Силом поштар или како сам постао штрајкбрехер

 

Силом поштар

или како сам постао штрајкбрехер

Овога пута нисам чуо драгог чика поштара под прозором како дозива: „Перићи! Пошта!“ Уместо његовог веселог гласа, зазврја ми кућевни телефон. „Овде управник поште, добар дан!“, пресече ме преко пола. Да се чика поштару није нешто десило кад ме управник лично зове?! Никако да се отресем оних времена кад су нам из поште само тужне вести стизале. Телеграм нам је био најмрскија ствар, ником га нисмо желели. Ил' ти је неко близак „отпутовао“, или ти је стигао позив за војску. Како обрнеш, оба су да ти се стегне грло. Срећом па телеграми изумреше. Тужне вести се сад на други начин саопштавају, осавременили смо се. Уместо да ти чика поштар на моторчету донесе телеграм, за оне најрођеније цимну те мобилним ближњи (ако их имаш, или даљњи, ако ближњих немаш); за оне који ти нису најрођенији бипну ти и ближњи и даљњи електронску поруку, а за оне који ти нису ништа, а на неки начин су ти значили ( „селебрити“ углавном), затрпају те „новостима“ преко друштвених мрежа и пријатељи и непријатељи (у стара добра времена у те сврхе користиле су се бандере). Ето зато искључујем мобилни са мреже кад пођем да спавам. Нек умире ноћу коме се умире и нек је будан онај коме се не спава. Себично?

„Не није му се ништа десило,“ умирује ме управник. „Само је са осталим поштарима у штрајку. Ових дана коље за пастрму па није згодно онако масних руку да разноси писмиће. Штрајк му дошô ко поручен. Није морао да узима слободне дане нити да отвара боловање. Двадесет девети новембар, традиционални свињокољ, само што није – десет дана горе доле не значе много (сем свињама). Биће чварака за све. Него, ако бисте били тако љубазни, упалите кола и дођите до поште да подигнете пошиљку – ево је код мене на столу, стигла је Постекспресом. И понесите триста динара за поштарину.“

Из Сокобање су ми још пре две недеље јавили да су ми послали пошиљку. Значи зато је путовала толико дуго! Штрајкују и сокобањске чике поштари. Мора да је пословодство Поште унајмило штрајкбрехере кад се и нама овде у планини докотрљао Постекспрес. Само су причекали да се накупи довољно писмића и пакета за овамо, што мање штрајкбрехера да плате. Са овим штрајком који већ подоста траје није им лако. Није ни нашем управнику лако. Све сад мора сам: да је у пошти и да разноси писмиће истовремено. Дупликаторе наука још није измислила сам себи да буде близанац. Уосталом где си ти видео управника да ради. Не иде, брате. Разумем га потпуно. Зато упрегни оне којима су пошиљке упућене, нек раде уместо тебе (то јест уместо поштара који пастрми) – нема ти друге.

Хајте молим вас, шта сте ме одмах напали! Не кудим ја нашег управника. Душеван је то човек. Ето, понудио се да ми дотури ту пошиљку чак до бензинске пумпе на излазу из села да не пешачим до поште. Да поделимо посао, вели, пумпа ти је таман на пола пута. Каже, са' ће му пауза (кућа му је прекопута пумпе), па кад већ иде на доручак (а доручкује код куће), толико може да ми учини. Фала ти, управниче, ки брату. Не мô ми се баш толико секираш. Кад већ палим кола за тај километар, упалићу их и за два до поште, само ти на миру једи, не дô бог да те и трба заболи. Кад после доручка видиш да се нешто у пламену зауставља пред твоју пошту, знаћеш да сам стигао. Боље да теби изгори пошта, јер ако плане пумпа, будем ли са упаљеним колима, како си ми препоручио, отишао до ње по своју пошиљку – изгоре нам пола села.

Кола се ипак не пале тако лако. Сачеках један сат – толико сам рачунао да ће управнику бити довољно да поједе доручак што му је мама спремила – па одох до поште да донесем себи пошиљку.

„А, ти ли си тај штрајкбрехер!“ сачекаше ме испред поште два намргођена поштара (који не кољу свињу). Уплаших се сад стварно за своја кола. Мора да су гледали пренос преко Тик-Тока како њихове колеге из Београда разговарају са представницима владе па се и они напалили – заврћу рукаве.

