Бела маца

Бела маца

Жута мачка ме је пратила у стопу до гроба, ни налик оној дивљакуши каква је била кад нам се самовољно уселила на терасу. Има отад два месеца. Као сваки кабадахија без господара, будући да је била крупнија од беле маце, од почетка се непријатељски поставила према њој. Непријатељство је исказивала нарочито кад обе крену према чинији са храном: одгуривала је грубо њушком па и дизала шапу на њу ако одмах не послуша. Била је старија од беле маце отприлике месец дана. У мачјем свету, док расту, тачније док их мачори још нису стали да облећу, то је сасвим довољна разлика да се зна ко је јачи. Бела маца се повлачила, одлазила као да није заинтересована за храну, чекала је да се кабадахија наједе па тек онда прилазила чанчету и јела шта остане. Но, не задуго.

Све се променило у неколико недеља пред порођај беле маце. Сад је дојучерашња силеџијка била та која је пуштала белу мацу. Деси ли се да се обе упуте ка млеку или гранулама, ако јој се јело, бела маца би, опомене ради, потмуло, грлено зарежала, па би, као да жута није ту, као да је се до јуче није плашила, загњуривала главу у чинију и јела док се не наједе.

⁎⁎⁎

Жута ми се мотала око чизама, правила осмице – хладно маче, које сам спустио поред своје ноге за њу није постојало. Природа. Жив створ реагује само на живог створа. Ако није жив и није храна – не постоји. Постоји једино ако о њега могу да се оштре канџе, а о ледено и поодавно укочено маче то не би био ужитак.

Касније, тог и следећег дана, жуту смо неколико пута уводили да омирише мачиће, да се навикне на њих како их не би сматрала храном. Мачке су истог рода као лавови. Ако лавови знају да поједу своју децу кад лавица не пази, зашто не би и мачка појела мачиће, поготову оне који нису њени. Све се данас изокренуло. Да сам заговорник теорија завере, лако бих убедио себе да злотвори из ваздуха хемијом запрашују животиње, не само људе и као што нам мушку децу претварају у педере, а женску у лезбејке, тако су могли и мачкама да измене гене и претворе их у канибале.

⁎⁎⁎

Недеља је код нас у Дрењаку цела била хладна, баш хладна. У рано јутро пробудило нас је необично мјаукање, учестало, високо – мјаукање које дозива, вапи за близином, очајно, танко, запомажуће. „Порађа се!“, била је прва мисао која нам је, онако прерано пробуђенима, у топлом кревету полетела кроз главу. Весна је брзо устала, огрнула се и стрчала доле. На симсу прозора је чекала бела маца. Није престајала да мјауче ни кад је своју хранитељку угледала. На дасци, коју смо били ставили на симс да мацама које свраћају код нас на пансион не буде под ногама хладно, тамнеле су се две капи сукрвице. „Пукaо јој је водењак!“, викнула ми је одоздо. „Носи је код нас у шупу, нема нам друге!“, узвратио сам не мичући се из легала. Сувише је хладно да је сад пустимо да тражи' место где ће се омацити. Код комшије да је убацамо кроз отвор од подрума кроз који се увече увлачила и тамо спавала безбедна од лисица и паса, не можемо. Комшија се неће скоро враћати, пећ на пелет му је угашена. Не ложи се ни код нас у шупи, али смо ту ми – мацама је близина људског бића много важнија топлина од праве топлине.

⁎⁎⁎

Бела маца заправо није била наша. Није ни Рускиње, Олге, која јој је спасла живот. Срце да ти препукне кад је видиш како се онако безнога бацака, пошто другачије не може да хода. Трчање је већ била друга ствар. Издалека би помислио да трчи зец а не она. Грабила је кроз траву и шибље у скоковима и то невероватном брзином. Није се примећивало да јој шапа недостаје. Летела је простором у правој линији, као одапета стрела. Овакав зечји начин трчања помаже јој да, иако неравноправна са другим мачкама, једнако као оне улови миша, пуха, гуштера. Волели смо да је гледамо како се истеже и у лету склапа чељусти око светлом привучених ноћних лептирова. Скакала је за њима као да су јој све четири ноге.

Специјалност јој је била лов на птице. Ниједна маца јој у томе није била равна. Узалуд нам је што је после због тога грдимо. Природа је тако одредила. Уосталом, ко птицу тера да слеће на њену територију и још је изазива чепркањем по трави. Пуно нам је двориште перушки. И тераса би била да их ветар са ње не одува. Зато испод терасе перјем можеш јастук да напуниш. (Претерујем, наравно: није перја баш толико.) Како онако хендикепирана успева птици да се пришуња, дође ти да не верујеш. То што скаче увис више од било које мачке, већ могу да разумем: због предњег хендикепа, мишићи бутина задњих шапа су јој као у боди-билдера!

Успење се она и на дрво – до најтање гране. Углавном вежбе ради.

Од паса не бежи. Једино кад на пар дана дође комшиница Менка са својом оштродлаком јазавичарком. Та неваспитанка од пса већ је два мачета дођоша у наше насеље удавила. Разумљиво онда што се и бела маца хвата најближег дрвета, или ускаче на терасу чим је осети. Васпитани пси белу мацу не јуре, а ни она се на њих не костреши нити испитује чврстоћу грана.

Менкина неваспитанка је једини пас кога се она боји, остали пси се боје ње. Превари се понекад пас, заборави се, затрчи према њој, кад оно, уместо маце изникао из земље огроман, длакав стуб, сав бео. Шта ће јадан, зашкрипе шапе, заору земљу кочећи, престане да лаје и цурик, подвијена репа одлази – као, није он одавде, само се шалио.

⁎⁎⁎

Неки јој је пас или ауто, који месец пре пресељења код нас, откинуо ногу. Од пола бутине до колена јој била згуљена кожа – гола кост се видела. Олга ју је опазила у јарку близу своје куће: завукла се била под бусење да у осами умре. Тако раде маце кад осете крај. Олга станује високо у брдима. Не настрадавају животиње луталице само у граду.

Рускиња није знала шта да ради са њом. Није могла да је пусти да умре, или да је, тако рањену, дивље животиње растргну, лисица пре свих, а није могла ни у кућу да је унесе. Њена сибирска, дугодлака маца, иако права опасница, бежала је од смрада ћопавице. Белој маци је ногу захватила гангрена, несношљиво је било прићи јој.

Рускиња је јадницу увила у ћебе, села у ауто и потражила помоћ ветеринара у Брусу. Узалуд. Откачили су је. Не могу јој ништа, не раде са мачкама – да је крава, свиња, овца, или чак живина 'ајде де. Слали је за Крушевац, тамо нек јој одсеку ногу. Скидали су беду с врата. Да се прихвате па да им окужи ординацију, таман посла.

