Сажмени календар за шести април

6. април 1867.

К

нез  Михајло Обреновић преузео кључеве од турског Али-Риза паше. Србија симболично постаје поново, после безмало четиристо година, самостална држава. Издајничка, од самог постанка однарођена власт не обележи овај датум. Уместо славе и прославе, слуганством горим од полтронства, поданички служећи нашем највећем непријатељу (далеко већем од нас самих), својски је продужила да нас продаје. Не стижући ни да отхукне, ударнички је прионула још жешће да нам брише прошлост и сећање на злопаћење, сакаћење, сатирање, које нам њени менгелски мудодршци, настрани злотвори, вековима уназад чињаше, палећи се на наше њиве, горје и утробе наше, ко ми на женскиње.

6. април 1941.

Д

анас се навршава осамдесет година од оног дана кад нам, они који се прсе гордим Албионом, праоци горње Америке, највећи ратни хушкачи, расисти и већи фашисти од фашиста, блескастима какви смо, наместише радњу и изведоше нас на улице да, ко сваки шиљокурани, показујемо издалека зубе и средњепрсје тамо неком Хићи (кога је мајка чешљала с десна у лево), а све у инат једином паметном из династије свињогојаца који нас је кажу волео и хтео да очува као многољудну нацију међ најмногољуднејшима у Јевропи. Па наравно ондак што се Хића разбеснео и од јарости бале на све стране балио. „Зар они на које се палила рода нашег највећа царица и њихово поднотрбје обожавала? Зар они који нâс, онакʼу силу удесише за врбицу пре двајес година и разбуцаше нам највећу царевину ко чипкане гаће женске? Маму да им њину тамо њину! Сравните их са земљом! Раскомадајте! Ако им пупак писмености и културе не задимите и у каравештицу не претворите, ако им луфтвафе онолику библиотеку промаше – не излазите ми на очи! Усликаћу вас у своје аквареле као олињале мачке, не ко вукове понос црне шуме! М'рш на посао!“

Осамдесет година је отад прошло. Издајничка нам власт не обележи земљом тај дан страдања нашег. Тако газде наредише, унуци и унуке сковача штита албионског. Следећи наум дедова својих, плаћају однарођене обилато и у менгеле им муда држе. Да се менгеле не би стегле, однарођени не обележише ни остале датуме историје наше које имадосмо од кад се попеше на власт. Нити ће. А како се народ не би досетио па датуме сам почео да прославља, и успут схватио коју му радњу раде, непрестано му замазују очи измишљеним скандалима, навлаче га, сладострасно у мозак туцају. Тако се и деси да се десетлећима, скандалима и трачевима опијана, потпуно издресирана маса, кличући им ужагреним очима, занета у њихове бесмисли ко у шпагете вестерне, ни овог датума не сети. Заборав није само предигра нестајања, заборав је сâмо нестајање. 

6. април 1945.

П

артизани ослободили Сарајево од немачког окупатора. Тог дана је у Сарајеву погинуо мој презимењак, легендарни Валтер, чувајући електричну централу коју су, они са издуженом потковицом на челу, хтели да униште. За шта смо гинули, пита се још понека жива старина. Њихови се потомци више не питају. Не питају се они ни за шта. Све мање и имају чиме. А што се тиче Валтера, њега се више слабо ко сећа. Сећамо се једино глумца Бате Живојиновића који га је на платну оживео. А ни њега нећемо ускоро више. Једино ако га се Кинези не наставе да сећају. За разлику од нас, они се својих легенди сећају. 

6. април 1973.

У

 Београду отворена нова зграда Народне библиотеке Србије. Темељи старе зграде, спаљене запаљивим бомбама немачких луфтвафа тридесет и две године пре тога, осташе поред до данашњих дана. Зарастају у маховину и коров. Становници околних кућа и нових зграда нису више они становници који преживеше бомбардовање 1941. Нису ни они који преживеше још горе бомбардовање три године касније, кад нам нељуди и злотвори (синови Албиона, ко би други), разорише све оно што луфтвафе не успеше четрдесет прве. Тешко да се ико више сећа од чега су ти темељи. Пригрлисмо своје злотворе као да нам је ондашњи пожар спалио и сећање. Злотвори посташе наши храниоци. Хране нас оним што се не једе. Храном која се гута. Сипа директно у мозак. Са којим циљем не знамо. Истопила нам се по том питању и слутња. Битно да хране има. И да грокћемо.

6. април 1992.

И

сти злотвори који нахушкаше Хићу на нас четрдесет прве, прогласише на овај дан независност Босне и Херцеговине. На исти кад нам је Хића послао луфтвафе. Случајно исти? Могуће. Истог дана следбеници полумесеца убише невиног свата на православној свадби у Сарајеву. Потече крв која нам обоји реке и јаме затрпа телесима. Људи се у звери горе од звери изметнуше. Старе ране од пре пола века се још нису зацелиле, нити нови изданци заменили све посечене старине, земља нам се поново прекри усиреном крви и поново, по ко зна који пут у историји расточи. Они који се са сисе заједничке нам мајке скинуше и млеко њено пљунуше, својски упреше албионовом горњоамеричком отпатку да доказују своју самониклост. И себе.

