршавио је, упали су му образи, поглед му се од глади мутио. Морао је штапом да се подупире како би на ногама стајао и да се о штап ослања кад хода да би му штап равнотежу давао. Отишао је толико далеко од људских насеобина да више није знао где се налази.

Снага га је све више напуштала. Све чешће је морао да стане, да седне на какав камен или пало дрво да се одмори.

Донеле су га ноге под једну липу. Било је касно поподне, ближило се вече, а липи време кад јој се мирис као дим шири далеко и опојношћу мами жељу да се под њом седне, склопе очи и отпочине.

Дуго је тог дана Вала пешачио, уморне су Вали ноге биле. Мирис се липе осетио много пре него што је до ње стигао, а кад је стигао обрадовао се. Тог дана се био баш уморио. Хладовина липа га је мамила и мирисом вероватно на његово расположење утицала.

Спустио се и своје уморна леђа на њу наслонио. Само ће за тренутак да склопи очи па ће наставити даље још мало да хода док мрак сасвим не падне, мислио је.

Али је липа мислила другачије: опићу га тако добро да се до јутра неће пробудити.

Заспао је Вала под липом тако тврдим сном да се из сна до јутра заиста није будио. Ујутру, док га је сан још држао, осетио је кроз капке да му нека светлост пада на очи. Подигао је у полусну шаку да се од ње заштити. Онако сањив отворио је капке. Мора да се сунчев зрак пробио кроз крошње и поспаног га драшка, помислио је.

Јесте био сунчев зрак, али није долазио одозго, него право испред њега. Одбијао се од нечега са суседног брда. Сијало је нешто тамо обасјано сјајем у шта не може да се гледа.

Одупро се о штап и устао. Морао је да открије шта је то.

Упутио се кроз шуму узбрдо правцем у ком је проценио да се то што сија налази.

После пола сата шума се отворила. Дрвеће је заменила чистина. На сред чистине стајала је палата. Огромна палата. Блистала је на сунцу као да је сва од злата. Сунчева светлост која се од њених зидова одбијала била је та која га је заслепљивала.

„Како је тако сјајну нисам видео кад сам синоћ доле долазио?“, чудио се Вала.

Златни стубови са утиснутим фигурама држали су јој трем испред улаза. Необично високи зидови додиривали су јој небо. Врата су јој била широм отворена, а унутрашњост се од спољашњег светла није видела, изгледала је црно. У дну црнила, сјала се нека светлост.

Без размишљања је крочио унутра, као да га је нешто вукло.

Запљуснула га је хладноћа. Осећао је и кроз табане. Налазио се у огромној дворани која, овако изнутра, и није изгледала тако црна како се чинило споља. Стубови су подупирали високи плафон. Као они што држе трем испред улаза и ови су били од злата са утиснутим безбројним фигурама по себи. Било је ту мушкараца, жена, деце, домаћих и дивљих животиња, жита, винове лозе, грожђа, воћа свакојаког. Са плафона се однекуд горе пробијао сунчев зрак и падао на високо постоље у дну дворане. Обасјавао је на њему нешто што Вала од сјаја није могао да закључи шта је.

„Не није ово палата!“, синуло је Вали. Ово мора да је храм неког њему непознатог божанства. Али ког? Ко га је овако величанственог саградио? Цар Валин није. Толико се удаљио од цареве палате да мора да је већ у некој туђој земљи. Давно је из царевине изашао.

„А шта ако ово није храм него заиста палата њему непознатог бога? Можда демона?“, помислио је и трнци му уз кичму устрчаше. Од те помисли коса му се на глави подигла.

„Стварно, шта ако је ово палата неког злог бога?!“, престравио се Вала саме своје помисли.

Бацио се на земљу и завапио:

„О моћни, боже, који да си, поштеди мене грешног! Толико сам ти јадан да ти мој живот ништа не вреди ако га узмеш!“

„Подигни се, Вало!“, зачуо је глас који није допирао из неког одређеног правца, него се чинило да долази одасвуда, из стубова, са плафона, из пода. „Преда мном се не пада ничице,“ наставио је глас, „преда мном се не клечи, преда мном се сузе не роне, већ се стоји усправно, подигнуте главе, погледа отворена, широка срца, дише се слободно, широко, дубоко. Ја сам твој Бог, онај који је створио овај свет и тебе у њему, твог цара такође, све његове поданике и царевину му да царује дао. Устани!“

„О, Боже, знао сам да то једино ти можеш бити!“, завапио је Вала кад је схватио са ким разговара.