Један се ипак сажалио. Рекао је Олги да купи антибиотик у спреју, онај плави који леди рану. Једино то ако јој не помогне.

Данима јој је Олга тим антибиотиком прскала ногу. Кад је сибирска опасница престала да бежи, знала је да је успела.

После неколико дана откинуо се белој маци део ноге без коже – сасушен, отпао је сам од себе. Кожа са крзном јој се временом спустила и сасвим прекрила голу кост која је из здравог дела ноге још стрчала.

Олга ми је повремено слала слике. Преко слика сам пратио опоравак. Већ је весело скакутала за својом сибирском посестримом. Трбух и патрљак ноге су јој се на сликама плавели од антибиотика.

Једног дана (почех овај пасус као да почињем бајку), кад Олга није била ту, „зла вештица дође до Олгине куће и видећи прелепу белу пуфницу без ноге, реши да јој још више загорча живот.“ Комшиница, друга кућа од нас, шетајући по брдима, прође поред Олгине куће. Она прошла, а бела маца за њом заћопала низ брдо у Дрењак.

Даље више није бајка. Мада ни до сада није била.

Маци се у насељу свиде наш пансион (или наш мачор, Шубара, који једва да је месец дана био старији од ње). Придружила му се на пансиону. Пансион је платила својом лепотом, милим погледом и најмекшим крзном на свету. Из насеља више није одлазила нити га је до судњег дана напуштала.

⁎⁎⁎

Шубара се побринуо за наставак приче страве и ужаса у којој, као главни јунак, гине и сам у сукобу са аутом на друму.

Са својих седам месеци живота, заче Шубара децу малолетној белој маци, а њој једва да је шест месеци било. Но, то развратнику не би доста. Потпуно промашисмо оцењујући га. Онако дебео и лењ, дању нам је изгледао тако доброћудно, кротак, само се излежавао, спавао (и верао по мени). Могао си са њим да радиш шта год ти падне на памет – није се бунио. Прави мацан.

Ноћу се ситуација мењала. Преображавао се у неког другог мачка кога не познајемо – оргијао је по васцелу ноћ са мачкама. Мада, морам признати, то је увиђавно радио, тихо. Никад не чусмо оно познато мачје вречање које утерује страх у кости и од кога се коса диже на глави.

Дан-два пред своју смрт, направи децу и жутој мачки. Жута је била старија од њега која два месец (прељубник један, волео је и старије секе).

⁎⁎⁎

Бела и жута маца се баш никако нису трпеле. Кад смо и жутој приметили трбух, било нам је јасно зашто. Није била у толико одмаклој трудноћи као бела маца, али је једнако почела да нам дозвољава да је мазимо – осећала је потребу за људском близином. То је био први знак, не трбух.

Није нам било друге: двојица комшија је спаковаше у картонску кутију. Однели су је два села ниже и тамо оставили. Заправо, хтели су, како то овдашњи сељаци раде са нежељеним пасјим и мачјим породом (углавном женским) да кутију спусте у поток (вода однесе кутију, расквашено дно се распадне, маца заплива, а кад се докопа обале, више не зна да се врати). Пошто је моја Весна плакала као киша и преклињала их да тако не учине (узалуд су је убеђивали да мачка не може да се удави), не имадоше срца да наум спроведу до краја. Кутију су спустили поред пута који води у село. Кажу да је одмах искочила из ње и отрчала према најближој кући. Можда је село препознала? У њему се можда родила? Одатле су је вероватно окрутни сељаци донели и нама у Дрењак ко муфљузи убацили. Танте за бупе.

⁎⁎⁎

Једнако као жута и бела је маца у почетку била дивља. С обзиром колико се сиротица истраумирала кад је остала без ноге, њено понашање није чудило. Бојала се сваког човека. Била је опрезна чак и према ономе ко је храни. Није се давала у руке. Све док није зашла у други месец трудноће. Заправо док није Шубара погинуо. Кажу да мачке знају данима да тугују за мачком са којом су друговале. Она и Шубара, не Шубара и жута (још један разлог за супарништво беле и жуте), последњих су пар недеља спавали заједно. Загрљени. Месили су се шапицама, лизали се. Прво он њу, онда она њега. Из кутије, коју им је као брачни дом Весна на тераси уредила, једино су излазили кад је требало да се ручка, али су и тад лаптали млеко заједно и из истог чанчета крцкали грануле.

Очигледно смо и у томе, кад је „кротки“ Шубара у питању, Весна и ја били у заблуди. Уверени у његову кроткост и верност белој маци, не мало смо се изненадили кад се и жутој почео стомак да увећава.

⁎⁎⁎

Туговање је почело још оног јутра кад је схватила да Шубаре нема. Она и жута мачка су само тумарале „као глуве кучке“ унаоколо, њушкале ваздух, земљу, сваку избочину на тераси и око куће. Једна другу нису нападале. Бела је почела и да цвили. Нагло је осетила потребу да је мазимо. Нарочито ја. Постао сам јој замена за Шубару. Само се прући испред мене, неће ни да једе док је не “избодем” прстима и не помазим онако како је Шубара радио. Пошто Весна раније устане и сипа јој млеко (мјауци беле маце и мене пробуде), неће ни млеко да сркне док је Весна не помази. Како осети да је Весна сишла са спрата и да се мува по кујни, скочи на симс, протне главу између оквира прозора и отворене жалузине, завирује у собу и мјауцима је дозива.

Све до тог јутра кад смо зачули другачији мјаук, непрекидајући, уплашен, мјаук који се забада у стомак, пара душу, учестан као откуцаји срца.

⁎⁎⁎

Сад кад јој је водењак пукао и порођај само што није почео, највише смо се плашили шта ће са њом и мачићима бити ноћу, јер хладноће су тих дана силазиле по неколико подеока испод нуле.

Весна јој је направила легало од шафоља. У шафољ је ставила картонску кутију и обложила је чистим крпама које, хвала богу, свака кућа има. Да јој од бетона не буде ледено подместили смо испод шафоља дебели стиропор, а шафољ обложили и прекрили подметачима за седење од баштенских столица. Није нам ни то уливало поверење, него смо јој оставили упаљено светло да је греје. Ако у иглоу једна једина упаљена свећа подигне Инуитима температуру до осамнаест степени, ваљда ће и у шупи шездесет свећа са таванице моћи да држи температуру колико-толико изнад нуле. А и маца је у предности над Инуитима: не огрће се туђим крзном, него много топлијим – својим.

