Једном у једној земљи која је често мењала име а није мењала себе, у време кад се дуготрајна једна
невоља била стишала, а у предвечерје нових невоља, у самом срцу престоног града те земље навикле на неприлике, а ипак
неотпорне на њих, сишао сам у тајанствени подрум, налик местима где су некада
мађионичари одржавали своје представе, и тамо сусрео човека који је изгледао
као директор неке фирме, као пословни човек, а опет и као шмекер, прилично
паметан, не нека кувана нога какви директори умеју да буду, а који је тамо, у
тој малој, али тако мистериозној сали да се чинило као да је веома пространа,
представљао свој, тад актуелни роман, бајковитог наслова „Цртеж Бибер Јаноша“.
Ја не умем
да пишем бајке тако добро као Бранимир Перић, не умем вероватно уопште ни да их
пишем, али сам зато уживао у његовом бајкотворном зборнику под насловом Бајке за велику и малу децу, који сам,
захваљујући ауторовом поверењу и доброј вољи, имао прилике да прочитам у
рукопису. То јест, мало и лажем, но у бајкама се мало мора и лагати: прочитао
сам је већ преломљену и спремну за штампу, али ми се та могућност, ипак,
указала као привилегованом читаоцу, једном од првих.
Бранимир
Перић је писац који је узјахао велики талас, могло би се рећи да је сурфер, али
ја бих, из чисто литерарног угла, рекао да то што он ради и што данас јесте,
пре може бити описано као синтеза човека који сурфује, океана који се таласима
намеће копну и неке ајкуле која, испод валова, шеврда, њушка и прети сурферу.
Тај талас оваплоћен је правом креативно-издавачком инвазијом Крушевљанина
Перића, чију сам писачку бујицу већ једном описао као стваралачки цунами. У
врло кратком временском распону, објавио је три збирке песама – Нестанак струје, Дуга и Јабудаканија – и
вансеријску књигу приповедака Дах у огледалу.
Али то није
био крај једне бајке. Него тек почетак Бајки.
Ових, о којима овде пишем. Намењених деци, сад великој или малој – постоји ли,
руку на срце, битна разлика.
Ако се
„судбина обично окрутно поиграва са сиромасима па им уместо хране дарује
пород“, како Перић вели у бајци „Дух и дело“, могло би се рећи да се са самим
Перићем судбина благонаклоно поиграла, оставивши га у стању релативног
благостања, а дарујући му фабулозан словни пород. Све је то као у сну, уверен
сам и знам, јер знам да је то стварно као у сну кад ти изађе нова књига, кад
одеш код штампара и дрхтуриш док преса реже први примерак. Могу да замислим
како је кад толико тога одједном избациш из себе, па толике књиге лансираш за
неколико месеци, такорећи, и како дрхтуриш, и како се срећан, и како се
изгубиш, и како си и еуфоричан и сетан, и весео и збуњен, и у ишчекивању
нечега, нечега нејасног, нечег што ће донети време које долази, када теби
незнане руке буду те књиге држале и теби незнане очи их читале.
Баш тако
аутор Бајки за велику и малу децу и
пише: „Причу сам ову снио, а како је снио, верно је из сна пренео, пићем истине
залио и вама на корист донео.“
Перић је
светски писац, и индивидуално и колективно. Објаснићу ову чудновату реченицу.
Колективно је светски писац јер своје бајке, које су гдегде врло обимне
приповетке па и прави кратки романи, уме да утемељи и на мотивима предања
староседелаца далеких земаљских предела, Океаније, рецимо („Плес срца“), или
Латинске Америке („Даривање“ и „Вала, најбржи тркач“). Индивидуално је светски
писац, или баш светски бајкописац зато што су његове приче веће, пространије и
дубље него што ће бити упамћене; у њима има много тога што ће наступајући
бајкољубиви нараштаји скраћивати и некако смештати у сликовнице и пригодне,
количински подешене текстиће за лектиру и уџбенике из српског за више разреде
основне или ниже разредне средње. Не знам да ли сте читали оригиналне бајке
Ханса Кристијана Андерсена у преводу Станислава Винавера. Кад то читате, то што
је Андерсен и како је Андерсен писао, готово се преплашите, јер ту има хиљаду
неких детаља којих у скраћеним, пригодним верзијама, вама од детињства познатим
– нема.
Слично као
код Ханса Кристијана бива и код нашег бајкотворца Перића.
Приче се
морају причати од почетка, то сви знамо, али многи међу нама не обраћају пажњу
на то да прича, као таква, није засебан ентитет. Као ни човек, ни прича није
острво. Ослања се на неку претходну причу и чини мост ка некој будућој причи.
Аутор Бајки за велику и малу децу нам
на то скреће пажњу: „Причати последњу причу у низу, без прича које јој
претходе, исто је као да се од шаргарепе само лишће чупа, а њен наранџасти
корен, набрекао од сокова и витамина, оставља да иструли у земљи“, вели он у
бајци „Плес срца“, за коју није ни претерано ни нетачно рећи да је својеврсна
космогонија.
Завршна
бајка у овој збирци, њен епилог, њена coda,
носи наслов „Сродне душе“ и представља, уистину, својеврсно одређење,
дефиницију Перићевог књижевног манира и светоназора. Традиционално и класично
он с модерним и ововременским спаја готово неприметним шавовима. Имамо утисак
да читамо неког страног, далеког писца, а он нам пише на српском, и ту је,
можемо се руковати с њим.
Бајке за велику и малу децу препоручујем читаоцима од срца, али и од мозга, јер бити паметан,
поред осталог, значи не пропустити драгоцене књиге које објављују наши
савременици, књиге које напише и обнародује човек који је овде, с нама, а чије
ће дело надживети и њега и нас.
Владимир Д.
Јанковић
У
Београду, 7. септембра 2025.
