Санке

(одломак из рукописа романа „Ернест, мој теча“)

 

Следеће, 1939. године, нона Марија је дошла код нас половином децембра. Та зима је била оштра. У јануару је нападало много снега, шездесет, можда и више сантиметара, што је за приморске крајеве реткост. Температура се спуштала испод минус десет степени Целзијуса. Саобраћај је био паралисан, школе нису радиле. Добро памтим како су у згради основне школе у нашем селу, у коју су тог лета били увели централно грејање, у току ноћи попуцали радијатори, а у радијаторима се због ниске температуре заледила вода. По лепом времену радници су одлазили на посао бициклама (моторизовани саобраћај је у то време био редак). Кад падне снег, могло се ићи само пешице. Људи из села су се скупљали већ око пола пет, петнаест до пет и заједно, у групи, ишли на посао да стигну до седам. Са посла су се враћали око пола осам, неки пут и касније.

Снег се задржао десетак дана. Дању је знао да се раскваси, али се ноћу поново смрзавао. Температуре су ноћу падала испод нуле.

Покрај куће у којој смо становали налазила се једна долина (тако смо звали вртаче, поникве). Долину је мајка узимала у најам и у њој садила кромпир и остало поврће. Долина је имала дугачке падине. Моји другови су низ њих утабали снег. Направили су неку врсту клизачке стазе. Док су неки имали куповне санке, неки прављене, код нас, у нашем дому, није се могла наћи ни најмања дашчица да и ја направим своје. Све што смо имали погорели смо грејући се. Срећом, кад имаш другове имаш и што немаш. Један од другова ми је дао вишак својих дашчица. Није ми било страно баратање алатом уз оца који је стално нешто мајсторисао. Са оно мало алатки које је имао, успео сам од дашчица да склопим нешто што је личило на санке.

Следећег јутра сам био спреман. Устао сам раније. Ујутру је клизалиште било смрзнуто, а већ око једанаест је постајало меко јер је преко дана температура расла изнад нуле. Нахранио сам козе, напунио све могуће посуде водом из цистерне, исцепао дрва – укратко, урадио сам све што и иначе радим сваког дана. Кад сам завршио, упитао сам нону (мајка је била некуд отишла) да ли могу на санкање. Пошто ми је рекла да могу, узео сам санке и упутио се до долине где су се моји другови и другарице од раног јутра увелико већ санкали.

Нисам превалио ни педесетак метара зачуо сам нонин глас. Звала је да се вратим, још нешто има да се урадим.

Да не бих носио санке назад, склонио сам их иза зида којим је било ограђено суседово имање.

Не сећам се више шта је то било што се још имало урадити, само се сећам да се требало пењати на таван.

Након пар минута пошто сам се попео горе, чуо сам како неко у дворишту лупа тамо где се налазио пањ за цепање дрва. Питао сам се ко би то могао бити. Нону сам искључио. Док је радила као праља убола је била средњи прст десне руке на парче даске. Прст јој је отада остао укочен, шаку није могла да савија. Није могла да извлачи воду из цистерне помоћу конопца на чекрк, нити да цепа дрва. Мора бити да је мајка, закључио сам, сигурно се у међувремену вратила.

Завршио сам посао и сишао са тавана. Упитао сам нону могу ли сад ићи. Климнула је главом. Отрчао сам до суседовог зида, а тамо – изненађење. Санке нестале! Неко се са мном шали. Нису другови. Ено их доле, заокупљени су санкањем, нисам им ни на крај памети. Осим мојих отисака, у снегу су се видели и трагови женских ципела и то ципела са „слоновском петом“. Нона Марија, нико други! Само она носи такве ципеле. Појурио сам назад до пања у нашем дворишту. Црна слутња се обистинила. На све стране око пања расуто је било иверје. Санке су тако ситно биле исцепкане да се од тих отпадака ни чачкалице за зубе не би могле направити.

Улетео сам у кућу.

Нона ме је спремно чекала.

– Cosa xe[1]? Шта је? – питала је злурадим, сладуњавим гласом.

– Striga!!! Вештице!!!

Чини ми се да сам тад испустио највећи урлик у свом животу.