Без поговора је ушла у импровизовано мачје породилиште и увила се сама у себе боље него Инуит у крзно белог медведа. Поред шафоља смо јој ставили чиније са гранулама, млеком и водом, иако у приручнику за мачкаре пише да маце два дана по порођају ништа не једу. Обилазили смо је с времена на време, мазили је, тепали умирујуће.

Нисмо дуго чекали. Нови обилазак и нови гвир испод подметача од баштенске столице, учини нам се да се Инуитица дубље савила и главу завукла испод себе. Угледали смо га: слепа квржица, шарен на свог оца Шубару! Маца га је помно лизала. Није био мокар, нити улепљеног крзна. Рапави мачји језик je покупио сву порођајну течност са њега.

За првим је дошла друга, па трећа квржица. Мислили смо да је ту крај. У поменутом мачкарском водичу пише да маце-првороткиње омаце два, највише три мачета (напрасно смо морали да изучавамо литературу о мачкама, иако нисмо мачкари – у Дрењаку смо до сада имали само куце). Али, после пар сати од последњег мачета, кад сам је обишао, подно беле маце, у дну кутије, према мени – као да га је с намером тамо пребацила да могу одмах да га видим – лежало је четврто маче. Било је и оно помно олизано и мајчиним језиком исушено.

Бела маца ме је гледала погледом из кога се читала мешавина туге и очекивања – не да ћу јој маче оживети, јер кад сам га узео у руке, било је хладно – био је то поглед молбе да се за њено мртво новорођенче побринем. Од њега се, на животињама само својствен начин, очигледно већ опростила: помирила се са судбином да га неће, као остале, више лизати и да га њена сиса таквог неће пожелети.

Испод ње није било ни трага од порођаја, не само од тог последњег мачета, него ни од претходних. Све је било чисто и суво као да није три жива и једно мртво управо омацила. Мачке поједу постељицу и олижу под собом трагове мацења (и то сазнасмо из мачкарског водича).

Поглед молбе и туге је прешао у безизражајан поглед оног тренутка кад сам преминуло Шубарче изнео из шупе. Животиње су, за разлику од људи, прагматична бића – не раздиру их као људе беспотребне патње које ничему не служе. Такве патње мртве не оживљавају, али зато живе онеспособљавају да се врате нормалном животу.

⁎⁎⁎

Маче сам закопао уз гроб његовог оца. Довукао сам се са сахране погружен. Успут сам гвирнуо у шупу да видим како нам се држи породиља. Држала се добро.

Неколико пута сам је још у току дана обилазио, више знатижељан него што сам бринуо, љутећи тиме Весну. Маца би сваког тог пута подигла главу, за тренутак задржавала поглед на мени, а онда се помно враћала свом послу. Лизала је своје младе као да нисам ту, привлачила једно по једно преосталом предњом шапом и боље их намештала на сисе. Кад онако подигне главу и тих првих неколико тренутака гледа у мене, да је човекова породиља, поглед би јој пуцао од поноса. Вероватно је и њен пуцао од поноса. Не разумемо мачји језик да би нам то мачке објасниле нити психу, како онда да знамо шта који мачји поглед значи. Као и већину ствари у сопственим, људским животима, само нагађамо. Пројектујемо своја понашања на животиње, поистовећујемо их са људима, очекујући да и оне нас разумеју. Невероватно како тако слепи, само са нагађањима, успевамо да се крећемо и да опстајемо у животу!

⁎⁎⁎

Следеће јутро је освануло сунчано. Кад сам отворио врата да пустим њу и дечицу мало сунце да огреје, мачићи су наравно били на њој. Маца је онда учинила нешто што се од животиње, за које ми људи упорно тврдимо да не мисле и немају осећања, никако не очекује. Са свом својом децом на дојкама, преврнула се на леђа и трбух и окренула према мени да их све, и њу тако блажену, погледам. „Ако ти, двоножни, ниси у стању да научиш мој језик и да разумеш моја осећања, ево, ја ћу бити милосрднија од тебе и учинићу ти задовољство и срећу да видиш колико сам сама срећна, и још више: колико ми значи твој распилављени поглед којим грлиш мене као мајку и разнежујеш се над мојом дечицом!“ Права глумица! Као да јој је моја братаница род кад се пред камером намешта за свако фотографисање и буде љута усликаш ли је а да се није „како треба“ наместила, главу искренула, по могућству испружила у страну мало ногу, нагла се према њој, а на лице, од ува до ува, набацила бог зна какав осмех глумеће среће за публику на Инстаграму, за све другарице које је воле и за оне које је не воле, које ће обе, без разлике, пући од зависти кад је обасјану срећом виде. Моја је маца остала у том положају, са децом на стомаку, све док нисам завршио фотографисање и вратио мобилни у џеп. Тек тад се са децом вратила на бок и окренула ми леђа.

⁎⁎⁎

Весна се усхитила. Фотографија је заиста деловала антологијски и поред плаве флеке око недостајуће предње десне мацине шапе. Флеку је оставио спреј антибиотика којим јој је Рускињица спашавала главу од гангрене – није се скинула целе зиме па ни кад је пролеће стигло, кад сва длакава створења мењају зимску гардеробу и облаче лаганију, пролећну.

Као да једно другоме читамо мисли (што и не би било чудо после толиких година заједничког живота), нас двоје се насмејасмо. Сетисмо се анегдоте кад смо њеној братаници послали слику беле маце пар дана након што смо је уписали у абоненте нашег пансиона. На слици је маца заузела своју касније препознатљиву позу којом плаши керове, а која нас одушевљава и истовремено жалости: позу мерката, оних необичних животињица јужне Африке које у групама стоје на задњим ногама и хипнотисано пиље у залазеће сунце на хоризонту. Наш меркат! Белу мацу смо од миља после тако звали, не ретко и дозивали. На тој првој фотографији је стајала као меркат усправљена, додуше не на задњим ногама – седела је, а задњим ногама и репом је одржавала равнотежу. Чак је и шапицу (ону целу) држала испред себе као меркат! Тек се у том положају видело колико је плава флека била велика.

Само што сам преко Вајбера слику послао Весниној братаници, од братанице се вратило питање: „А зашто је бела маца плава?“ „Зато што нема једну ногу,“ одговорио сам. Какво питање такав и одговор.