Ако од кога може заискати искуп за све лоше што је учинио, једино му га Бог створитељ може дати.

„Опрости ми бар ти, Боже!“, закукао је лупајући главом о камени под. „Опрости на све лоше што под сводом небеским твојим у слабости својој учиних! Опрости мени грешнику! Занемарио сам своју дужност, издао свог цара, изиграо сам поверење које ми је пружио!“, заплакао је Вала горко. Локва суза се ширила под њим.

„Устани, Вало! Престани да плачеш, избаци очај из себе! Не буди тужан, немаш више потребе да се окривљујеш. Устани, охрабри се! Ја, као Бог твој, немам шта да ти замерим. Све што си чинио, чинио си из срца којег сам, у сврху тог чињења, у тебе и уградио. Онај који је имао да ти замери и пред ким си био грешан због дужности коју си занемарио, једино је цар твој. Али знај, цар је тамо у својој палати једнако тужан као ти што си овде тужан. Његово је срце, као и твоје, топло и способно да прашта. Подарио сам му исто какво га и теби подарих. Врати се цару своме у палату његову. Он ће те још једном узети у службу своју, поново тркач његов да будеш. Опрашта ти цар твој. Иако ниси успео као тркач, успео си пред божјим судом на друге начине. Пратио сам те од како си се родио. Видео сам да си чинио богоугодна дела, убоге си помагао, болесне лечио, унесрећене из несреће избављао и за то ћу те наградити, јер ти си мој посланик на земљи, уместо мене добра дела чиниш.”

Вала није могао да верује шта га је снашло. Бог створитељ му се лично обраћа! Па то ни свештеници царевине нису доживели!

„О, хвала ти, добри мој Боже,“ устао је Вала. Клањао се на све стране одакле му се чинило да је све божји глас излазио. „Хвала ти до неба твојега и гроба мојега, хвала! Али како да будем сигуран да се нећу поново о дужност своју огрешити уз сву племенитост и доброту твоју коју си ми усадио, о, Боже?“

„Погледај на оно постоље у дну дворане,“ рече божји глас допирући и даље ниоткуда и од свакуда.

Вала усмери поглед према постољу. Од бљештавости сунчевог зрака који је тамо нешто осветљавао и даље није могао да разазна о чему се ради. Хтеде да коракне према постољу, али није знао сме ли.

„Да, иди тамо слободно,“ препознаде Бог његову намеру. „На постољу је мој поклон за тебе. Заслужио си га својим милосрђем. Узми га. Он је твој спас.“

Вали као да је нека сила помогла да се усправи. Осећао се као да не стоји. Није стигао да се зачуди. Штап му је испао из руке и затандркао се по златном поду. Ноге га више нису болеле. Лаган као дечкић корачао је према обасјаном постољу. Већ је могао да види шта је то. Никад не би помислио. У светлости сунчевог зрака купао се пар сандала.

„Са овим на ногама“, проговорио је опет Бог, „треба само да пожелиш на ком би месту хтео да будеш, и у трену ћеш бити тамо. Ово су чаробне сандале, за тебе сам их створио. Од сада ћеш обављати своју дужност тркача без бојазни да те у њој нешто омете. Кад ниси на дужности исте те сандале носиће те онима којима је помоћ твоја потребна, тако ћеш и срцу своме моћи да удовољиш. Обуј их.”

Вала је пружио руке ка сандалама. Дотакао их је бојажљиво најпре само прстом. Заиста стварне беху. Од чврстог материјала су биле сачињене, и то таквог кога ни време ни путеви по којима трчи неће похабати. Везао их је и видео да му савршено стоје – наравно кад их је Бог за његову ногу сачинио.

Усправио се да се захвали Обућару, али храма око њега више није било. Нестали су резбарени стубови, високи зидови, плафон. Нестао је и под од злата на коме је до тад клечао док је сандале везивао. Уместо на злату, стајао је на земљи, уместо у хладовини храма, под крошњом липе под којом је синоћ заспао.

„Боже, да ли сам све ово сањао?“ подигао је главу према небу. Небо је ћутало. Глас који му је до мало час говорио више се није чуо.

„Вало,“ уштинуо се, „јеси ли ти све ово под овом липом сањао?“, упитао је самог себе.

