Депеша из брзојава
ја сам мачак из суседног кварта –
брзојавом депеша је стигла
преко Лике и Горског Котара,
Кварнера и тунела Учке,
цикцакала путевима Истре.
Од токова кружних скоро побенави
те с’ замало у море не смочи.
сузица ти сузу немилице стиже.
Далекозор, знадеш, купио ми тата
да са њиме маце крововима шацам
голубице, врапце, досаде од врана
и у пољу кртʼце земљицу што рију
кад извире и више се не крију.
у лов се тог јутра надахнуто дала
у дому суседе миша угледала.
Видећ’ само њега и ничега другог
у кујни се мокрој оклизнула клизом
преврнула шерпе, поломила чаше
есцајг доле звекну, по поду се расу.
А кад дедо стари за њом штапом викну,
а баки се клубе од тог размотало,
из дома бегом закачи плетиво,
плетивом љуљ-столицу,
а столица реп олињалог керца:
реп му преби,
а керуши изби зуб.
и на јави, у њеном собичку, не понови
па посуђе своје не стане да ломи
ил’ још гора пропаст,
саклони ме боже и девице света,
да јурећи миша-пиша, ловом надахнута
и мачку своме реп не прекрати.
почуј вани, птице поје,
зове те од луке галебова лет,
море се љеска, више нег’ је диван свет.
Шапицом крзно заглади,
уместо што мјаук до небеса пушташ,
запреди, приви се уз мачка свог.
Истина је само једна, знај:
и најружнији санак заборав ти брише
кад у скуте имаш шћућурит’ се коме
кад њушкица с њушком исти ваздух дише.
Тада ће вам срце заједничко,
не само са леве,
већ са обе стране отпочет’ да куца.
@ 2020 Бранимир Перић