⁎⁎⁎

Тачно као што је у мачкарском приручнику писало, трећег дана смо затекли белу мацу како у шупи ручка. Снег се претходних дана сасвим отопио и време се пролепшало. Из шупе сам понео дрва за ложење, а док се не вратим по следећи нарамак, оставио сам врата отворена да маци и децу уђе свеж ваздух. Маца је изашла за мном. Са нарамком у рукама сам је посматрао заборављајући да ме боли раме и колико је нарамак тежак. Протегла се на дугачко пружајући далеко испред себе ону једину предњу шапу и патрљак друге. Мишићи на леђима су почели да јој се грче и у таласима крећу од репа према глави. Тако нешто први пут видим. Онда се затрчала до групе багремова крај наше куће и онако безрука успењала се метар и по уз један. Једнако брзо се и спустила. Очигледно незадовољна оштрином ноктију наоштрила их је мало о кору, а оном недостајућом шапом опонашала здраву оштрећи њене непостојеће нокте. Онда је њушкала травке у корену багрема. Одабрала је неколико које јој се свиђају и попасла их. Мачкарски приручник каже да мачке то често раде како би побољшали варење крављег млека. Саветовали су да им се кравље млеко не даје док доје младе. Како да јој не дајемо кад мјауче као мутава чим јој је ћаса од млека иоле празна! Ех, мацо, помислих, ти сама бираш шта ћеш да пасеш, а ја кроз Веснина безмесна јела „добровољно“ свакодневно пасем а не знам ни шта пасем! Дође ми понекад да загњурим главу у мацин тањир са гранулама – тамо бар има меса.

⁎⁎⁎

Отприлике у време кад су мачићи почели да се боксују, давкају и веру уз зидове свог породилишта – уплашени да не прескоче ивицу и не поломе још увек нејаке ножице падом на бетон, заменили смо им шафољ пластичном гајбом (заправо пребацили смо кутију са њима из шафоља у гајбу). Преко гајбе смо навукли другу кутију да имају кров над главом. Гајба је била довољно висока да их задржи до њиховe петe недеље (како сугерише уџбеник за мачкољупце), кад ће почети сами да шајате унаоколо. Весна је заменила крпе у кутији. Задржала је само једну како би мацама нови дом познато мирисао. „Кућу“ смо им изнели на терасу чим се температура извесно више није спуштала испод нуле. Преко смо је додатно покрили пластиком да се на киши не би квасила. Бринули смо се о њима као о правој деци.

Бела маца је једва дочекала да се дочепа терасе и скочи на своје омиљено место за храњење – симс прозора на коме је, наравно, чекала њена зелена зделица (пластични поклопац од тегле, ушрафљен у даску од прозора како га њушкицом не би оборила). Иако је грануле имала у хранилици испод прозора, јела их је искључиво из поклопца на прозору.

Нама куку тек сад. Сваког јутра, између шест и осам оглашавала се сирена за буђење: мјауче и дозива нас. По обичају правим се да не чујем, а пробудио сам се већ на прво „мјау“. Весна се огрће да не назебе и стрчава доле. „Шта је, мацо. Шта је било?“ Ништа није било. Има хране, има млека, има воде, деца јој још спавају, све има. Треба јој људска близина, људска топлина да се не осећа сама! То јој треба. Маза наша матора, ма колико гладна не почиње да једе док је Веснина или моја рука не помазе.

⁎⁎⁎

Кад су дошли топлији дани, они кад је у хладовини плус осам, а на сунцу плус двадесет и осам, бела маца се сетила старог задовољства. Како нас чује да отварамо врата од терасе, тако искаче из кућице, баца нам се пред ноге, истеже се, истеже, онда тако истегнута остане да лежи без мрдања, у нас гледа или не гледа. Хтео не хтео мораш да чучнеш и забадањем прстију да је масираш по целом телу: леђима, грудима, трбуху. Једино што јој не лижемо шапице ко Шубара што јој је радио. Није заборавила ни да је мене одабрала да јој заменим Шубару, и да моје прсте највише воли кад је убадају, доживљава их као Шубарине шапе. Чим седнем у платнену столицу, ето је, скаче ми у крило. Лиже ми одећу, замишља да је његово крзно.

Нарочито јој је уживање жвакање мог џемпера или тренерке, зависно шта обучем. Устајем после са мокрим флекама од њене пљувачке као да сам се упишао.

Сад кад је пуна лињајућих длака, морам да облачим „скафандер“ пре него што је пустим у крило. „Скафандер“ ми је стара зимска јакна на коју се длаке не хватају, односно лако их са ње отресем, а доњи део „скафандера“ ми је густо ткана тренерка или Веснина кецеља на које се такође слабо хватају длаке.

Од како је отоплило не гњечим је рукама, нити милујем низ длаку, јер сваки мој покрет диже у ваздух облак длака. Радим то чешагијом коју смо само за њу купили. Понекад скоро сат траје тимарење, док она уживка ли уживка, никако да јој досади.

У томе се нас двоје разликујемо. У томе су мачке и жене исте. Мачкама и женама никад доста чешкања, преду ли преду, док мене понављајући покрети излуђују. Непријатно ми је да ме неко додирује по коси, или као мачку глади било где по телу – обрнута траума из детињства. Мајка ме никад није мазила. Никад нисам сео у њено крило нити се (као свако дете у наручју мајке) шћућуривао на њеним грудима. Можда једино кад сам био сасвим мали, али се тога не сећам. Тата је био мој бог. Његово крило мој трон. Као беба једино сам дозвољавао њему да ме храни. Ако тата није ту па мајка мора: како ми стави кашичицу у уста, испљунем. По њој наравно. Сиротица, сузе је искапала због мене. Чим тата дође, све оно што сам мајци одбијао, у татином крилу у сласт поједем. Тата је пуцао од поноса због тога, мада верујем да му је, као и свим татама, већ после десет минута изигравања машине за убацивање кашичице у дечја уста постајало досадно – врло брзо би бављење тим “татиним поносом“ почео да доживљава као малтретирање.

Године прођу, промене се околности, али се дешавања наместе да се осећања понове, само актери буду други. Ето, доживех и ја да ми у крилу буде један размаженко, доживех да и мене слатко малтретира и да ко мој тата пуцам од задовољства што ме воли и што само мене хоће.

Ко није никада превукао длан преко мачјих леђа, нема појма како тај осећај мекоће, праћен пуцкетањем статичког електрицитета смирује. Осим оне једне познате групе хормона среће, хипофиза сасвим сигурно излучује тад туце још неоткривених хормона.

⁎⁎⁎

Није бела маца била само маза. Умела је да буде и те каква прзница. Имала је своју личност. Била је самосвојна, сама себи довољна. Све наше маце су имале своју личност. Могле су оне да буду исте боје, исте висине, тежине, исте старости, непогрешиво смо по њиховим емоцијама, понашању, како на шта реагују препознавали сваку од њих.

