Сећање

Цео данашњи дан размишљам о теби, анђеле мој плави. Човек увек жуди за недостижним, а недостижна јеси, тако мајушна, тиха, а блиска и присна у мислима мојим. Волети далеко, волети неизвесно, нестварно, силно неког желети, волети јесен у њеној коси, тананост лептирових крила у кретњи њеног тела, волети јој блажени осмех – волети је тебе.

Хиљаду комбинација правих како да нас зближим, хиљаду глупости, хиљаду пропалих снова.

Никако твом лику да се отмем. Видим те без погледа. Гипкост мачке, искри ти сјај у очима, а на лицу… не знам шта ти је на лицу.

Глас ти је цвркут несталних птица. Очи ти се смеше, трепет лепоте у њима који се не мења.

Желим те силно, желим те лудо, нејасно, нестварно, сакривено, занесено, бљештаво, вриснуто, широко, хистерично, дубоко, сунчано… једноставно.

Да ли ћу те икада имати, али заувек?

Чудно, уопште се не сећам на коју се ово девојку односило!

© Бранимир Перић

Санке

(одломак из рукописа романа „Ернест, мој теча“)

 

Следеће, 1939. године, нона Марија је дошла код нас половином децембра. Та зима је била оштра. У јануару је нападало много снега, шездесет, можда и више сантиметара, што је за приморске крајеве реткост. Температура се спуштала испод минус десет степени Целзијуса. Саобраћај је био паралисан, школе нису радиле. Добро памтим како су у згради основне школе у нашем селу, у коју су тог лета били увели централно грејање, у току ноћи попуцали радијатори, а у радијаторима се због ниске температуре заледила вода. По лепом времену радници су одлазили на посао бициклама (моторизовани саобраћај је у то време био редак). Кад падне снег, могло се ићи само пешице. Људи из села су се скупљали већ око пола пет, петнаест до пет и заједно, у групи, ишли на посао да стигну до седам. Са посла су се враћали око пола осам, неки пут и касније.

Снег се задржао десетак дана. Дању је знао да се раскваси, али се ноћу поново смрзавао. Температуре су ноћу падала испод нуле.

Покрај куће у којој смо становали налазила се једна долина (тако смо звали вртаче, поникве). Долину је мајка узимала у најам и у њој садила кромпир и остало поврће. Долина је имала дугачке падине. Моји другови су низ њих утабали снег. Направили су неку врсту клизачке стазе. Док су неки имали куповне санке, неки прављене, код нас, у нашем дому, није се могла наћи ни најмања дашчица да и ја направим своје. Све што смо имали погорели смо грејући се. Срећом, кад имаш другове имаш и што немаш. Један од другова ми је дао вишак својих дашчица. Није ми било страно баратање алатом уз оца који је стално нешто мајсторисао. Са оно мало алатки које је имао, успео сам од дашчица да склопим нешто што је личило на санке.

Следећег јутра сам био спреман. Устао сам раније. Ујутру је клизалиште било смрзнуто, а већ око једанаест је постајало меко јер је преко дана температура расла изнад нуле. Нахранио сам козе, напунио све могуће посуде водом из цистерне, исцепао дрва – укратко, урадио сам све што и иначе радим сваког дана. Кад сам завршио, упитао сам нону (мајка је била некуд отишла) да ли могу на санкање. Пошто ми је рекла да могу, узео сам санке и упутио се до долине где су се моји другови и другарице од раног јутра увелико већ санкали.

Нисам превалио ни педесетак метара зачуо сам нонин глас. Звала је да се вратим, још нешто има да се урадим.

Да не бих носио санке назад, склонио сам их иза зида којим је било ограђено суседово имање.

Не сећам се више шта је то било што се још имало урадити, само се сећам да се требало пењати на таван.

Након пар минута пошто сам се попео горе, чуо сам како неко у дворишту лупа тамо где се налазио пањ за цепање дрва. Питао сам се ко би то могао бити. Нону сам искључио. Док је радила као праља убола је била средњи прст десне руке на парче даске. Прст јој је отада остао укочен, шаку није могла да савија. Није могла да извлачи воду из цистерне помоћу конопца на чекрк, нити да цепа дрва. Мора бити да је мајка, закључио сам, сигурно се у међувремену вратила.