На ногама је осетио сандале. Судећи по сандалама, није сањао. Једнако није веровао себи да их види, ни својим ногама да их осећају. Трупнуо је једном па другом ногом, трупнуо са обе. Не би му то довољно, него се сагао и додирнуо их.

„Заиста сандале!“ Његовом чуђењу није било крај. „Ако нисам сањао како то да сам до малочас био на брду, а сад сам овде? А ако сам сањао, откуд сандале на мени? Најбоље је да проверим јесу ли обичне или магичне? Однесу ли ме тамо где пожелим, вероваћу сну, ако ме не однесу, онда је то неко, док сам спавао, шалу са мном збијао па ми их је навукао?“

Једну је само жељу имао, ону коју је желео све време свог изгнанства. Њу ће пожелети.

Удахнуо је дубоко ваздух и зажмурио.

„Ако сте чаробне, однесите ме у палату цара мога!“, рече гласно и сандале га однеше.

 

ВАЛА СЕ ТРКА

Док си лупио дланом о длан Вала се уместо испод липе нашао у предворју цареве палате. Поздравио је збуњене стражаре испред улаза у дворану у којој цар прима посетиоце. „Откуд се овај створиo,“ чудили су се стражари, „кад до малопре није био испред нас?“ Толико су се збунили да га нису зауставили. Вала је, пун сигурности која му је испуњавала груди, крочио у дворану и упутио се право цару. Корачао је одлучно преко мозаиком украшеног пода, као војник који с полетом иде да брани своју царевину. Ноге га више нису болеле.

Цар се једнако збунио као његови стражари кад га је видео. „Како су смели да га пропусте кад сам га прогнао и повратак му забранио?!“, љутнуо се. Љубав према његовом негдашњем миљенику је ипак била јача. Пустио је Валу да се приближи.

Вала се зауставио испред царевог трона и учинио прописани наклон. Усправио се. Гледајући цара право у очи храбро му се обратио:

 „Велики царе, дошао сам да у твом срцу поново пробудим наклоност према најбољем тркачу кога си икад имао и кога ћеш икад имати. Тражим да ме поново примиш у службу. Тражим да ме поставиш за тркача на најтежим стазама. Никад ми се више неће десити да ме срце води испред дужности. Никад ми срце више неће пажњу скренути са задатка који си ми поверио. Никад те више нећу разочарати. Ево, овога часа, свечано ти се заклињем,“ рекао је и ставио руку на груди како је речено да се заклетва даје. „Ако тако не буде, нека ми оде ова глава са рамена!”

Цар се разнежио на ове речи свог миљеника. Драга му је била његова кураж. Свеједно, пред дворјанима није хтео да се открије, него је задржао строг израз лица. Скупљених веђа да би изгледао што мркије, обратио се Вали, али гласно да га чује цео двор:

„Врло добро. Како сам ја милосрдан цар и прихватам да свако ко ради може и да погреши, чак и цар, ево, да видимо ко је од нас двојице погрешио, ја који ћу ти поново указати поверење, или ти који си прекршио моју заповест и вратио се на двор упркос забрани. Али, како не бих испао лаковерни цар, ставићу те на пробу. Дужност тркача ћу ти дати тек кад се уверим да си заиста у стању да одржиш реч. Ако ниси заборавио, сутра је дан кад сваке године бирамо најбољег тркача царевине. Иако си најмлађи, до сада си побеђивао и својим победама стекао моју наклоност. Тачно у подне појави се сутра и придружи осморици најбољих тркача које сам одабрао. Бићеш девети међу њима. Докажи да си то што тврдиш да јеси. До завршетка трке скидам забрану твог боравка у палати и царевини! Како сам рекао, тако нека буде!”

 

Освануо је леп и сунчан дан. Вала је те ноћи слатко спавао. Још је слађе доручковао. Вртео се по палати, силазио на трг, опет се враћао. Једва је дочекао подне.

Још пре поднева на тргу испред палате почела је да се окупља маса света. Дворјани су испунили балконе и зидине око трга. Свако је хтео све да види. Како се који њихов љубимац појављивао, клицали су и бодрили га.

Тачно у подне, кад је сенка стуба на коме се вијорио царев стег стопила са стубом, цар се појавио на тераси пред улазом у палату. Маса га је пљеском и усклицима поздравила. Царева златна одежда се пресијавала на сунцу. Светлуцање рубина, сафира, смарагда и осталог драгог камења којим су плашт и царска капа били прошивени, чинили су да је њихов владар изгледао као да није са овога света. Личио им је на божанство са небеса за које се зна да постоји, али га нико није видео.