Срећом осмехнуше се. „Шта си се удроњô! Знамо да ни теби као пензионеру није лако. Ми чекали двадесет година да нам дође до грла, а ви, пензоси, шта ви чекате? Барем ви не мора да страхујете од штрајкбрехера! Нема тог штрајкбрехера који би за вашу цркавицу брехеровао.“

Стварно, имају људи право. Као пензионери нисмо ти ни за штрајковање. Али зато можемо да будемо штрајкбрехери, што се из приложеног види. Ко није уз власт нека топи маст.

КРАЈ

© Бранимир Перић

Текст у целини или деловима може бити преузет и објављен искључиво уз поштовање следећих услова: (1) уз навођење пуног имена и презимена писца и постављање линка на овај блог одакле је текст преузет, (2) без измена преузетог текста и (3) под условом да се преузимање и објављивање текста не врши у комерцијалне сврхе. Преузимање, копирање и објављивање овог текста супротно наведеним условима представља кршење ауторских права.

Хумореска "Силом поштар", објављена је у часопису "Књижевне вертикале" број 33/34,  година XII, мај-децембар 2024, Удружење независних писаца Србије, Београд, март 2025

 

Три радости

 

Недеља је. Јесење сунце се надвлачи са реским планинским ваздухом: стојиш ли дуже лицем према њему, предњица ти се усијава а леђа одзада леде. Ниси ни свестан да се повремено окрећеш ко прасе на ражњу не би ли те жар небески са свих страна једнако огрејавао. Срећом, где год ти лице погледу правац одређује, лепота боја јесењих хаља у која се брда увелико одевају, уздахе ти једнако измамљује, па хладноћа стране супротне сунцу тешко ти не пада ако у њу гледаш. Модна ревија на планини. Комшије иза наше куће пеку већ трећи казана ракије од јутрос, мезете и мезетлук вином заливају. Ракија је за зимске дане. Озарена су им лица. Мирис веселе ватрице из казана и дим из оџака буде елегијска осећања, сећања на детињство без брига. Од свега тога груди ти се слатком сетом испуњавају. Све се сложило да се нека радост деси.

И десила се, али не једна него три: две приземне, значајне за физичко бивствовање и једна која годи духовном. Не жалим се што је недуховних више. Радости физичког бивствовања дух такође разгаљују. Пишчевом духу годи телесно задовољење које му стигне споља, некад и више него да сам себе у осами пишући задовољава. Чекање рефлексије спољашњег света, ако предуго траје, води јаловости. Публиковање подстиче нова цветања и зрење још вреднијих плодова.

⁕⁕⁕

Моја књижевна сапатница и исписница из Паланке јавила ми се поподне са Сајма књига. У књизи најкраћих прича издавачке куће из Београда видела је моју причу „У карантину короне“. Посла ми усликану насловну страну књиге, такође и слику странице са мојом причом. Хвала ти, драга другарице! Искрени пријатељ се не тражи, сам се налази. И прошле године је тако поступила.

Било је то прво од три радовања, оно које годи духу.

⁕⁕⁕

Пре две године у сред ноћи госпа и ја чусмо неко зујање у ваздуху. Духови?! Коса нам се дигла на глави. Трајало је неко време па се изгубило, али се после дуге паузе поново јавило да би опет, након одзујавања нестало. Није био у питању комарац – зујало је равномерно и није се кретало. Код комарца нема правила када ће се јавити и колико ће му лет потрајати док ти не зарије рилицу. Паузе између зујања овом непомичном комарцу знале су да потрају и сат-два. Покушавали смо да му откријемо извориште, али безуспешно. Једино се сложисмо да допире из водоводне инсталације. Ослушкивање прислањањем ува на зид је то потврдило.

Скоро два месеца је након тога наставило да нас нервира и то увек кад се грејање воде у бојлеру укључи, а црвена нам лампица на бојлеру, кроз отворена врата ве-цеа, осветли собу. Постасмо госпа и ја Павловљеви пси. Условни рефлекс. Чим нам се соба зацрвени, ћулимо уши и накрећемо главу у покушају макар правац одакле долази својим атрофираним радиогониометром да лоцирамо. Нема сумње да је имало везе са бојлером и то онда кад се вода у бојлеру догрева, али да се баш из њега чује, то нисмо потврдили. Звучало нам је као да га сви зидови ве-цеа истовремено емитују.