О, каква је она само била љутица! Таква се прзница не среће. Кад јој нешто није по вољи, могао си да дубиш на глави, не знам шта да покушаваш не би ли је одобровољио – ништа није помагало док се сама не одљути.

Одемо негде на дан, два, више дана, свеједно. Оставимо им хране у хранилици за пет дана, задужимо комшије да их обилазе, да им досипају грануле, доливају воду… Кад се вратимо, видимо је још пре табле за скретање у Дрењак: чека нас на улазу у насеље. Уверили се да смо то ми, тачније да сам то ја (јер код ње у тефтеру сам уписан као њено власништво), окрене нам задњицу и оде. Комшије нам кажу да нас је сваког дана на том месту чекала: седи на брдашцету изнад куће, подвила ноге, обрће уши ко радаре и снима друм. Џаба ми што покушавам да јој приђем, да је помилујем, узмем у руке. Само ми окрене ону своју дебелу гузу и ћопајући се удаљи од мене. Читава два дана неће са мном да разговара, љута је забога како сам се уопште усудио да некуд идем. Тек кад је прође љутина, кад сама реши је доста, да ме је довољно казнила због непослушности, прући се испред мене и чека да сад ја будем тај који подвија реп, сагиње се и изнад господара палмином граном стане да тера муве. Шта ћу, волим је, робови воле своје господаре, дође им то као дрога. Сагнем се послушно и кренем да је масирам. Па после нек ми каже неко да животиње немају личност!

⁎⁎⁎

Неколико дана пред рођендан (мацама се славе први рођендани као и човечијим бебама – најпре на месец дана, а после прве године само годишње), као пробни пењач уз зид гајбе и спуштач са друге стране, усудио се да буде, тачније стрмекнуо се са њеног врха на каменом поплочану терасу, Црнко. Он је и у кућици био најнесташнији. Заправо, била је у прво време Сивка (и најбезобразнија – све их је шамарала редом: и Црнка и Жућка), али кад је дошло време да се из кућице изађе, последња је скупила храброст. Тек после рођендана се окуражила и то једва. Морала је мама маца да се умеша. Подигла се на ивицу гајбе и дозивала је грленим гргољењем, чинило се на махове и претећим. Најсмешније нам је кад је ујутру затекнемо како им у том положају и тим гргљањем држи предавање. Ослоњена на једину своју предњу шапу на ивицу гајбе, кроз отвор кутије која наткриљује гајбу протне главу унутра и о нечему им свима трима по неколико минута гргољи, вероватно покушава да их натера да изађу, а они, мангупи, зима им напољу, ни једно да је послуша – џаба цепа грло. Сивкина браћа су увелико већ шајатила около, завлачили се иза саксија и канти, мирисали нам обућу, опрезно додиривали воду у чанчету из кога им мама пије, или ону у суду испод саксија, Сивка је и даље безбрижно и лењо спавала у легалу не мичући се по читав дан. Једину фискултуру коју је понекад себи дозвољавала било је, кад припекне сунце, да се успентра уз унутрашњи зид гајбе и тамо, углављена између ивице гајбе и кутије одспава партију. Sicher ist sicher! Што је сигурно, сигурно је.

⁎⁎⁎

Дошао је и дан рођендана. Није мала ствар. Месец дана се има само једном у животу. У ту част Весна је направила реформ-торту. La mia torta preferita è torta riforma! „Реформа“ је моја омиљена торта. Пре „реформе“ је била „вереничка“, али је мама претерала. Видећи да је обожавам, само ми је њу правила. Све што се обожава и друго не конзумира, после неког времена доведе до супротног осећања. Зато се с времена на време треба удаљити од предмета обожавања. Замолим сам маму да ми је више не прави.

Уместо „вереничке“ мама је кренула да ми меси реформ-торту. Рођендан без „реформе“ није се могао замислити. Њу и дан данас обожавам, друге торте не волим – радије бирам ситне колаче.

„Реформа“ је торта са великим „Т“. Ако домаћица зна да је спреми како треба, сем шоље млека, за доручак и за вечеру ти уз њу ништа друго не треба. Оне из посластичарница су бљак: фил им праве од маргарина, а не путера као моја мама. Уживање док ти фил реформе облаже уста, а коре од ораха изазивају да их жваћеш – ни са чим не може да се пореди!

Мама напрасно умре – анауризма аортине гране која напаја слезену – сва јој је крв у пет минута завршила у стомаку. Сад те има, а већ следећег тренутка ниси. Срећом, тетка ми је била жива, мамина млађа сестра. Тетка Јела је била моја резервна мајка – и дојиља две године: осим своје мајке и њу сам сисао. Родила је сина десет месеци после мене – таман довољно да се и ја частим њеним млеком. „Ко ће сада за рођендан да ми прави реформ-торту?“, плакао сам, као да је торта била нешто што не може да се прежали, а мајка може. „Тетка ће, сине. Ко ће други него твоја тетка!“, грлила ме је, квасила пољупцима и сузама. Стварно: за први следећи рођендан донела ми је „реформу“. Правила је и она изванредне торте. Њене „реформе“ нису заостајале за „реформом“ моје маме.

Тетка Јела је била увек добра према нама деци – према свакој деци, својој и туђој. Њена кућа ми је био други дом. Не памтим да је икад повисила глас на неко дете па ни на своје. Рођена мајка и рођена тетка. Све док је једног дана неки шиљокуран у стричевом ауту није покупио са тротоара не успевајући у пребрзој вожњи својим неискуством да савлада кривину. После тога више нисам јео „реформу“ за рођендане. Док се Весна и ја нисмо преселили за Београд и почели да је наручујемо од старе пекарке прекопута ЈАТ-ове зграде на Новом Београду (клела се да је прави са путером, а не маргарином).

⁎⁎⁎

Не мало сам се изненадио кад сам, на дан прославе првог месеца мачића видео да и моја Весна зна да прави „реформу“! Сетила се да јој је моја мама пред смрт (као да је знала шта је чека), поклонила свеску у коју је уписивала рецепте. Успела је да нађе у њој рецепт за „реформу“ а ла моја мама. Торта је испала заиста као оне коју су ми мама и тетка Јела правиле. Јео сам је и гутао, ред залогаје, ред кнедле које ми застају у грлу. Као сарме што су ми западале – последње јело које је моја мајка направила. Сарму је кувала у експрес-лонцу. Кување није волела, више је волела да чита књиге. У експрес лонцу се кувало брже – више времена ти остаје за читање. Сарму је после замрзавала, злу не требало. То „злу не требало“ отопили смо неколико месеци после њене смрти, кад смо се једном непланирано вратили са посла касно кући па више није имало смисла да се кува.

