Одговор вишеструкој Ермини

 

О

 феномену интернета, благодети и пошасти истовременој друштвених мрежа писало се и писаће се на велико. Прави елдорадо за социологе, психологе, футуристе, оне који пате за прошлим временима, назадњаке и напредњаке, правоверне и неверне, усамљене душице са последњом надом да ће ту наћи свог принца на белом коњу, или пољубити у жабу претворену принцезу, за ходаче по жару и трњу, гутаче пламена и мачева, садисте и перверзњаке, оне са осећајем да су паметнији, способнији, надаренији од других, ајурведанце, глодаче корења, врачаре и надрилекаре, нарцисе свих облика и слепоће, као и оне убеђене да им је позив да спашавају друге једнаке себи: несрећнике ухваћене у опсену друштвених мрежа, за злопатнике грдне са осећајем ниже вредности, болесне, или чудом небеским оздрављене, очајањем притеране уз дувар, или једном ногом већ закорачиле у неповрат, понижене, згажене, убијене у појам; мека је то за преваранте и блефере свих фела који свршавају над туђом глупошћу и очајањем, историчаре неисторије, археологе недогођеног, равноземљаше, звездочаце, читаче судбина, бусаџије у груди из разноразних разлога, тврдоглавце, празноглавце, на други начин неисказане уметнике, туристе којима је и гвир иза ћошка авантура, заљубљенике у природу на својој тераси, сневаче, гладне љубави, очинског шамара, изневерених нада, остареле душом, све оне који се гнушају психијатра.

А шта ћу онда ја ту међу њима? Па ваљда из истог разлога као и они: дијагноза ми је вероватно нека од набројаних. Добро, није из тог разлога. Мени интернет служи за копање, окопавање и заливање знања, да се изненадим кад сретнем некога кога сам у лавиринту свог сећања ко зна када још загубио, да се смејем и одушевљавам пошалицама, хумору и бистрини нашег народа способног да у часу изнедри виц чим се нешто деси или се неко излупета… Али пре свега ми служи да публикујем понешто од своје прозе (каткад и поезије). И да ослушкујем одјеке које у људима изазивам. Свако има свој изговор.

Међутим, све чешће ми се дешава да ме на том истом интернету, тим истим друштвеним мрежама, иако знам каквих све изопштеника и изопаченика, браћа и сестара мојих по фалинкама у мозгу тамо има, иако сам се спремио на свакојака изненађења и гадости, иако све што објавим или прокоментаришем обавијем у весели хумор самоподсмевања (зезања на свој рачун), иако људима уз одговор стављам смајлије, да виде да се заиста шалим, да не мисле да мислим (све) озбиљно, иако им шаљем цветове уз поруке, срца, пилиће кад су деца у питању, букете цвећа, вино у чашама, здравице… понекад ми узврате шамарчином, канџама које очи копају, неразумним дурењем, претњом чак. Пар ме је таквих сиротица једном и избрисало као пријатеља (или блокирало, зависно од могућности које пружа друштвена мрежа), и то изненада, неочекивано, са објашњењем које није имало везе са оним што сам им написао, или без објашњења. И то ми се дешава искључиво само са цурама. Мушкарци очигледно имају уграђен сензор за хумор, или им је праг толеранције већи. Само ми је један, и то стари пријатељ, бивши колега, такорећи другар, једном одреаговао као женско, изненадио ме упркос интелигенцији по којој га ценим (тако научих да од заговорника теорија завере свашта могу да очекујем); руку на срце, неке девојке са којима сам готово био заратио четовањем, постадоше ми вернији другари од овог убогог увереника да нас непрестано лажу.