„Тркачи!“, викнуо је одозго цар. „Свако од вас носи у чаури поруку за управника Горњег округа. Морате му је предати лично у руке. На путу вас неће чекати замена. Да трчи са заменама може сваки тркач. Али ви нисте сваки тркач. Ви сте моји најбољи тркачи. Вама зато припада част већег изазова. Ако трчите најкраћом стазом, седиште Горњег округа је на четвртину дана од нас, знате то добро. Кад овде сунце буде почело да залази, поздравићемо повратак првог од вас који се врати са управниковим одговором. Да не бисте дошли у искушење да не одете до тамо, већ лажан одговор да вратите, иако сам уверен да нећете варати, управник ће вам у чауру убацити одговор који унапред знам. Сад заузмите своје место и чекајте звиждук мог стегоноше! Срећно тркачи моји!”

Након ових царевих речи све се утишало. Сунчева сенка још је била залепљена за стуб са стегом. Напетост се осећала у ваздуху. Зуј мушице си могао да чујеш. Свако од тркача је знао пут до Горњег округа. Барем они старији. Ко зна колико пута су је претрчали. Али је то било углавном од стражарске куле до стражарске куле. Нико је до сада није прешао одједном целу. За сваког од њих је ово био изазов, не само испит издржљивости и брзине.

Груди су се тркачима надимале. Дисали су дубоко. Трчаће за цара. Част која се само изабранима пружа. Нико се од њих није плашио неуспеха. Свако је био уверен да ће баш он победити.

Цар је климнуо главом стегоноши који је са коштаном пиштаљком у руци стајао спреман и чекао на царев знак. Звиждук је запарао ваздух. Тркачи су полетели попут риса кад се баца на плен.

Вала је потрчао са њима. Једно време их је пратио. Стаза је почела да се завлачи у брда. Мало-мало све више је заостајао. Кад су му толико одмакли да их је изгубио из вида, сишао је са пута. Ушао је дубље у шипражје и под једним згодним дрветом прилегао. Лежао је тако, отприлике колико је било потребно двема житним кашама да се заредом скувају. Тек толико да не буде сумњиво што ће брзо превалити задати пут кад га чаробне сандале буду понеле. Након што се у његовим мислима и друга каша скувала, устао је и отресао са себе попадало лишће. Заузео је трчећи положај и дубоко удахнуо.

„Чаробне сандале моје, однесите ме у седиште Горњег округа!“, наредио је.

Док си лупио дланом о длан, већ је стајао пред управником Другог округа. Управник се изненадио да га тако рано види. Прочитао је цареву поруку и већ припремљену своју запечатио у чауру да је Вала цару врати.

Чим је из седишта Источног округа одмакао и до једне шуме дотрчао, Вала је опет сишао с пута и кроз шипражје дошао до шуме. Нашао је згодну хладовину и ту легао да сачека док стазом према Горњем округу не протрче тркачи који трче за њим.

Није прошло много, ето ти и њих. Протрчао је први, а за њим, један за другим, остали. Чуло се њихово табанање и дахтање стазом.

Чим је последњи прошао и Вали се из вида изгубио, Вала је устао. Отресао је лишће са себе, опет заузео трчећи положај, опет погледао у своје сандале и издао нову наредбу:

„Чаробне сандале моје, носите ме до последње шуме испред палате цара мојега и у шуми се тој зауставите!“

Док си лупио дланом о длан, већ се нашао тамо где је сандалама наредио да га донесу. Опет је сишао са стазе, опет прошао кроз шипражје до шуме, опет одабрао дрво под њим да легне и опет у мислима скувао заредом две житне каше. Кад је са кувањем завршио, изашао је из шуме и, уместо чаробним сандалама да изда наредбу да га до дворца пренесу, потрчао је према палати сопственом снагом.

До палате је стигао кад је сунцу остало мало више од три спојена длана да превали преко неба док не додирне планине на западу и заврши своје путовање за тај дан. На тргу са ког је трка почела, никог није било. Нико није очекивао да ће се неко од тркача тако рано вратити. Уз степенице које воде у цареву палату, био је подигнут подијум и на њему већ постављени инструменти на којима ће цареви музичари свирати кад се вечерас буде славило у част најбржег тркача.