Мислио сам прво да то од притиска вруће воде пропушта неки холендер на плетеном цреву којим је бојлер спојен на водоводну мрежу. Променио сам оба црева – ништа – и даље је зујало кад се вода греје. Дигосмо руке. Навикли на њега, више нисмо обраћали пажњу. Све док нас једне ноћи не прену „туп“, као кад мушица говнара лупи у прозор. Неколико минута касније, „туп“ се поновио.

Скочио сам из кревета. Испод бојлера нам је машина за прање. Упалио сам светло у ве-цеу, упалио и флеш на мобилном. Погледам машину одозго, имам шта и да видим: на поклопцу траг распрснуте водене капи! Скинем данце бојлеру, гвирнем одоздо – не видим нигде воду. Да верујем у натприродне силе, мислио бих да нас нека зајебава. Оставио сам бојлер без данцета и вратио се у кревет. Таман да заспим, упали се црвено светло на бојлеру а недуго потом: „туп“. Нисам заспао до јутра. Бојлер је процурео, нема шта.

Како се дан разданио, још се није ни умила, моја госпа већ усправила мердевине, пење ми се уз кичму на главу. „Шта ако експлодира? Шта ако вода кане на жице па нам искочи осигурач? Шта ако нам од тога прегоре грејачи? Како да се купам? Ја не могу без топле воде!“ Тако цели дан, кљуца ли кљуца. Није било друге: седај у ауто па правац Крушевац. Куписмо нови бојлер са прохромским казаном. Стари нам је био са емајлираним казаном. Правио га је покојни „Магнохром“. Трајао је „само“ тридесет пет година. Додуше ми смо непрекидно овде тек од короне. Пре тога смо га палили само кад дођемо на викенд, или у време одмора после мора. Али тридесет и пет година је ипак тридесет пет година. Слава покојнику!

Кутију са новим бојлером сам ставио у ходник иза улазних врата. Мала нам је изба: ту је једино било места.  Потајна ми је била намера да га заменим тек кад буде начисто цркао – нека цурка док цурка и нек свирка док свирка.

Кутија са новим бојлером је одстајала иза улазних врата више од две године. Моја госпа је због тога лудела, али је стојички подносила. Важно јој је једино било да вода за њено пиркање није пресушила. Кад год на дуже одсуствујемо, госпа је била та која помера ствари у ходнику а кутију гурне где су ствари биле, иначе се од кутије улазна врата не би могла да отворе. Ударнички посао нема шта. Нисам јој ја крив што је у нашој кући она та која носи панталоне 😊.

Чисто ради разумевања: ходник мојој госпи (осим за смештај купљеног бојлера) служи као краткотрајна остава (једна од три; а да их има још три поврх ове три, фалиле би јој засигурно још три 😊). У ходнику држи намирнице које се свакодневно троше, али и тегле са тек направљеним пекмезом и компотом скуваним за нас и млађарију (док их млађарија не однесе или их госпа не пребаци на полице у шупи и подруму).

Замена бојлера десила се тек данас. Пре неколико дана почео је старина из ве-цеа да капље учесталије и не више само кад се вода у њему греје. Обрадовала се моја госпа (што не мора иза врата више да ћушка лево десно кутију и провијанте), а и ја сам се обрадовао са њом, иако ми је старина два пута претуцао прст док смо га мајстор и ја спуштали низ степенице и износили на терасу. Драга наша мрцина. Био је тежи од тучка. За тридесетпетогодишњу вечност колико нам је верно служио, напунио се каменца и муља. Више је талога било у њему него неисточене воде. Тако каже мајстор, а мајсторима (као и лекарима) треба веровати. Почнеш ли да сумњаш у њихову стручност, пореметићеш памећу.

Требало би да вам је разумљиво што сам због те замене и ја био срећан, не само моја госпа. Прави мушкарци су најсрећнији кад им је вољена срећна (једино тад не цвикају да због нечега неће на њих да зарежи 😊). Бринем ја за своју драгу: склањам јој се кад год могу са очију – таман посла да јој од режања грлце страда.