Све могу да истрпим, све да поднесем, сваком да опростим, на све да зажмурим, али кад ми неко дирне у књижевност (а да се при том није ни удубио у оно што пишем нити је све и до краја од мог писаније прочитао), иако избројим до сто десет и назад, оспице добијем, лава ми покуља не кроз једну, него кроз сто рупа… Тако се пре неки дан збило и са једном од мојих пријатељица преко Фејсбука. У реду да ме опљуне, да ми речима свашта ради, али у моје писаније неееее!, а она је управо то урадила и то тако што ми је пришила карактерне особине које је о мени – замислите молим вас! – „прочитала“ из мог есеја, „Лутке“, објављеног на Фејсбуку пре седам месеци, изигравајући велеуваженог и увређеног Фројда, иследника психе и тумача оног што се у мом детињству није десило. Уметницима је све дозвољено, али није да црне и клевећу. Уметност је по мени ту да оплемењује, да уздиже, не да замућује, гађа каменом, маже блатом и катраном; још је мање ту да се после перјем сакрива недело, како је она покушала у својој приватној поруци коју ми је упутила преко Фејсбук Месинџера, пошто је претходно сасула преко Фејсбука салве отрова по мени. А само сам је шаљиво упитао о песми коју је објавила (такође на Фејсбуку) шта јој је то, да није бајалица? Лајк са чашом вина којом јој честитам песму на крају питања, није очигледно разумела (или у бесу није приметила), ослепела од реакције коју је моје питање у њој изазвало, из само њој знаних разлога је коснуло, могуће и повредило – кад бих само знао зашто, јер песма је заиста написана као бајалица и тако јој до краја иде ритам. Чак јој нисам ни поенту песме коментарисао.

Моја два одговора на њене салве прилажем нумерисана како би се знало који се одговор на коју салву односи. Па просудите сами ко је од нас двоје луђи.

#1

Д

рага Ермина, пошто ми персираш мораћу и ја да се дистанцирам од тебе и да те надаље ословљавам са “ви”, иако би неки рекли да смо род по перу; штавише ословљаваћу те са малим „в“, јер ћу се обраћати свима вама трима Ерминама, пошто не знам која је од вас права Ермина, колико вас још има и, најпосле, да ли је и једна права.

Биће да сте нешто побркале, драга трострука Ермина, или сте моје есеје на Фејсбуку (и деси ли се, песму успут) само погледом прелетале, без удубљивања и читања до потписа аутора, за разлику од мене који се бар трудим да отпевам сваку вашу песму остављену да кисне на Фејсбуку. (Једино прескачем ваше светлосне и сликовне игроказе на Фејсбук сторију, јер им мој скромни процесор тумачења не успева да проникне у смисао – тачније застрашују ме, а ја не волим филмове страве и ужаса па се све питам не сили ли вас неко на то сликовно измотавање, не штипа ли вас за мршаво месо док са предње канџе у вас забада?)

Заиста не знам (и не желим да знам) зашто вам је потребан троструки идентитет (могуће и вишеструки, јер сте ми само са ова три били понудили позив за повезивање)? У каквом су то сукобу Ермине у вама да свака мора да има свој профил на Фејсбуку, свака да прави своје сторије којима застрашује публику, свака да пише песме (мање или више страшне као и сторији, иако, признајем, певљиве)? Који је то ужас раздвојио све вас од једне саме?

Чудно је да сте, Ермине, само ви од свих мојих пратилаца виделе то што сте виделе у мојој „Лутки“ (или већ у чему сте виделе) а нико други? У свом животу сретао сам само код дубоко повређених особа, згажених, понижених, с којима је нека звер брисала патос, одузимала им небројено пута понос и оставила их напете, накострешене, нарогушене, па сад, кад звери нема (ваљда је нема?), звер виде у свему, слуте у свему поновну опасност по себе, у грчу су, у бунилу, исколачених очију од страха, стварају светове који не постоје, огрћу се плаветнилом туге, постављају испред окулара камере слике које се пресавијају, нејасне, намерно неизоштрене, пуштају светло сијалице да се одбија од њих и смета погледу, шарају камером по њима, плаше звер очајно упаничене да се прошлост можда баш овог тренутка не понавља, да црни облаци и запалацане муње поново не надолазе – ох, само да се бол не понови, макар је ми саме себи наносиле, макар се бичевале назубљеним канџијама – изопштавају се, отуђују, умишљајући да су због крви што је себи канџијама пуштају другачије, а као последица отекле крви, бледе у лицу, исколачених очију, искренуте главе у страху да директно погледају, у свему што прочитају виде само бол, понижење, исту ону згаженост коју су на својој кожи осетиле; иду чак дотле да бол виде и у нежним ткањима туђих песама, у туђој прози, есејима – проналазе бол и разлог за згражавање једнако у веселим, као и у онима у којима се велича љубав чак.