Царевог стегоноше није било, а ни његове пиштаљке да објави Валин повратак. Вала се попео на подијума са инструментима опкорачио бубањ и из све снаге стао да удара по њему. Дворјани су, заголицани бубњањем које никако није престајало, излетели напоље и начичкали се по балконима и зидинама палате. Нису могли да верују својим очима да доле виде тркача који се толико пре заласка сунца вратио. Чули су и околни сељаци бубањ са трга и спазили дворјане на зидинама, па су потрчали да и они виде шта се то на тргу дешава. Сви су вртели главом. Нису могли чуду да се начуде.

„Није могуће да је Вала растојање до Горњег округа и назад тако брзо претрчао! А Горњи округ је још на планинама, зато се и зове Горњи! Није прошло ни пет кувања житних каша заредом од кад је одавде потрчао!”

Изашао је и цар из палате привучен прво бубњем па жамором на тргу. Пришао је огради терасе да боље осмотри. Каква га је само радост обузела. Његов љубимац је први стигао! Топио се од миља. Знао је да ће Вала бити тај који ће победити. У свом срцу је осећао. Само, и цару је било сумњиво да је за пет узастопних кувања житних каша успео да стигне. Претило је да се Вали његова подвала са продужавањем времена у хладовини обије о главу. „А шта ако несмајник није уопште трчао? Шта ако је одустао па сад прави доле комедију? То не личи на њега, барем не на оног Валу кога ја знам. Али зашто се смеје тако радосно ако је одустао?“

Вала је заиста био радостан, и више него радостан. Престао је са бубњањем. Прекрстио је руке на груди и подигао браду. Надуо се од поноса. Да је паун раширио би реп и с њим се по тргу шетао. Очи су му блистале, светлеле се ко лустери у царевој палати кад им упале свеће. Широким степеницама које воде у палату устрчао је до цара. Клекнуо је и пружио му чауру.

„Ево одговора на твоју поруку, велики царе,” рекао је гласно да га и доле на тргу чују.

„Ураааа!“, проломи се аплауз са зидина палате и од гомиле окупљеног народа. Ура прихватише планине и удесетостручише усклике ехом. Небо се од среће обојило наранџасто, а голубови са крова палате уплашено залупаше својим крилима и полетеше увис.

Цар је узео чауру, отпечатио је и прочитао поруку. Заиста је Вала стигао до управника Горњег округа! Заиста је најбржи тркач од свих тркача који царевином поруке носе! Цар подиже обе руке да утиша светину и проговори довољно гласно да га и они на зидинама чују:

„Проглашавам Валу за најбржег тркача у царевини! Од сад па надаље трчаће само за мене и моје ће поруке преносити!“

Вала, наравно, никоме није рекао да су чаробне сандале те које су заслужне за његову победу. Ни цару није рекао, ни родитељима својим. Мада је цар нагађао да је виша сила нека, нема збора, у то умешана. Још више је у то почео да верује кад је Вала и у будуће раздаљине претрчавао за време за које ниједан тркач кога је мајка родила није био у стању да претрчи. Могао је цар да је хтео од Вале да извуче истину. Царски тамничари су вични од свакога признање да извуку, па и оно за које ни онај од кога извлаче није знао да га зна. Али како свог најбоље тркача, свог миљеника није хтео да повреди, оставио је Вали да тајна буде само његова.

Са својим чаробним сандалама Вала је сада имао довољно времена да испуњава дужности које му се повере и довољно времена да помогне свакоме коме је његова помоћ потребна. Више није било бојазни да ће, препуштајући се срцу, са поруком каснити.

Тако је Вала тркач, поново задобио царево поверење. О њему, царевом најбржем тркачу, који је успео да усагласи откуцаје свог срца са дужношћу, надугачко и нашироко се причало, не само у царевини, него и далеко изван ње. Причало се све до данашњих дана, кад је ова прича стигла и до мене.

КРАЈ

© 2024 Бранимир Перић

Текст може бити преузет и објављен само у деловима и уз обавезно послато обавештење аутору о преузимању и то искључиво уз поштовање следећих услова: (1) уз навођење пуног имена и презимена аутора и постављање линка са почетне странице овог сајта, (2) без измена преузетог текста и (3) под условом да се преузимање и објављивање не врши у комерцијалне сврхе. Преузимање, копирање и објављивање овог текста супротно наведеним условима представља кршење ауторских права.

Бајка је писана по мотивима перуанске народне приче из доба Инка.