⁕⁕⁕

Баш у оно време кад смо скидањем бојлера у поткровљу направили мајсторски хаос, залупа на прозор комшија са најближег брда (знају сви да ми, кад смо ту, у кућу не улазимо на врата, него преко терасе, зна то и чика поштар – и он нам чука на прозорче кад доноси пошту). Ишао комшија са другобрдим комшијама у лов на дивље свиње (овде је недеља ловни дан, тад се ни за живу главу не помаљамо из куће и таман посла веремо по брдима). Уместо дивље свиње, уловио комшија гомилу печурака сунчаница – бар нека вајда од верања по чукама, лајања паса и арлаукања да се веприна натера пред пушку. Ја луд за печуркама, моја госпа луда од помисли да мора да их спрема. Али је бар искрена – није крила од комшије колико је „срећна“ због таквог његовог дара. Помутише јој седам сунчаница радост ослобађања од кутије иза врата, заболе је глава више него да је сунчана сунчаница стрефила. Мени милина само да им клобуке погледам, а њој милина од помисли како би их слатко (чим комшија замакне иза ћошка) низ брдо према потоку заврљачила. Нису свакоме исте ствари за физичко бивствовање исте, још мање да им изазивају исто духовно задовољство. Што је некоме нешто битније, другоме је небитније. Што некоме сласт духовну поспешује, другога до лудила доводи.

Али, воли мене моја госпа. Таман нови бојлер заменисмо и са мајстором да попије чај заседох (једини мајстор на овоме свету који ни чашицу ни пиво да гуцне, нити кафу да сркне – а и наплатио ми ко да није наплатио), замирисаше из кујне од оних седам четири печуркаста шешира у тави, премазана дабоме кајмаком и посута изренданим качкаваљем. Оде мајстор а за њим остаде неотворено пиво. Јој што је текло низ грло за сваким печуркастим залогајем! Јој што души милина таква прија! Хвала ти другарице моја што ми за објављену причу са Сајма јави. Ево, гутам и испијам и за тебе. У здрављу ми била и сајмове књига многе још походила!

КРАЈ

© 2024 Бранимир Перић

ПС: Прича "У карантину короне" отвара се кликом на линк: 

https://branimirperic.blogspot.com/2020/03/blog-post.html.

Текст може бити преузет и објављен у деловима или целини и то искључиво уз поштовање следећих услова: (1) уз навођење пуног имена и презимена аутора и постављање линка са почетне странице овог сајта, (2) без измена преузетог текста и (3) под условом да се преузимање и објављивање не врши у комерцијалне сврхе. Преузимање, копирање и објављивање овог текста супротно наведеним условима представља кршење ауторских права.

 

Пословни састанак

Био је то пословни састанак као и сваки други. Не­битно о чему. Могао је да буде о куповини фирме, при­пајању, заједничком подухвату, о било чему. Петар је осетио то Стеваново подвајање. Са једне стране је био он, Стеван, који води састанак испред своје групе, а са друге стране он, Стеван, који није на састанку, издвојен из самог себе, тачније – исклијао из самог себе.

Не. Лоше је то формулисао.

Са једне стране су били Стеван испред свог тима који образлаже пословни предлог и она испред свог тима која заступа ставове свог тима, а са друге стране су били Стеван и она који не учествују у пословном састанку.

Кад су улазили у салу за састанке, стајала је крај врата и дочекивала госте. Петар је био медијатор. Ње­гов посао је био посредовање, правио је контакте, образлагао идеју једне или друге стране, истицао пред­ности и недостатке ако се крене заједно, трудио се да оба тима постигну обострану корист из договора, а и да самог договора буде. Спадао је у најбоље медијаторе које је пракса изнедрила – није био само Стеванов при­јатељ.