Ја нисам психијатар, нити психолог, иако је, признајем, психологија био један од четири факултета које сам желео да студирам (уз књижевност, молекуларну биологију и електротехнику). Одрекао сам се свесно факултета књижевности иако сада од књижевности и за књижевност живим (јер је мало њих који су постали писци а завршили су књижевност; нисам хтео да сам без хлеба, уредник у неком „купусном листу“, или наставник језика, или не дај боже критичар. лектор, коректор…). Одбацио сам и психологију (јер умишљених читача туђе судбине је све више, множе се међу нама као печурке после кише, свако је убеђен да је створен да гледа у шољу туђе психе, да јој тумачи прошлост, прескаче садашњост, прориче будућност, а код нас, сем рубрика у новинама „Драга Савета“, „Ана вам одговара“ и сличних, не постоји кауч на којем се пацијент хипнотише, како би његов гледач у шољу, од копања по његовом сећању, могао да живи).

Спочитавате ми да нисам бранио свог једногодишњег брата од певца. Јесте ли са своје четири године смеле ви да се рвете са певцем? Или бисте само вриснуле и покриле рукама очи? Да ли бисте уопште стигле и да вриснете од тог изненадног скока и кљуца брату у нос? Дивим вам се! Колико мора да сте као мале биле напредне и јаке Ермине кад сте све то могле! Ах да, ви сте жена (а нисте ни једна, него вас је три!), а жене брже сазревају од нас мушкараца који се родимо као секаперсе, па то углавном и останемо до краја живота. Обожавам Амазонке!

Ево вам путоказ на моју „Лутку“, ако вам је заморно да листате уназад моје постове док је не нађете. Прочитајте је поново, љубим вас, па ми сад, али искрено, кажите: има ли ичега од онога што сте ми са свим своји даром који поседујете у брк сасуле?

https://www.facebook.com/branimir.peric/posts/10225836342083596

Не знам зашто и откуд толики отров изби из вас?!

#2

Д раге Ермине, и овај цига има коња са којим би могао да се хвали као ви што учинисте, иако ми то није у маниру. (Мада, искрено, не знам чему вам је служило то потенцирање у салви коју сте ми сасули?) У формалном делу свог учења, учио сам и ја више факултета, али и постдипломских студија. А то је био само део мог студирања, читања књига и писања стручних и научних радова. Ни вама (са глумачком академијом и драматургијом) основно занимање није да будете песник и прозни писац, без обзира што сте на друштвеној мрежи „Линктин“ написале за себе да сте “драмски писац”, као што сам и ја написао да сам „писац прозе и поезије, романсијер по унутрашњем опредељењу“, на шта имам право са својих, од вас барем 15-20 година дужим стажом веслања пернатим кануом по књижевним брзацима, својим уредничким радом, књижевним вечерима и са оним што сам објавио (што није ни десети део оног што сам написао, па сам и ту као ви “at own”). Да би неко био писац, с правом се звао писцем, био поласкан кад га прозивају, уздижу, или се због његовог писања осећају погођени, не стиче се завршеним факултетом књижевности (нити каквим „сродним“), него се стиче посредством три елементарне силе: (1) природним даром (који ти ништа не значи без нагона за писањем), (2) имагинацијом (која је покретач свих пишчевих слика, радњи које развија, а истовремено и паучина у коју се и за коју се лепе речи), (3) писменошћу (која се не задобија бубањем, него читањем и кроз читање усвајањем правописа и речи, па тек онда њиховим истакањем после прераде под челом и у грудима, млевењем кроз прозну или поетску машину у виршле, кобасице, шваргле и остало сварљиво што ће после неко са ужитком дегустирати, или одбацити ако му се после првог или насумичног загрижаја укус не свиди. Једном сам натрчао на статистику да је проценат славних писаца који су у последњих 50 година завршили књижевност веома мали! Мало бих то истраживање обрнуо: волео бих да видим статистику колико је од свршених студената књижевности (или сличних факултета) отишло у писце, а посебно колико је њих понело ореол славног писца? И на крају, да дам потврдан одговор на ваше питање. Да, моја професија је мој „терен за писање“! Електротехнички факултет у Београду је (у време кад сам га студирао) био расадник уметности (верујем да је и данас). Музе свих фела су се тамо такмичиле која ће веће уметнике произвести. Не знам ниједан други факултет да је избацио толико писаца (и песника), сликара, фотографа, музичара, концерт мајстора, филмских и позоришних делатника као ЕТФ (многима од њих је та уметност постала професија). Ваша оба факултета уз диплому уметника коју добијате, нису до сада избацили ни једног инжењера електротехнике, колико знам.

