Жељан сам да прочитам веселу песму на интернету. Све неке тугованке. Ово је реакција на једну такву песникињу и њену песме.

Може ли бити песника без туге

 

Препуне су мреже песника (углавном женских) који друго не знају него само тужне стихове да нижу. Толико је јада, пропуштених прилика, неостварености, остављености, бола, очајања и других облика раздирања душе у свакој од њихових песама да би небо, уме ли да чита, од силног чемера непрестано кишу лило и од саосећања са њима никад се не би разведрило и сунцу допустило да нас крави. Зар је могуће да само бол чини песника? Зар је могуће да само очај и туга бескрајна од нормалног човека песника направе? Зар су само песме намењене деци једине спашене од тог мрака? (Мада се деси да нека зацрњена душица нема меру па и међу дечје песме сузу пусти.) Зар је могуће да су само аутистични срећни? Заиста, пишу ли аутистични песме? Знате ли неког? Волео бих њихове стихове да видим. Са отварањем интернета отвориле су се и песничке двери: никад више оних који су песника у себи открили – а све им песме црне! Хајде што си ти црн песниче, али зашто ти је стало да и друге својим црнилом мастиљавиш? Зар мислиш да ће ти црнило бити мање црно ако њиме и друге шкропиш? Да су такви тугованци бар добри песници, да излив њихове жмрћкавости има песничке вредности па нека их, нек по нама без самилости црне пахуље веју. Руку на срце, деси се да се и међу тим црним душама појави неко (боље рећи нека) којој није место на друштвеним мрежама, него у књигама (да су им песме ведре могле би и у читанке). Покушавао сам неколико тих ретких, црних бисера да наведем, макар да једну песму напишу са сунцем, цветовима, гргољем потока, лептирима, птицама пој, молио их да у себи открију радост живота и својим песничким умећем, заиста умећем, јер га несумњиво имају, покажу бар себи да и такве песме умеју да хеклају. Авај, само сам трошио себе. Ето, на пример, ту скоро открих на мрежи једну песникињу са талентом, наравно изневерених нада, неузвраћене љубави, сви јој стихови кукање, јадиковке. Претражио сам интернет – већ је подоста година како своју тугу по мрежама расејава. У реду да то понекад чини, али она сваког дана, ама баш сваког дана за свих тих подоста година изручи бар једну своју песму очаја и разбаца је по интернету. Писао сам јој, изазивао је да покуша са нечим ведрим себе и нас да обрадује, макар да мало „светлости пусти у круг“. Узалуд. До јуче. Јуче је заиста покушала тако нешто да напише, али само покушала. Певајући о правдању и праштању грешака заљубљености свеједно је опет тужила. Нисам одолео, жива сам душа, имам и ја право да будем изазван. На ту њену песму, у коментар испод ње, отргле су ми се следеће версе (о мом таленту за песме не судите, ја сам само прозни писац). 

Заблуде су тешке да постоји свет без грешке.

Заблуде су тешке да се не воли без грешке.

Заблуде су тешке да се може без грешке.

Заблуде су тешке да смо рођени без грешке.

Заблуде су тешко да се кроз живот пробија ракетом а не пешке.

А највећа је грешка знај, да су рођена браћа дај и нај. 😅😢

Шта мислите, може ли се постати песник без туге у себи, без разочарења? Да ли је душа која крвари та која песника начини песником? Сатиричаре не наводите, јер и они су песници туге. Ни хумористичаре – они се хумором бране.

© 2025 Бранимир Перић

Текст може бити преузет и објављен у деловима или целини и то искључиво уз поштовање следећих услова: (1) уз навођење пуног имена и презимена аутора и постављање линка на страницу овог сајта одакле је преузет, (2) без измена преузетог текста и (3) под условом да се преузимање и објављивање не врши у комерцијалне сврхе. Преузимање, копирање и објављивање овог текста супротно наведеним условима представља кршење ауторских права.