Она је имала уско лице. Иако су на таквим лицима очи обично велике, њене су биле ситне, али је из њих сијала нека ведрина, искричава, обасјавајућа, као да су јој очи велике попут оних окатих љупких створења пра­шуме која ти се чине да су саздана само од очију, да на њима само очи постоје. Док је поздрављала госте, бели зуби попут оних са реклама за калодонт, влажно су јој се бљескали и са уснама, модрим као да је сатима ста­јала на хладноћи, не нарочито пуним, пре танким (мада не сасвим), биле савршен склад очима, какав често, по­јединачно неспојиве ствари, заједно умеју да дају. Пот­помогнут белином зуба и сјајем влаге на њима, осмех јој није силазио са лица. Набирање коже у неколико па­ралелних бора са стране усана док се осмехује, исти­цало је њене средње године. Био је то пословни осмех, онај који исказује љубазност, добру вољу, али ништа више од тога, ни наклоност, ни извештаченост, ни одбојност. Део те веселе благости сигурно се преносио на учеснике њених састанака и доприносио њеној успешности. Очигледно су је са разлогом били послали као вођу тима на овај састанак.

Длан јој је при руковању био топао, стисак дамски, али је Стевана мекоћа додира тог длана затекла. Као да су га дотакли јастучићи мачијих шапа, или неке друге на шапама ходајуће живуљке, напупели, мекани, које живуљки омогућују нечујност хода, тесно пријањање за тло, повијено прикрадање, немо фиксирање плена пред нечујан, муњевити скок. А опет није деловала ни мало мачје.

Била је вижљаста, пре мршава него женски пуна. Можда је таквом изгледу доприносила њена лака одећа која јој је свилено падала и стварала утисак да су испод саме кости, или можда свеска, таблет, или шта је већ то било у кожним корицама које је држала левом руком високо подигнуто и прислоњено на невелике груди. Истовремено се десном руковала са гостима и сваког госта отпраћала у салу отменим наклоном главе и јед­нако отменим покретом руке према столу.

Њене очи, блиставост зуба, набори коже око усана, додир јастучића дланова, све то скупа као да је покренуло то раздвајање у Стевану које је Петар при­метио. Петар је био лисац. Ништа му није измицало. Уочавао је сваку пору, најситнији детаљ промичућег предмета или дешавања. Идеални медијатор, посред­ник, умањивач разлика. Стеван и Петар су били дру­гови још од основне школе, али су их студије раздво­јиле: Стевана су одвеле у менаџере, а Петра у медија­торе. Свако је нашао себе у свом позиву. Као што је Сте­ван имао шесто чуло за добар бизнис, Петар је имао шесто чуло да осети вибрације наспрамних страна између којих посредује.

Чинило се као да су јастучићи њене мекоте пову­кли танане, непознате нити које Стеван није ни слутио да их има, а њене очи и благост њеног осмеха, хипноти­зерски деловали на неку скривену жлезду у њему коју наука још није открила. Имао је утисак да се мноштво тих нити извлачи из њега, не само из руку: из груди, из очију, косе. Као невидљиви пипци оних, истовремено прелепих и језу утерујућих медуза, који само под одре­ђеним углом могу да се виде, онда кад их преломљени зрак сунца испод воде скрозира. Кретали су се на све стране, а онда заокретали према њој, издуживали се и покушавали да у њу уђу. Осетио је и он њене пипке, није могао да их не осети. Раздвајање његовог длана од ње­ног повукло је и њене пипке ван. Пипци без жаруља, пипци који голицају, а ипак кожу надражују, длаке на врату и телу подижу.

Водио је састанак као да његових пипака није било. И она је водила испред свог тима као да ни њених није било. Ништа није могло да се примети, ништа да се осети ван њих двоје. Подвајање је било обострано и потпуно. Издвајање нематеријалног од материјалног. Душе од тела. А нису умрли. Живи итекако. Више него живи. Док је држао слово или другима давао реч, док је она држала слово или својима давала реч, пипци су им се тражили, додиривали, опипавали, обмотавали се је­дан око другог. Није му било потребно, као што је увек чинио кад му срце прескочи, да просипа мудрост, да присутне задивљује досеткама, да их голица умним ша­лама које плене, заводе, обезоружавају. Није му било потребно да се прави више мудар него што јесте, више учен него што јесте, више духом моћан него што јесте. Једноставно је овога пута исконски подстицај био суви­шан, пориву није било потребно да убрзава откуцаје, хормони се нису питали. Јер ово је било више од хор­мона, ово је било ванвремено, ванпросторно, галак­тичко сједињавање, прожимање маглина, сажимање звезда, поново се рађао кроз нестајање, заједно су се по­ново рађали.