КРАЈ

© Бранимир Перић

Текст може бити преузет и објављен у деловим или целини и то искључиво уз поштовање следећих услова: (1) уз навођење пуног имена и презимена аутора и постављање линка на ову страницу са које је преузет, (2) без измена преузетог текста и (3) под условом да се преузимање и објављивање не врши у комерцијалне сврхе. Преузимање, копирање и објављивање овог текста супротно наведеним условима представља кршење ауторских права.

 

 

Лутка

Моја другарица Марина вечерас је тужна. Неко је на Фејсбук поставио слику лутке на кревету па су је сећања опхрвала. Сетила се својих лутака. Две велике. Друговала је са њима и самовала. Марина је била јединица. Није имала ни брата ни сестру нити другу децу у комшилуку са којима би се играла и око играчака свађала. Упркос самоћи, срећа јој је испуњавала детињство. Сетила се баке, мајке, ујака и других драгих особа у кући. Нико јој као лутке и ти рођени није лепшим бојама бојио детињство. Од тог сећања на срећу постаде тужна, баш тужна.

Тако нешто нећу никада успети да схватим. Као и Маринина и моја су сећања на детињство у бојама среће, али ја нисам због тих сећања тужан. Можда мало сетан, сетан са осмехом, али тужан никако. Ако је и чега било за тугу, избрисао сам. Тачније, сва таква сећања обрисао је мој заштитник: подсвест. Подсвест бдије над очувањем невиности моје детиње душе. И, уопште, бдије нада мном да се због сећања не растачем, не једем, не гушим. Само жене имају способност да им туга потисне срећне дане. Уместо среће пливају им по таласима сећања тикве и крпице ружних успомена. Што су старије, сећањима се придружују облаци црнила која избацује нека упаничена сипа у одбрани, ни сама не знајући од чега се брани. Зато се за мушкарце каже да су вечита деца.

Марини је сећање на лутке оковало тугом срце, а у мени су, њена тугованка и слике на Фејсбуку, на којима грли лутке, изазвали супротна осећања – раскринули су ми прошлост и пустили из ње да ме запљусну сећања на нашу лутку. Да, и ми смо имали лутку, мој брат и ја. Само се ви смејте и намигујте кад вас не гледам! Не стидим се тога, а верујем ни брат.

Била је то најлепша лутка на свету.

Цело поподне сам превртао интернет да пронађем неку која личи на њу. Гледао сам и иностране сајтове. Наилазио на сличне, али ниједна није била тако лепа и тако драга као она.

Да не буде забуне, наша лутка није била од порцелана, ни од не знам каквог скупоценог материјала. Била је обична, пластична лутка од оне танке, али чврсте пластике која се не угиба под притиском (барем не кад је стискају дечји прсти). Једино су јој ципелице биле од мекше пластике.

Имала је плаве окице које се не заклапају. Одакле год да је погледаш, посматрала те је будно тим својим плаветнилима.

У то време могле су да се купе и лутке којима се склапају очи кад се положе на леђа, па и оне скупље које кажу „мама“. Наша сестра од тетке је имала једну такву.

Кмечање сестрине лутке нам је у почетку било интересантно. После смо је обарали на леђа само да се правимо важни пред гостима.

Нашу лутку, наравно, нисмо носили код сестре. Засенила би лепотом њену па би нам сестра била тужна. А ни мама нам не би дозволила.

Коса јој је била плава, али не блајхана какве су обично косе плавокосих лутки, већ природно плава. Мама јој је била сашила хаљиницу од неког мехурастог, розе, скоро провидног материјала, у који су били утиснути ружини цветови. (Нек ми опросте девојке, не знам како се тај материјал зове.) Од истог материјала јој је сашила и мараму. Коса јој је напред љупко извиривала испод мараме, а позади слободно падала. Са марамом нам је изгледала још лепша. Као Рускињица из илустрованих бајки. Баш смо је волели.

Не, стварно није за чуђење и подсмевање толика наша приврженост њој. Мама нам је намерно усађивала љубав према луткама. Учила нас је да будемо нежни у опхођењу са њима. Ако то научите са вашом лутком, говорила је, бићете нежни и према правим, живим луткама, јер девојке су лутке које траже пажњу и заштиту.

Учила нас је како да је пресвлачимо а да јој притом превише не кривимо ноге: осетљиве су, лако се могу откинути. Пресвлачили смо јој гаћице кад се „упишки“ и облачили „чисту“ хаљиницу (да, имала их је више, не само ону од материјала коме не знам име).