Завршио сам посао и сишао са тавана. Упитао сам нону могу ли сад ићи. Климнула је главом. Отрчао сам до суседовог зида, а тамо – изненађење. Санке нестале! Неко се са мном шали. Нису другови. Ено их доле, заокупљени су санкањем, нисам им ни на крај памети. Осим мојих отисака, у снегу су се видели и трагови женских ципела и то ципела са „слоновском петом“. Нона Марија, нико други! Само она носи такве ципеле. Појурио сам назад до пања у нашем дворишту. Црна слутња се обистинила. На све стране око пања расуто је било иверје. Санке су тако ситно биле исцепкане да се од тих отпадака ни чачкалице за зубе не би могле направити.

Улетео сам у кућу.

Нона ме је спремно чекала.

– Cosa xe[1]? Шта је? – питала је злурадим, сладуњавим гласом.

– Striga!!! Вештице!!!

Чини ми се да сам тад испустио највећи урлик у свом животу.

Нона је на то, по свом старом обичају, одмах улетела у собицу и – клик, окрет кључа – закључала се. Тако је радила увек кад би се осетила повређеном.

Недуго потом вратила се мајка. Затекла ме је у предсобљу. Седео сам на поду са главом међу коленима. Плакао сам. У кујни су се играли Егле, Естер и Еди (Еди је имао четрнаест месеци). Мом брату и сестрама је уз пећ било топло.

Мајка ме је упитала зашто плачем. Све сам јој испричао. Уместо да ме утеши или бар нешто лепо каже, дограбила је са напе црвени врбов прут, који је за те сврхе горе стајао па, по свом обичају, мене по туру. Куд нона има свој обичај да се закључава, зашто не би имала и њена кћер да ме шиба врбовим прутом.

Нона је цео тај дан остала у собици. На мајчине позиве није одговарала.

Увече, око осам, с послао се вратио отац. Мајка му је испричала шта је било. Нема потребе да ти кажем како сам се тек од оца провео. Кад би ме отац или мајка тукли, само бих стиснуо зубе, не бих дао ни глас да изађе из мене. Овога пута ми је прекипело. Доста ми је било да добијам батине које ми смести нона и кад јесам и кад нисам крив. Излетео је из мене сав јед. Из петних жила сам се раздрао:

– No la pol tirar l’acqua de la cisterna, no la pol taiar i legni, pero la pol taiar la slita cusi fina che no se pol far gnanche forminanti de ela. Не може да извлачи воду из цистерне, не може да цепа дрва, али је могла да ми исцепа санке тако ситно да се ни чачкалице од иверки не могу направити!

Пошто мајка, кад је причала оцу, није споменула санке, већ само да сам нону назвао вештицом, тата је у чуду застао и упитао:

– Che slita? Какве санке?

Узео је батерију и отишао до пања.

Вратио се сав црвен у лицу од љутине. Упутио се право до нонине собице. Као прошле године кад се родио Еди, кад се отац такође наљутио а нона се била исто овако закључала, шутнуо је ногом у врата.

Овога пута одмах је отворила – предухитрила га је.

– Ciamime la carosa! Позови ми фијакер! – рекла је. Због снега таксији нису радили.

Сторија од прошле године се поновила: скидај са напе шољице, вади из њих ситниш, итд, итд...

Фијакер је стигао после десет увече и нона Марија је отпутовала свом брату у Горицу.

Сутрадан ми је Дино, један од мојих другова, позајмио санке. Биле су куповне и велике, толике да смо истовремено могли сести на њих и ја и мој брат и обе моје сестре. Кад имаш другове, имаш и што немаш. Дину хвала, нас четворо нисмо сишли са санки целог тог јутра. Насанкали смо се, чини ми се, за читав свој живот.

---

[1] Ово није италијански него бизијак (bisiàc, итал. bisiacco), дијалект венецијанског језика који се говори у Бизијакарији подручју осам општина око Монфалкона, а тиме и у Добердо дел Лаго, где се ово дешава.