Нона је на то, по свом старом обичају, одмах улетела у собицу и – клик, окрет кључа – закључала се. Тако је радила увек кад би се осетила повређеном.

Недуго потом вратила се мајка. Затекла ме је у предсобљу. Седео сам на поду са главом међу коленима. Плакао сам. У кујни су се играли Егле, Естер и Еди (Еди је имао четрнаест месеци). Мом брату и сестрама је уз пећ било топло.

Мајка ме је упитала зашто плачем. Све сам јој испричао. Уместо да ме утеши или бар нешто лепо каже, дограбила је са напе црвени врбов прут, који је за те сврхе горе стајао па, по свом обичају, мене по туру. Куд нона има свој обичај да се закључава, зашто не би имала и њена кћер да ме шиба врбовим прутом.

Нона је цео тај дан остала у собици. На мајчине позиве није одговарала.

Увече, око осам, с послао се вратио отац. Мајка му је испричала шта је било. Нема потребе да ти кажем како сам се тек од оца провео. Кад би ме отац или мајка тукли, само бих стиснуо зубе, не бих дао ни глас да изађе из мене. Овога пута ми је прекипело. Доста ми је било да добијам батине које ми смести нона и кад јесам и кад нисам крив. Излетео је из мене сав јед. Из петних жила сам се раздрао:

– No la pol tirar l’acqua de la cisterna, no la pol taiar i legni, pero la pol taiar la slita cusi fina che no se pol far gnanche forminanti de ela. Не може да извлачи воду из цистерне, не може да цепа дрва, али је могла да ми исцепа санке тако ситно да се ни чачкалице од иверки не могу направити!

Пошто мајка, кад је причала оцу, није споменула санке, већ само да сам нону назвао вештицом, тата је у чуду застао и упитао:

– Che slita? Какве санке?

Узео је батерију и отишао до пања.

Вратио се сав црвен у лицу од љутине. Упутио се право до нонине собице. Као прошле године кад се родио Еди, кад се отац такође наљутио а нона се била исто овако закључала, шутнуо је ногом у врата.

Овога пута одмах је отворила – предухитрила га је.

– Ciamime la carosa! Позови ми фијакер! – рекла је. Због снега таксији нису радили.

Сторија од прошле године се поновила: скидај са напе шољице, вади из њих ситниш, итд, итд...

Фијакер је стигао после десет увече и нона Марија је отпутовала свом брату у Горицу.

Сутрадан ми је Дино, један од мојих другова, позајмио санке. Биле су куповне и велике, толике да смо истовремено могли сести на њих и ја и мој брат и обе моје сестре. Кад имаш другове, имаш и што немаш. Дину хвала, нас четворо нисмо сишли са санки целог тог јутра. Насанкали смо се, чини ми се, за читав свој живот.

---

[1] Ово није италијански него бизијак (bisiàc, итал. bisiacco), дијалект венецијанског језика који се говори у Бизијакарији подручју осам општина око Монфалкона, а тиме и у Добердо дел Лаго, где се ово дешава.

© Бранимир Перић

Текст може бити преузет и објављен у деловима или целини и то искључиво уз поштовање следећих услова: (1) уз навођење пуног имена и презимена аутора и постављање линка на страницу овог сајта одакле је преузет, (2) без измена преузетог текста и (3) под условом да се преузимање и објављивање не врши у комерцијалне сврхе. Преузимање, копирање и објављивање овог текста супротно наведеним условима представља кршење ауторских права.

 

Први сусрет са ноном

(из рукописа романа „Ернест, мој теча“)

  

Мој први сусрет са ноном, колико се сећам, одиграо се крајем пролећа 1934. године. Са мајком сам био дошао у Пулу да обиђем Егле, моју сестру, којој су у Пули оперисали некакву жлезду у препони (нажуљила је ципела, од тога је добила упалу, али је жлезда у препони остала натечена и након што је жуљ прошао – тако ми је мама објаснила – ни слутили нисмо да је то код Егле било само увежбавање невоље која је тек долазила). У то време смо већ живели у Добердобу, а Добердоб је око сто шездесет километара далеко од Пуле.

Тим нашим доласком у Пулу отпочело је моје „ратовање“ са ноном.

