Лутка

Моја другарица Марина вечерас је тужна. Неко је на Фејсбук поставио слику лутке на кревету па су је сећања опхрвала. Сетила се својих лутака. Две велике. Друговала је са њима и самовала. Марина је била јединица. Није имала ни брата ни сестру нити другу децу у комшилуку са којима би се играла и око играчака свађала. Упркос самоћи, срећа јој је испуњавала детињство. Сетила се баке, мајке, ујака и других драгих особа у кући. Нико јој као лутке и ти рођени није лепшим бојама бојио детињство. Од тог сећања на срећу постаде тужна, баш тужна.

Тако нешто нећу никада успети да схватим. Као и Маринина и моја су сећања на детињство у бојама среће, али ја нисам због тих сећања тужан. Можда мало сетан, сетан са осмехом, али тужан никако. Ако је и чега било за тугу, избрисао сам. Тачније, сва таква сећања обрисао је мој заштитник: подсвест. Подсвест бдије над очувањем невиности моје детиње душе. И, уопште, бдије нада мном да се због сећања не растачем, не једем, не гушим. Само жене имају способност да им туга потисне срећне дане. Уместо среће пливају им по таласима сећања тикве и крпице ружних успомена. Што су старије, сећањима се придружују облаци црнила која избацује нека упаничена сипа у одбрани, ни сама не знајући од чега се брани. Зато се за мушкарце каже да су вечита деца.

Марини је сећање на лутке оковало тугом срце, а у мени су, њена тугованка и слике на Фејсбуку, на којима грли лутке, изазвали супротна осећања – раскринули су ми прошлост и пустили из ње да ме запљусне сећања на нашу лутку. Да, и ми смо имали лутку, мој брат и ја. Само се ви смејте и намигујте кад вас не гледам! Не стидим се тога, а верујем ни брат.

Била је то најлепша лутка на свету.

Цело поподне сам превртао интернет да пронађем неку која личи на њу. Гледао сам и иностране сајтове. Наилазио на сличне, али ниједна није била тако лепа и тако драга као она.

Да не буде забуне, наша лутка није била од порцелана, ни од не знам каквог скупоценог материјала. Била је обична, пластична лутка од оне танке, али чврсте пластике која се не угиба под притиском (барем не кад је стискају дечји прсти). Једино су јој ципелице биле од мекше пластике.

Имала је плаве окице које се не заклапају. Одакле год да је погледаш, посматрала те је будно тим својим плаветнилима.

У то време могле су да се купе и лутке којима се склапају очи кад се положе на леђа, па и оне скупље које кажу „мама“. Наша сестра од тетке је имала једну такву.

Кмечање сестрине лутке нам је у почетку било интересантно. После смо је обарали на леђа само да се правимо важни пред гостима.

Нашу лутку, наравно, нисмо носили код сестре. Засенила би лепотом њену па би нам сестра била тужна. А ни мама нам не би дозволила.

 

Коса јој је била плава, али не блајхана какве су обично косе плавокосих лутки, већ природно плава. Мама јој је била сашила хаљиницу од неког мехурастог, розе, скоро провидног материјала, у који су били утиснути ружини цветови. (Нек ми опросте девојке, не знам како се тај материјал зове. Марина мисли да се ради о органдину.) Од истог материјала јој је сашила и мараму. Коса јој је напред љупко извиривала испод мараме, а позади слободно падала. Са марамом нам је изгледала још лепша. Као Рускињица из илустрованих бајки. Баш смо је волели.

Не, стварно није за чуђење и подсмевање толика наша приврженост њој. Мама нам је намерно усађивала љубав према луткама. Учила нас је да будемо нежни у опхођењу са њима. Ако то научите са вашом лутком, говорила је, бићете нежни и према правим, живим луткама, јер девојке су лутке које траже пажњу и заштиту.

Учила нас је како да је пресвлачимо а да јој при том превише не кривимо ноге: осетљиве су, лако се могу откинути. Пресвлачили смо јој гаћице кад се „упишки“ и облачили „чисту“ хаљиницу (да, имала их је више, не само ону од органдина).