Нећу више о томе. Ово није трактат о тортама и сарми, ово је ода нашој белој маци и њеним „шубарастим“ мачићима. Добро, де, и о „њиховој тетки“. 

⁎⁎⁎

Као тетка Јела што је била, Весна је и „рођена мајка“ и „рођена тетка“, обе у исто време. Сваком детету желим да има такву мајку и такву тетку каква је она, тако одано привржену деци – сваком детету без разлике. Строга и правична, а пуна несебичне љубави. Код ње није било пет-шест. Деца су је беспоговорно слушала и веровала јој. Ниједно које је изашло испод њене руке није било размажено, а свако је било паметно, бистро, оштрооко. Тако се опходила и према животињама. И за животиње је била „рођена тетка“. Куцов, мачак, птичица, овчица, јаре, јежић – свима тетка. Ето, сада и „рођена тетка“ белој маци и њеној деци! Једно оштро Веснино „не“ васпитавало је и децу и мачиће. Кад викне „не“, коса ти се дигне на глави, а мачићима длака накостреши. Чик, бато, пређи онда праг ако смеш! „Јесам ли вам направила кућицу? Јесам. Е у моју не можете. Овде ја живим, а ви живите тамо. Јасно?“ Наравно да им је јасно, али их то неће спречити сваког следећег пута кад се отворе врата да је прво погледају у очи па, ако случајно изостане оно одсечно „не“, да богобојажљиво пруже шапицу и ставе је на праг, пиљећи и даље у њене очи. И мачићима треба тетка. Пуст би овај свет био без тетки, баш пуст. „Хвала тетка,“ рекла би бела маца да зна човечји језик, јер најзад може да предахне и на миру одспава док „рођена тетка“ бдије над њеним мачићима.

⁎⁎⁎

Два дана је прошло од рођендана, таман толико колико сам растезао једење „реформе“ не би ли ми што дуже трајала. Мачке не једу слаткише, иначе бих, без сумње поделио макар парче са њима. Уместо торте бела маца је добила кожице од сланинице, а мачићи млеко и грануле. Било је то прво млеко за њих које није мајчино и прве грануле чији ће укус осетити.

Црнко и Жућко су умочили шапу у млеко а онда је тек олизали. Сивка се одмах бацила на грануле. Шта ту лиз, срк, дај одмах конкретно! Иако није могла да их прегризе, бар их је добро навлажила. Сликали смо их како прво миришу млеко и грануле, па како лицкају, па како једу, па како се лижу после јела. Направили смо небројено фотографија. Да је ово стара техника са целулоидним филмом, „јефтино“ би нас коштало држање пансиона.

⁎⁎⁎

Оставили смо их да им више не досађујемо и ушли унутра да доручкујемо. Завалио сам се после доручка да читам „Политикин забавник“ и једем јабуку. Весна нешто још радила по кухињи па изашла на терасу. Одједном пресече ме крик: „Бране, нема нигде два мачета!“ Скочих као опарен, јабука ми запе у грлу. „Како нема?“, изјурих напоље. Заиста их нема. Само Црнко: трчкара од саксије до саксије, провлачи се између њих. Ни испод терасе их није било. Нагињали смо се преко ограде и гледали, иако смо знали да је немогуће да су испали. Бела маца одмах скаче и на њих режи чим се по њеном суду превише нагну преко ивице – ни једног тренутка их није испуштала из вида док су будни.

Бела маца се чудно понашала. Вртела се около, притрчавала Црнку, нешто му гргољила. Он је бежао од ње, трчао назад ка саксијама, она га стизала, поново му гргољила . “Неко их је украо док смо доручковали!“, била је прва мисао, наравно глупа, јер ко би тако нешто учинио? Из насеља не би нико, а сељаци би ти пре утрапили своје маче него што би узели твоје.

Навукао сам чизме и тражио их око куће и по шипрагу. Распитивао се код комшија. Заједно смо обишли насеље. Ништа. Нигде их ни од корова, а почело је да дува, поново постајало хладно. Мора да су се провукли кроз тарабе од капије иако сам, да не би излазили, при дну наслонио даске? Снео сам алат и онако на ветру и хладноћи пришрафио додатне дашчице где су отвори између тараба били највећи.

Кад сам завршио, бела маца је остала ван капије, а Црнко поред мене на тераси. Тек тада настаде драма. Бела маца се потпуно унезверила. Испуштала је чудне звуке и покушавала главом да гурне даске које сам заковао. Сину ми: „Весна, она је преселила мачиће на друго место!“ Пренебрегнули смо важну ставку из приручника за мачкаре! После пете недеље маца своје мачиће сели на нову, по њој сигурнију локацију, сигурнију и од људи који им превише малтретирају мачиће, узимају их сваки час у руке, милују, давкају ко што ми радимо. После сваког таквог излива људске љубави мора да их купа лизањем и са њих отклања човечји мирис. Нема мачке којој то не би досадило.

Отворио сам капију и пустио Црнка да сиђе низ степенице. Мајка га је дочекала цвилећи. Гуркала га је шапом. Пошла је испред њега па се окренула да га дозива. Испуштала је звук, нешто између мјаука и прејаког грленог предења. Вратила се до њега и опет га гурнула њушком и шапом навише да крене плочником око куће. Одлазила је и враћала се неколико пута, док тупча најзад није схватио и пошао за њом.

Весна их је пратила у стопу. Пола је то била знатижеља куда га води, а пола се плашила. Однекуд је могла да се појави она опака оштродлака јазавичарка комшинице Менке која дави мачиће. Неколико су дана пре тога Менка и она дошле да проведу десетак дана овде. Оне да се проведу, а ми да стрепимо.

Неочекивано, бела маца остави младунче на стази, залете се и бацајући се кроз ваздух лављим скоковима, устрча уз стрмину до пута који је ишао ободом изнад наших кућа. Комшиница Менка се горе са својом јазавичарком враћала из шетње.

Бела маца искочи испред њих. Укопала се у месту, надувена као пуфна – није било потребе да се усправља као меркат. Режала је потмуло, претећи – и мени се коса дигла на глави, а камо ли оштродлакој јазавичарки. Из те позе се померила тек кад је проценила да се јазавичарка са својом газдарицом довољно удаљила да више не представља опасност по њено младунче. Спустила се низ брдо до нас и као да се ништа није догодило, наставила да упућује Црнка куда да иде.

Било је јасно где га води. У подрум комшије у који је спавала до оног јутра кад јој је на нашем прозору пукао водењак и почео порођај. Испред отвора кроз који се у подрум провлачила, само мачкама знаном вештином зграбила је Црнка за врат и са њим у зубима скочила унутра. Доле су јој мачићи били безбедни. Врата од подрума су закључана. Са те висине кроз отвор до њих ни један пас ни у сну не би скочио. За разлику од мачака, које су спремне, кад су млади у питању, са сваким псом и сваком зверком да се побију, пси су пудљивци – као и свако ко хвата на галаму. 