Немцима је такође албионов отпадак (не само нашим однарођенима) држао муда у менгеле. Коју годину касније „невољно“ се умешаше и они. У западнијима од нас, жигосаним издуженом потковицом, распалише плам „Бљеска“ и „Олује“. Оде наша Југа а нас прекри величанствени мрак демократије који нам донесе достојанство понижења: здраву глад и весели одлазак младих на кулук код оних који нам сво то благостање приредише. Албион је остваривао свој циљ. Свима је то било јасно. Једино нама није. Још увек.

6. април 2001.

Х

ашки трибунал предао домаћим издајницима које је октобарским превратом довео на власт, налог за хапшење Слободана Милошевића. Датум када је то учинио такође је „случајно“ одабран. Сваки нови датум поништава сећање на онај прошли. Последњи диктатор Европе (зар?) ускоро ће као сужањ бити спроведен од стране домаћих издајника и изручен победнику, пошто је претходно издан од сопствених другова (чудно?). Шамар нашем народу. Један од многих. А допустиш ли један, сваки наредни све мање сматраш шамаром.

6. април 2020.

У

мро је мој тата. Држао се до краја грчевито своје вере у  власт (а свакој је безгранично веровао), као што се грчевито држао за живот. Поживео би он још коју годину да није било пандемије која му је ограничила кретање на оно мало квадрата у кући: двориштанце испред куће и терасу са које је хранио псе. Гласао би и даље за власт да је доживео нове изборе. Научен вештини преживљавања још од малих ногу, кад га је отац са пет година дао у слуге да газдама чува гуске и свиње, па коју годину касније послао преко друштва „Привредник“, најпре код војвођанског Швабе на кројачки занат, а пошто се опирао учењу немачког (био ко и ја врло музикалан: страни му језици просто певали у ушима), послао га да изучи обућарски занат код угледног Крушевљанина, Луке Ивановића (од прављења обуће се у то време лепо живело: занатлије су биле газде). Али Луку, који га је посинио, ђаво терао да предводи илегални покрет и шиљак у нос набија окупатору. Кад је 1942. покрет проваљен, а Лука у затвору од батина умро, остао мој тата сироче. После рата, од сирочета, преко командира милиције, студија права у Нишу, постаде секретар пекарске индустрије „Бранко Перишић“, па секретар „Комерцијалне банке Крушевац“, па заменик директора „Југобанке Крушевац“, па оде у пензију. А за све то време доследан себи и својим идеалима. Не успева то сваком. Неко је доследан из страха, неко због чврстине карактера. Граница је танка. Ако је и има. Храбри су можда храбри јер храброшћу прикривају страх? Можда.

6. март 2021.

О

стали смо без наше Шубаре, нашег тиграстог мачка. Да не бих поново о томе писао и поново писањем тугу рањавао, прочитајте о Шубарином одласку у вечна ловишта у мом тексту објављеном на овом блогу шестог марта 2021. под насловом: "Изгубили смо Шубару".

6. април 2021.

Б

ела маца, моја љубимица, донела на свет четворо младих, тиграсто пругаста на свог тату Шубару. Прво је изашло оно које је било по трбуху бело на маму, а последњи, мушкарчић, „пљунути“ тата. Зато је и угинуо. Затекао сам га покрај маце, предано окупаног њеним лизовима, али хладног. Није се бунила кад сам га узео у шаку и однео да закопам изнад узглавља његовог тате. Само ме је у очи гледала. Не и своје мртворођенче. Оно више није живо и није више било предмет њене пажње. Остала су јој три за мајчинска осећања. За првороткињу, која једва да је напунила шест месеци, права је реткост да јој преживе мачићи; а роде их два, највише три. Јесте да се први мачићи у воду бацају, али ја ни осу, кад ми улети у собу, не убијам, него јој покажем пут куда да се врати. Коначно је ред био да се из сажетих датума изроди и нешто лепо, макар не људско. Људска су само осећања. А ред је и да та осећања више нису горчина, издајство, одрођавање, нити ишта слично, нељудско, што већ вековима планетом сеје подмукли албион. Албион са грба нашег тобожњег душебрижника је лав, дивља мачка. Звер је албион света, а бела маца наш албион. Звер албион воли само себе, а наша маца албион воли нас. Звер албион лови из задовољства, наш албион лови кад је гладан. Прави мишеви су ловина нашег албиона, а ми смо мишеви подмуклог албиона. И не само ми. Перфидни албион све види као мишеве. Зато ми никад неће бити јасно зашто га само ми зовемо „горди албион“, кад му цео свет тепа „подмукли (перфидни, дволични)“. О томе нигде нећете наћи објашњење. Сећање на то именовање нестало је из нашег памћења ко што је нестало сећање на битне датуме наше прошлости. Тачније: који су нам били битни.

  

КРАЈ

© 2021 Бранимир Перић

Текст може бити преузет и објављен у деловим или целини и то искључиво уз поштовање следећих услова: (1) уз навођење пуног имена и презимена аутора и постављање линка са почетне странице овог сајта, (2) без измена преузетог текста и (3) под условом да се преузимање и објављивање не врши у комерцијалне сврхе. Преузимање, копирање и објављивање овог текста супротно наведеним условима представља кршење ауторских права