© Бранимир Перић

Текст може бити преузет и објављен у деловима или целини и то искључиво уз поштовање следећих услова: (1) уз навођење пуног имена и презимена аутора и постављање линка на страницу овог сајта одакле је преузет, (2) без измена преузетог текста и (3) под условом да се преузимање и објављивање не врши у комерцијалне сврхе. Преузимање, копирање и објављивање овог текста супротно наведеним условима представља кршење ауторских права.

Чудесније од најчудеснијих - рецензија Радомира Батурана за "Бајке за велику и малу децу"

 

Чудесније од најчудеснијих

Ако се у бајкама прелазе велика пространства да би се племенити циљеви њихових јунака остварили, ако у бајкама нема суштинске разлике између стварног и измишљеног, природног и натприродног, ако је у бајкама прелазак из једног паралелног света у други безболан и лако остварљив, онда је савремени српски писац Бранимир Перић написао чудесније бајке од најчудеснијих.

Јунаци његових бајки олако препловљују огромну водену кожурину Океаније на леђима кита и ношени љубављу ламе савладавају прашумске провалије Латинске Америке. Перићеви ликови су типски, често породични: старији брат – млађи брат, или су представници друштвених класа као у свим бајкама: краљеви, краљице, принчеви и принцезе, сељаци, надничари и слуге. Али Перић има и надтипске ликове: краљевић-звездочатац, који скупља научнике и посредује суђајама да одрже у животу прерано рођену децу; или краљевић, паметан, отмених манира, рођен са телом дебелог црва, надувене главе, руку и ногу, који се са животињама и биљкама разуме; или принцеза која, иако је мајка побацила, одраста у прелепу девојку необичне моћи да споји свет људи и свет бића људима невидљивих. Перићеви ликови окружени су добрим вилама, односно суђајама које враћају у живот побачену децу, другују са захвалним животињама као што су ламе или китови, љубимцима надничарске деце али и краљева, супротстављају се јахачима китова кварних зуба... То су посве оригинални ликови у Перићевим бајкама.

Иако је у жанру бајке скоро све типско, од тока и идеје, преко неодређеног времена и простора, ликова и догађаја, до срећних завршетака, па је ауторима савремене бајке тешко бити оригиналан, Перићу је и то пошло за руком, јер је у приповедање бајки сублимирао своје дугогодишње искуство писања научне фантастике, мистериозне прозе, породичних и младалачких прича метафизичке осећајности. И, ево, написао је своје чудесне бајке, чудесније од најчудеснијих светских. Још само да је свет својих бајки поринуо у пребогату традицију свог народа, био би српски Андерсен. Овако, остао је без овог народносног одличја за љубав свог посведоченог интернационализма. Од свега је најважније да је савремена српска књижевност, поред бројних успелих народних и ауторских бајки, добила посве нове и оригиналне бајке.

Мисаони слој Перићевих бајки је дубок. Довољно је навести само две максиме његове метафизике да се читаоци увере колико овај бајкописац дубоко мисли и осећа:

Нико тако не улива снагу као нада, а још када наду замени вера, нема силе која таква уверења може поколебати.

Оно што сродне душе споји и оно што сродне душе споје, никаква сила не раздвоји, нити му икако наудити може.

Предлажемо аутору да једну од наведених максима стави као мото ове збирке његових бајки.

Перић је у композицији својих бајки остварио још једну оригиналну иновацију. Свака његова бајка компонована је из више циклусних, мозаичних прича, чврсто повезаних истом темом и главном идејом, јединственом фабулом и њеним актерима. Успостављена је међу њима уравнотеженост почетног неспоразума, преко с мером грађеног разрешења, до срећног, дубоко хуманог завршетка којим се свака Перићева бајка окончава. Бранимир Перић истински се бори креацијом против зла и у својим бајкама, уз сву своју мотивисану и даровиту маштовитост.

Перићеве бајке, поред све његове бујне маштовитости, нису ништа друго до кондензована стварност, наталожена током човековог живљења и делања у свим временима и на свим просторима, а све по природним законима равнотеже. 

Радомир Батуран

У Крушевцу, 8. октобра 2025.