⁎⁎⁎

Те вечери дуго нисам могао да се умотам у сан. Превише узбуђења за тај дан. Свакојаке мисли су ми се комешале по глави. Слике промицале. Врати ми се филм од оног леденог дана кад се једно по једно маче на сваких пола сата појављивало испод беле маце. Онај осећај којим сам дочекивао сваку нову искру живота под њом, нема поређења са другим неким искуством. Ганутост кад је видиш како их купа језиком, час новорођено, час оно претходно: не стаје као да је веш-машина укључена на најдужи програм. Све до последњег мачета, нажалост мртвог. Појела је постељицу сваког од њих којом их је штитила у утроби. Прегризла пупчану врпцу. Олизала сву крв под собом и себе од ње. Откуд је све то знала? Откуд је знала да треба баш то и на тај начин да ради? Откуд је знала да треба да их лиже? Никако није могла да упамти како је то било кад је њу мајка рађала. Иако бебе животиња далеко брже сазревају од човечијих, свеједно су и њихове главице при рођењу табула раза, при том још слепе и глуве, празне главице у које знање које им преносе родитељи и искуство тек треба да уђу. Умивање лизањем је могла да научи од мајке, али како је научила да треба постељицу да поједе? Кȏд записан у генима? Али какав је то програм који се уписује комбинујући беланчевине? Њих није бесконачно, нити је њихов сплет бесконачан. Разумем да кȏд носи упутство како се формирају органи, ноге, глава, длака, машући реп, зверско мачје окце. Али мисао, осећање, доношење одлука, предвиђање потеза, циљање ловине – то ни најмоћнији рачунари још увек не могу потпуно да репродукују. Ко је смислио тај програм, све те програме, ко је смислио механизам њиховог уписивања у гене животиња и биља – савршене програме, сличне а тако различите од врсте до врсте? Какав је то програм који кишној глисти каже да треба да рије, или кад је неко пресече да јој одсечени део поново израсте? Какав је то програм који буди родитељска осећања, потребу да бдију и штите своје младунце, без обзира да ли су их осећали у својој утроби, или још горе, ако их нису осећали, већ су им се деца излегла из јаја, из икре и то без обзира на еволутивни степен развоја те мајке, тог родитеља? Какав је то програм који је белу мацу натерао да пронађе најбезбедније место у целом насељу и тамо пресели своје младунце (а почела је чудно да се понаша – тек сад нам се вратио филм – оног истог дан кад је комшиница Менка са јазавичарком допутовала)? Пуно питања, а одговора нема. Само нагађање. 

⁎⁎⁎

Прошло је отад годину и по дана. Мачићи су порасли, са мајком су се вратили на нашу терасу. Купили смо за њих кућицу на спрат и сви су, стиснути као прасићи, у њој спавали. Црнко се показало да није Црнко него Црнка. Жућко и она су постали нераздвојни. Сивку нам је искукала Зара пошто је претходно средила своју баку. Бака није хтела да чује да јој се по кући мота животиња, али joj ништа није помогло: деда је преломио. Деде су болећиве према својим Зарама. Као и тате. Заре зачас обрлате деде. Маме и баке су у том односу губитници.

Бела маца се у међувремену још једном породила. Жућка, Црнку и Сивку је добила шестог априла, а нов пород двадесетог августа. Прошао неки сиви бандит кроз Дрењак. Затицали смо га неколико пута ноћу на симсу. Чули крцкање гранула. Хватао је прилику ноћу кад се прворођена тројка размили Дрењаком да их мајка учи како се лове мишеви и други длакавци. Док је мама-маца на тераси, није смео горе од њеног режања и мјаука којим нас обавештава о уљезу и позива у помоћ. Са симса не би силазио док не испразни чанче. Пред спавање смо га пунили гранулама да се ловцима нађе ако им лов не иде од шапе. После пар дана нисмо више чули мацино режање. Мислили смо да га је отерала. Закаснили смо да је стерилишемо, а намеравали смо.

Кад се са бандитовом децом котила, котила се у приземљу мачје кућице. Црнка јој је помагала. Лизала је барабар са мајком мачиће како се које појављивало. Прво смо јој бранили. Мислили смо да породиљи смета јер је смо је видели како тешко дише. Дахтала је брже од најбржег откуцаја срца. Без гласа. Први пут смо гледали мачји порођај. У шупи је Шубарину децу рађала без нас. Онда смо схватили да Црнку не тера па је више нисмо извлачили из кућице.

Сачекали смо да нови мачићи довољно ојачају да могу неколико дана без мајке (овога пута било их је пет!). Белу мацу и Црнку смо ставили у носиљку и одвезли их у Крушевац на стерилизацију. Био је последњи дан новембра.

⁎⁎⁎

Напољу је захладнело. Док се не опораве, држимо их у дневној соби у њиховој платненој столици. Окренули смо је према телевизору да заједно гледамо серије. Њу су нам отеле летос. Прогласиле су је за своје власништво. Нисмо више имали право на њу – сем да је уносимо кад почне киша и износимо кад престане. Било нам је забрањено седање на њу. Побринуле су се за то својим длакама. Маце воле да имају нешто своје. То их смирује, осећају се домаће.

Ноћу их затварамо у купатило са упаљеном сијалицом. Уз сијалицу ће им бити топлије, много топлије него у шупи кад су се Црнка и остали Инуити рађали.

Белој маци никако није било јасно како то, пре јој нисмо дозвољавали ни шапу да пружи преко прага, а сад њу и Црнку дворимо у топлој соби. Добро, де, и бушимо их инјекцијама са антибиотицима и шећерном водицом док им не прораде црева.

Живели смо тако срећно наш четворо недељу дана као права породица (опет почех пасус ко бајку да пишем), а онда је зла вештица решила да нам је среће доста. Свет нам се окренуо наглавце. „Ако нешто може кренути лоше, кренуће“ – Марфијев закон. Некад сам се смејао тим тобожњим законима, сад бих Марфија удавио да ми падне шака.