Петра ниси могао да превариш. Знао је шта се де­шава. Ловио је њихове погледе, мимику лица, покрете руку, иако из тога ништа није могао да открије, али је кроз тај лов осетио, не хемију, не мирис хормона, не жељу, него ужасавајућу потребу коју су њихове нити исписивале својим додирима изнад глава учесника састанка. Добри Петар. Нагао се у једном тренутку према Стевану и шапнуо му на уво: „Немој. Удата је.“ Одједном нити више није било. Урушио се свемир. Њи­хов свемир. Остао је само разговор два тима без нада­хнућа (изузев пословног). Стварност.

Састанак није трајао дуго. Ни предуго ни пре­кратко. Уобичајене дужине. Био је успешан. Видело се то на лицима чланова обе стране. Озарени, по двоје или у групама, весело су чаврљали док су напуштали салу. Она је стајала крај довратка, мало ка унутра и поздрав­љала на растанку и Стеванове и своје, делећи свакоме једнак отмен наклон и једнак осмех своје намрешкане коже око углова усана, и једнаку влажну белину зуба којим их је на улазу пре почетка састанка дочекала. Стеван је остао последњи да се поздрави са њом какав је ред. Капетани последњи силазе са моста. Петар је ста­јао са друге стране врата и чекао га. Пришао јој је, одјед­ном осећајући олово у ногама. Као да је обукао одело за дубинско роњење, око глежњева и појаса окачио тегове за ходање по дну па сад на сувом прилази води. С напо­ром је дисао. Вукли су га тешки тегови. Боце с кисеони­ком његове напетости нису имале довољан проток ваз­духа који му је био потребан. Стао је испред ње. Ни пре­близу ни предалеко. Ни једно ни друго није прогова­рало. Ни једно ни друго није подизало руку у опрош­тајни поздрав. Гледао је у огромни сјај њених ситних очију. Тренутак немог стајања једно наспрам другог развлачио се у вечност. Пипака није било. Нису били потребни. Све су били пипци: њихов дах, напор да се из боце повуче више ваздуха, отежале руке, укопане ноге. А онда су се њене усне отвориле, очи ионако мале још више сузиле, а истовремено још јачим сјајем забли­стале. „Волим те!“, изашло је кроз влагу њених зуба и модрину прозеблих усана. Глас није чуо, читао јој је са усана. Глас се и није чуо. Можда је рекла и „Жедна сам те!“, на исто му дође. Није знао да чита са усана, али је сада знао. Не читају се речи, слутње се читају. Одједном ронилачки тегови који су га држали прикованог за тло спали су му са ногу. И они са појаса. Ослобођен стега, одједном лаган, као да му се и ронилачко одело напу­нило ваздухом, ваздух га је вукао из таме дубине ка сунцу на површини, површини која је она. Пришао јој је и обухвати је рукама око струка. Док су му прсти напи­павали њена ребра, заронио је поново, овога пута у њене усне. Њихове невидљиве нити су поново изми­леле. Више нису имале потребе да се испипавају. Нала­зиле су се непогрешиво. Поново је клијао из себе. И она је клијала. Петар је знао шта ће се десити. Нити су им се сплеле у ткање. Њих двоје су се претворили у кокон. Усне јој више нису биле модре, нису биле ни танке. Састанак је био успешан.

 

КРАЈ

  © 2021 Бранимир Перић

Текст може бити преузет и објављен у деловим и то искључиво уз поштовање следећих услова: (1) уз навођење пуног имена и презимена аутора и постављање линка са почетне странице овог сајта, (2) без измена преузетог текста и (3) под условом да се преузимање и објављивање не врши у комерцијалне сврхе. Преузимање, копирање и објављивање овог текста супротно наведеним условима представља кршење ауторских права

Прича је објављена у Алманаху бр. 1 "Нове поетике" из Београда

Ово су мишљења неких од читалаца:

"Необична прича са необичним обртом. До последњег тренутка сте у неизвесности како ће се завршити пословни састанак. Не личи на уобичајене пословне састанке, а опет оно што покреће учеснике овог састанка дешава се и на другим састанцима, али се мисли скривају."

"Није трилер, а има обрт трилера."

"Још једна одлична прича. Кратка и слатка."