Мама нам је показивала како да је чешљамо. Не смете бити груби, упозорила нас је. Ако лутки пребрзо провлачите чешаљ кроз косу, или јој се коса замрси па је силом исправљате, можете јој ишчупати власи из корена. Лутку ће то да боли, плакаће, а онда ће нам остати ћелава – нова коса не може да јој израсте.

Све је код наше маме имало своју сврху, све је било путоказ за сутра, наук за будућа времена кад будемо постали људи, кад се будемо сусрели са правим девојкама, кад нас прави живот пресретне а ње, наше мајке више не буде да нас вежба. Учила нас је и другим вештинама, не само да се бринемо о лутки. Како се кува, како се штрика, шије, чарапе перу, брише прашина, глача паркет, намешта кревет… Није било кућног посла којем нас наш животни „коуч“ није довео до наука. А за све то време ми смо били њене лутке. Па и кад смо довољно порасли да је у кућним пословима „одменимо“.

Девојчице се играју са луткама јер се кроз игру са њима спремају за сутра: кад буду постале мајке да се о својој деци једнако брину. А онда, кад се дете роди, кад беба дође у кућу, то им се „знање“ врати па се спремније хватају у коштац са истинским проблемима. Бебе постају њихове лутке, стварне лутке, живе.

Све су лутке углавном женског рода. Мајке на исти начин третирају своју новорођенчад, без обзира да ли је беба дечак или девојчица. За маме је беба увек женска лутка, иста као она са којом су се као мале играле. Удубите се и пажљивије посматрајте младе маме. Нарочито се то запажа по косици бебе. Како дете расте, маме пуштају и косицу да расте. Очи татама су у стању да ископају покуша ли да је штрицне.

Таква је била и моја мама.

 

Родио сам се прво ја, њена прва лутка. Као прворођенче у фамилији био сам највољенији, па су и маму волели. Много што шта су јој због тога праштали. Једино тата није.

Захваљујући мени мама се вратила у детињство и поново постала девојчица. Отуд је вадила сва знања у вези беба које јој је њена мајка преко лутки усадила. Око беба јој нису били потребни помагачи.

Љубав према луткама је оживела.

Пустила је да ми порасте дуга, коврџава коса. На све стране су ми стрчале антене и играли увојци. Са каквим је само уживањем прала косицу својој лутки, миришљавом водицом је испирала, па је трљала све док беби уши не поцрвене. Узалуд се отац бунио и хтео да ме води код „Бупца“ на шишање. Узалуд је лармао и љут одлазио у банку поподне да ради, само да не гледа како му од сина прави „сека Персу“. Сваки се отац једнако понаша (сем ако се жени не обраћа са „мацо“😊). Ниси мушко ако не лупиш песницом о сто, не треснеш за собом вратима, ако свог сина не васпитаваш да буде мушко, да јури за лоптом и женама, а не да ми се ту лицка и пицка.

Коврџе што су мени расле нису биле ништа у поређењу са густином гриве мог брата. Локница до локнице. Уживање за маму не могу вам рећи какво! Није имао ни годину дана, коса му је била дуга до рамена, сва изуврћкана. А кад је пустио први корак и први пут сâм закорачио преко прага у двориште, спазио га је Сибинов певац. Из затрке је скочио на њега и кљуцнуо га посред носа. Мало да је гађао лево, или десно, имао бих сада ћоравог брата.

Сироти певац. Сибин, наш газда, који нам је изнајмљивао кућерак, без размишљања му је заврнуо шију. Дохватио га је чим се на први дирек од ограде попео да победнички закукуриче. Зар он да буде тако неспретан! Уместо толиких локни што се клинцу испред носа клате, да погоди нос! Зато ли те храним и коке ти подводим!

Нико од подстанара није волео Сибина. Сибин је тукао своју жену. Овом шијом је себи тек запечатио судбину.

Отада, од тог кљуца, мој брат има девијацију носа: не може да увуче оловку у леву ноздрву дубље од половине😊.

То скакање певца тата је једва дочекао. Повео ме са собом на службени пут на Златибор. Тамо ме одвео у прву берберницу и дао да ме ошишају до главе. И брата би повео, него је био сувише мали.

Сирота мајка, колико је само плакала кад ме је видела! Данима оцу није могла да опрости. Какви данима, чини ми се док је била жива.