Таман су бела маца и Црнка почеле да се опорављају и да се играју по соби, у једној таквој игри, тачније у једном таквом мачјем скоку, Црнки пуче рез на стомаку и сва јој црева испадоше напоље. Ногавица Весниног хула-хопа око њеног стомака се наду. (Веснин стари хула-хоп смо и једној и другој били навукли преко стомака по повратку са стерилизације. Послушали смо шефа ветеринарске станице. Прво газу па хула-хоп преко њега како би реконвалесценте спречили да чачкају и лижу рану.) И шефа ветеринарске станице бих удавио ко Марфија. Тако газом затворена рана, одозго стиснута хула-хопом, није могла да дише (да се суши и зарашћује). Околна кожа се натапала влагом. Поцепала се као поквашена хартија.

Весна је закукала. „Мацо моја, најмилија! Црнкице моја, не померај се.“ Не знам како ми телефон није испао колико ми је дрхтала рука док сам Борка ветеринара звао. Борко је асистирао свом шефу у стерилизацији. Зближили смо се као „земљаци“. Тата му је из Ђерекара, друго село изнад нас. Распилавио се кад је чуо где живимо. Мацама је све тепао. Звао их је Ђерекаркама.

Исто то вече смо са Црнком одјурили за Крушевац. Белу смо оставили у купатилу. Нисмо заборавили светло да јој упалимо.

Борко је исекао некрозиране ободе ране и вратио црева унутра. Пошто је било касно да зове другог ветеринара или медицинског брата да му неко од њих асистира, асистирао сам му ја. Борко је све време вртео главом. Док смо са Копаоника сишли, организам Црнке је прекинуо доток крви у црева. Остаје нам једино да молимо бога да се поново прокрве, казао је Борко. Прва четири дана су критична, ако их преживи живеће.

Није преживела. Умрла је Весни на рукама. Бела маца није ни сузу пустила. Деца у животињском свету умиру свакодневно. Ако родитељ тугује неће имати снаге о преосталој деци да се брине, умреће и она. Прагматизам без милости. Окрутност је саставни део животињског света. Начин да врсте преживе.

⁎⁎⁎

На жалост, бела маца ни са новим мачићима није имала среће. То јест, ми нисмо имали среће. Само су две женске маце од њих петоро данас још у животу (бар се надамо). Остало троје je појела лисица. Најпре једно кога смо звали Дрека. Плакао је непрестано. Драо се као да га деру. Те му је високо да се попне на столицу, те му је тесно у кућици, те му је висок руб чанчета па мора да се истеже кад лапће млеко, те су му грануле претврде… Појела га је чим се први пут усудио ноћу да сиђе са терасе. Ујутру смо нашли крваву флеку на тротоару. Флека је било све што је од њега остало.

Од преживелих женкица, Семику је зајашио Жућко па смо је онако трудну однели у Грашевце, треће село испод нас. Другу, коју смо прозвали Бела Грива, јер се родила са белом шаром око врата, узео је Пера, столар из Влајковаца. Њима је мачка неколико дана пре тога нестала. „Кућа није кућа у којој нема мачке,“ рекла је Перина мајка. Кућа није кућа у којој нема мачке схватили смо Весна и ја сами још оног дана кад смо силом прилика открили да осим паса волимо и мачке. Шубара нам се први увукао под кожу, за њим бела маца.

Да, Перина мајка је у праву, кућа није кућа без мачке, али ни туга није туга док мачку не изгубиш – туга за кућним љубимцем је много више од туге.

⁎⁎⁎

Следеће године нам је нестала бела маца. Три дана је није било. Весна је душу исплакала иако је бела маца била моја љубимица, а Жућко њен љубимац. Човек се веже за ствари а камо ли за живо биће. Тражио сам је по шибљацима око Дрењака. Дозивао је, звиждао јој Весниним звиждуком којим је зове на ручак. Није нам било јасно зашто је нема. Није мачор да шајати по околним селима.

Коначно сам је угледао. Белела се на крају оближње ливаде. Одатле се ливада претварала у стрмину обраслу купинама и сплетовима дугачке траве. Очигледно је из тог густиша изашла.

Није се померала. Стајала је укочено и зурила у мене. Била је сва улепљена од паучине. Очи су јој се скоро затвориле од крмеља и усирене крви. Лице такође крвљу и нечим црним умазано. Изгледала је ужасно, као да је из гроба изашла. Можда и јесте.

Сликао сам је и послао снимак Борку. Био сам убеђен да је отрована. Тих дана су периферне викендице имале најезду пухова па је могуће да је неко од викендаша поставио отров да их се реши. Маца је сигурно појела таквог пуха. Чудо да је уопште жива.

„Какав твој отров!“ јавио се Борко. „Она ти има вирус! Пали ауто и донеси је!“

Опет Крушевац, опет операциони сто, овога пута срећом без операције. Бела маца је била очигледно најжилавији створ који је походио ветеринарску станицу. Иако болесна и изнемогла, џилитала се таквом снагом да је Борко морао да зове у помоћ медицинског брата. Тек тако је успео да јој закачи инфузију и кроз инфузију убризга најпре средство за смирење, па антибиотик за сваки случај да тако ослабљена не добије запаљење плућа, па коктел за јачање. Подучио је Весну како кући да јој даје инјекције и прикључи инфузију да не бисмо због тога морали да силазимо са Копаоника. Дао нам је да понесемо целу апаратуру за инфузију, резервне шприцеве, игле, физиолошки раствор, раствор шећера и испратио нас речима: „Ђерекарка је то, извући ће се!“

И извукла се.

⁎⁎⁎

После шест месеци поново је нестала. Овога пута заувек. Птичице у Дрењаку коначно могу да одахну.

Претражио сам цело насеље, ближу и даљу околину. Проширио сам кругове претраге, тражио је по брду, силазио и до потока. Ни трага од ње. Ни остаци длака ако је нешто појело. Да је неко украо, онако без једне ноге сигурно није. Нисмо се ни лисице бојали, јер се ни она није бојала. Лисица се плашила ње. Остаје једино проклетиња кôд да је у њој прорадио. Нешто је притиснуло дугме за самоуништење.

Опет сам упао у вртлог размишљања. Умотавам се у мисли уместо у сан. Сатима будан лежим у кревету после легања. Десет дана је како је нема. Жућко кад нестане нема га највише три дана. Жућко је мачак, за њега је јасно зашто нестаје. Десет дана је ипак десет дана. То чак ни Жућко себи не би дозволио. Да, кôд је крив за све. Бесан сам. Весна мало-мало па заплаче.

КРАЈ

© 2023 Бранимир Перић

Текст може бити преузет и објављен у деловим и то искључиво уз поштовање следећих услова: (1) уз навођење пуног имена и презимена аутора и постављање линка са почетне странице овог сајта, (2) без измена преузетог текста и (3) под условом да се преузимање и објављивање не врши у комерцијалне сврхе. Преузимање, копирање и објављивање овог текста супротно наведеним условима представља кршење ауторских права.