Мама нам је показивала како да је чешљамо. Не смете бити груби, упозорила нас је. Ако лутки пребрзо провлачите чешаљ кроз косу, или јој се коса замрсила па је силом исправљате, можете јој ишчупати власи из корена. Лутку ће то болети, плакаће, а онда ће нам остати ћелава – нова јој коса неће израсти.

Све је код наше маме имало своју сврху, све је било путоказ за сутра, наук за будућа времена кад будемо постали људи, кад се будемо сусрели са правим девојкама, кад нас прави живот пресретне а ње, наше мајке више не буде да нас вежба.

Учила нас је и другим вештинама, не само да се бринемо о лутки. Како се кува, како се штрика, шије, чарапе перу, брише прашина, глача паркет, намешта кревет… Није било кућног посла којем нас наш животни „коуч“ није довео до наука. За све то време ми смо били њене лутке. Па и кад смо довољно порасли да је у кућним пословима „одменимо“.

Девојчице се играју са луткама јер се кроз игру са њима спремају за сутра: кад буду постале мајке да се о својој деци једнако брину. Кад се дете роди, кад беба дође у кућу, то им се „знање“ врати па се спремније хватају у коштац са истинским проблемима. Бебе постају њихове лутке, стварне лутке, живе.

Све су лутке углавном женског рода. Мајке на исти начин третирају своју новорођенчад, без обзира да ли је беба дечак или девојчица. За маме је беба увек женска лутка, иста као она са којом су се као мале играле. Удубите се и пажљивије посматрајте младе маме. Нарочито се то запажа по косици бебе. Како дете расте, маме пуштају и косицу да расте. Очи татама су у стању да ископају покуша ли да је штрицне.

Таква је била и моја мама.

Родио сам се прво ја, њена прва лутка. Као прворођенче у фамилији био сам највољенији, па су и маму волели. Много што шта су јој због тога праштали. Једино тата није.

Захваљујући мени мама се вратила у детињство и поново постала девојчица. Отуд је вадила сва знања у вези беба које јој је њена мајка преко лутки усадила. Око беба јој нису били потребни помагачи.

Љубав према луткама је у њој оживела.

Пустила је да ми порасте дуга, коврџава коса. На све стране су ми стрчале антене и поигравали увојци. Са каквим је само уживањем прала косицу својој лутки, миришљавом водицом је испирала, па је трљала све док беби уши не поцрвене. Узалуд се отац бунио и хтео да ме води код „Бупца“ на шишање. Узалуд је лармао и љут одлазио у банку поподне да ради, само да не гледа како му од сина прави „сека Персу“. Сваки се отац једнако понаша (сем ако се жени не обраћа са „мацо“). Ниси мушко ако не лупиш песницом о сто, не треснеш за собом вратима, ако свог сина не васпитаваш да буде мушко, да јури за лоптом и женама, а не да ми се ту лицка и пицка.

Коврџе што су мени расле нису биле ништа у поређењу са густином гриве мог брата. Локница до локнице. Уживање за маму не могу вам рећи какво! Није имао ни годину дана, коса му је била дуга до рамена, сва изуврћкана. А кад је пустио први корак и први пут сâм закорачио преко прага у двориште, спазио га је Сибинов певац. Из затрке је скочио на њега и кљуцнуо га посред носа. Мало да је гађао лево, или десно, имао бих сада ћоравог брата.

Сироти певац. Сибин, наш газда, који нам је изнајмљивао кућерак, без размишљања му је заврнуо шију. Дохватио га је чим се на први дирек од ограде попео да победнички закукуриче. Зар он да буде тако неспретан! Уместо толиких локни што се клинцу испред носа клате, да погоди нос! Зато ли те храним и коке ти подводим!

Нико од подстанара није волео Сибина. Сибин је тукао своју жену. Овом шијом је себи тек запечатио судбину.

Отада, од тог кљуца, мој брат има девијацију носа: не може да увуче оловку у леву ноздрву дубље од половине.

То скакање певца тата је једва дочекао. Повео ме је са собом на службени пут на Златибор. Тамо ме је одвео у прву берберницу и дао да ме ошишају до главе. И брата би повео, него је био сувише мали.

Сирота мајка, колико је само плакала кад ме је видела! Данима оцу није могла да опрости. Какви данима, чини ми се док је била жива.