Шта ћеш, узвраћао је отац. Ето ти друго дете, играј се са њим. Док и њега не поведем на службени пут.

Мени је коса брзо израсла, а брат није био те среће да и њега тата поведе на службени пут. Тата се био договорио са Бупцем, берберином: оног тренутка кад брат крочи у његову берберницу, да га шчепају и, док га Бубац замајава, чика Жива, Бупчев брат да му фикне макар највеће увојке.

Бупчева берберница се налазила прекопута зграде у коју смо се доселили убрзо после „службеног путовања“.

Брата од малена место није држало. Вазда је луњарао, свуда се завлачио. Није презао ни у околне радње да улети, посебно у игри „Немци и партизани“ кад је мало поодрастао.

Бупчева берберница се налазила тик до баште хотела „Париз“ одакле је игра кретала. Била је богом дана за сакривање. Ко у игри улети унутра и склупча се у столици за шишање, споља га нико није могао да види.

Тако је лија и долијала, а мама остала без своје друге лутке. Није онда ни чудо што је своје живе лутке које јој је муж одузео, заменила куповном лутком.

Већ смо били порасли, и ја и брат завршили факултет, обоје се и запослили. Ту мамину заменску лутку, која је постала наша лутка, још увек смо у родитељском дому имали. Седела је раширених ногу, час на орману, час на маминој машини за шивење, час на електричној пећи – како јој је где у ком тренутку било згодније. Још увек је носила ону исту хаљиницу од органдина коју јој је мама сашила и оне исте беле ципелице. Једнако је била лепа као оног дана кад ју је мама унела у кућу. Једнако нас је пратила својим плавим окама по стану. Једнако смо је узимали у руке, љубили је, поправљали јој фалте на хаљини и враћали назад на орман да нас даље одозго прати.

Не да ми је било криво кад сам јој ластиком пробушио чело!

Тог лета смо имали праву најезду мува. Спремала се киша па су муве бежале унутра. Ластиком, на једном крају везаним у чвор, нишанио бих муву која слети и размрскавао је. Какви мухотепци! Нема бољег и прецизнијег оружја за обрачун са мувама од ластика! Нити већег задовољства од оног звука кад је чвор тресне! А ова је баш била нашла на чело наше лутке да стане.

Колико сам био очајан, немам речи да опишем. Јео сам се данима.

Мама ништа није рекла. Моја госпа би једнако тако реаговала. Једино би можда, помирена са судбином, изустила: „Од тебе боље нисам ни очекивала!“. Дуго би после патила и нечујно у купатилу плакала. Или кад у кући остане сама.

Лутку са ормана нисам склонио. Оставио сам је да стоји на месту злочина, да ме тако пробушена стално подсећа да пазим да својим поступцима неко друго драго биће сутра не повредим. Памет за наук.

Кад сам се оженио и из родитељске куће иселио, а у њу се уселила супруга мога брата, лутка је остала код њих. Где је сад не знам. Вероватно је завршила у војничком сандуку мог тате, где су обично завршавале наше дечје играчке кад их покваримо, или их прерастемо. А можда ју је моја снаја, у неком надахнућу чишћења и сређивања куће, заједно са сандуком избацила испред дворишта да је цигани или ђубретари, ко пре наиђе, однесу? Мораћу брата да питам.

Јурећи по интернету имали негде сличне лутке, прочитао сам да оштећене пластичне играчке могу да се поправе. Пронашао сам и филм о томе. Макар због мајке, ако не због брата и себе, волео бих да наша лутка поново буде каква је била пре оног слетања мушице на њено чело.

Или је ипак боље да је оставим са рупом?

Страх ме, ако је закрпим, неће имати више шта да ме упозорава кад мушица буде слетела на неку њену посестриму.

 

КРАЈ

© 2021 Бранимир Перић

Текст може бити преузет и објављен у деловима или целини и то искључиво уз поштовање следећих услова: (1) уз навођење пуног имена и презимена аутора и постављање линка са почетне странице овог сајта, (2) без измена преузетог текста и (3) под условом да се преузимање и објављивање не врши у комерцијалне сврхе. Преузимање, копирање и објављивање овог текста супротно наведеним условима представља кршење ауторских права.