Шта ћеш, узвраћао је отац. Ето ти друго дете, играј се са њим. Док и њега не поведем на службени пут.

Мени је коса брзо израсла, а брат није био те среће да и њега тата поведе на службени пут. Тата се био договорио са Бупцем, берберином: оног тренутка кад брат крочи у његову берберницу, да га шчепају и, док га Бубац замајава, чика Жива, Бупчев брат да му фикне макар највеће увојке.

Бупчева берберница се налазила прекопута зграде у коју смо се доселили убрзо после „службеног путовања“.

Брата од малена место није држало. Вазда је луњарао, свуда се завлачио. Није презао ни у околне радње да улети, посебно у игри „Немци и партизани“ кад је мало поодрастао.

Бупчева берберница се налазила тик до баште хотела „Париз“ одакле је игра кретала. Била је богом дана за сакривање. Ко у игри улети унутра и склупча се у столици за шишање, споља га нико није могао да види.

Тако је лија и долијала, а мама остала без своје друге лутке. Није онда ни чудо што је своје живе лутке које јој је муж одузео, заменила куповном.

Већ смо били порасли, и ја и брат завршили факултет, обоје се и запослили. Ту мамину заменску лутку, која је постала наша лутка, још увек смо у родитељском дому имали. Седела је раширених ногу, час на орману, час на маминој машини за шивење, час на електричној пећи – како јој је где у ком тренутку било згодније. Још увек је носила ону исту хаљиницу од материјала коме не знам име коју јој је мама сашила и оне исте беле ципелице. Једнако је била лепа као оног дана кад ју је мама унела у кућу. Једнако нас је пратила својим плавим окама по стану. Једнако смо је узимали у руке, љубили је, поправљали јој фалте на хаљини и враћали назад на орман да нас даље одозго прати.

Не да ми је било криво кад сам јој ластиком пробушио чело!

Тог лета смо имали праву најезду мува. Спремала се киша па су муве бежале унутра. Ластиком, на једном крају везаним у чвор, нишанио бих муву која слети и размрскавао је. Какви мухотепци! Нема бољег и прецизнијег оружја за обрачун са мувама од ластика! Нити већег задовољства од оног звука кад је чвор тресне! А ова је баш била нашла на чело наше лутке да стане.

Колико сам био очајан, немам речи да опишем. Јео сам се данима.

Мама ништа није рекла. Моја госпа би једнако тако реаговала. Једино би можда, помирена са судбином, изустила: „Од тебе боље нисам ни очекивала!“. Дуго би после патила и нечујно у купатилу плакала. Или кад у кући остане сама.

Лутку са ормана нисам склонио. Оставио сам је да стоји на месту злочина, да ме тако пробушена стално подсећа да пазим да својим поступцима неко друго драго биће сутра не повредим. Памет за наук.

Кад сам се оженио и из родитељске куће се иселио, а у њу се уселила супруга мог брата, лутка је остала код њих. Где је сад не знам. Вероватно је завршила у војничком сандуку мог тате, где су обично завршавале наше дечје играчке кад их покваримо, или их прерастемо. А можда ју је моја снаја, у неком надахнућу чишћења и сређивања куће, заједно са сандуком избацила испред дворишта да је цигани или ђубретари, ко пре наиђе, однесу? Мораћу брата да питам.

Јурећи по интернету имали негде сличне лутке, прочитао сам да оштећене пластичне играчке могу да се поправе. Пронашао сам и филм о томе. Макар због мајке, ако не због брата и себе, волео бих да наша лутка поново буде каква је била пре оног слетања мушице на њено чело.

Или је ипак боље да је оставим са рупом?

Страх ме је, ако је закрпим, неће имати више шта да ме упозорава кад мушица буде слетела на неку њену посестриму.

 

КРАЈ

© 2021 Бранимир Перић

Текст може бити преузет и објављен у деловима или целини и то искључиво уз поштовање следећих услова: (1) уз навођење пуног имена и презимена аутора и постављање линка на ову страницу са које је преузет, (2) без измена преузетог текста и (3) под условом да се преузимање и објављивање не врши у комерцијалне сврхе. Преузимање, копирање и објављивање овог текста супротно наведеним условима представља кршење ауторских права.

Приповетка је објављена у књизи "Дах у огледалу", аутор Бранимир Перић, издавачи "Suza Dream" и "КК21", Крушевац, март 2024, стр. 99-106