Све време док смо били код ње, нона Марија је носила дугачку сиву хаљину закопчану до грла. Хаљина је имала нешто светлије сиве карнере уместо крагне и дубоке џепове са стране украшене имитацијом дугмета. Да јој хаљина није увек била беспрекорно чиста, помислио би да је никад није свлачила. Сем сврхе зашта домаћицама служе џепови, нонини су имали још једну, рекао бих главну сврху: у њима је, нанизану на алки, држала гомилу кључева! Иако је живела сама, све је за собом закључавала: креденце, натказне, све што је имало браву и што се дало закључати.

У то време владао је менталитет: ако ти у џепу звецкају кључеви, ти си газда. Што је кључева више, већи си газда.

Нони је закључавање било толико прешло у навику, да је наставила са тегљењем кључева и закључавањем и после Другог светског рата, у Југославији, кадa такав менталитет више није постојао.

За њену манију закључавања сазнао сам безмало већ првог дана пошто смо допутовали.

Био сам огладнео. Ваљда ме је пут исцрпео, иако је мајка носила храну и хранила ме успут. Док су њих две у соби чаврљале, ушао сам у кујну и машио се врата нониног креденца. Хтео сам да узмем кору хлеба из њега. Кад, хоћеш, врата се нису дала отворити. Цимнуо сам два-три пута, онда се са обе руке ухватио за ручку како бих јаче повукао. Уто је наишла нона – ваљда је приметила да ме нема у соби са њима па помислила да у кујни сигурно правим неку штету. Упитала ме је шта то радим. Пристојност је налагала да се старијем увек одговори на питање. Објаснио сам да сам из ормана хтео да узмем парче хлеба пошто сам гладан. Уместо да ми отвори орман, извади хлеба и још га са нечим намаже: машћу, пекмезом – као и свака бака што би урадила за свог унука, нона ми је рекла:

– Metite in genocio, congiungi le man, e dime: „Nona, prego un poco de pan!^[1] Клекни, састави руке и кажи: „Нона, молим мало хлеба!“

Тог тренутка као да ме је нешто уболо. Уместо да урадим како ми је рекла, одговорио сам јој да тако нисам никада молио ни маму ни тату па, вала, нећу ни њу.

Нона се на овај мој одговор само окренула и изашла из собе. Очигледно се увредила. Чуо сам је како у суседној соби каже мајци:

– Nina che maleduca fio che ti ga! A lui ghe servi maniere e no pan! Нина, што имаш неваспитано дете! Њему треба прут а не хлеба!

Мајка је из собе одмах дотрчала у кујну, мало ме је грдила, али ме, зачудо, није истукла.

Осим ормана, од нониног стана се сећам једино још њене спаваће собе. Над узглављем кревета висила је повећа икона. У њен масивни рам био је уграђен механизам који ме је хипнотички привлачио: кад се навије, из њега је излазила мелодија.

Ово нема везе са причом о нонином закључавању – не знам зашто сам се те иконе и њеног механизма који производи музику сетио.

На тако нешто, да неко закључава све за собом, нисам био навикао, јер у нашем стану држали смо све отворено. Чак смо и у улазна врата ретко кад стављали кључ. Закључавали смо их једино кад нисмо били ту. Јер моји родитељи су имали посебну браву, звала се кучка Диjана.

У Пули смо боравили десетак дана. Није искључено да није било још „сукоба“ са нона Маријом: имао сам тада само шест и по година и био сам у првом разреду основне школе па не могу баш сваког догађаја да се сетим.

 

© Бранимир Перић

---

[1] Ово није италијански језик, него бизијак (bisiàc, итал. bisiacco), дијалект венецијанског језика који се говори у Бизијакарији, подручју осам општина око Монфалкона, а тиме и Добердобу, течином селу. Лексика му потиче углавном из фурланског и у мањој мери из словеначког језика. 

Нона Марија се покајала

(одломак из рукописа романа „Ернест, мој теча“)

Сутрадан пошто се мајка породила са Едијем (Eddy), отац је морао на посао. За изостанак неколико дана узастопце, а не бити сам болестан, добијао се отказ. Мајка је остала сама са малом децом и тек рођеном бебом. Мени је било једанаест година, довољно да схватим колико је изнемогла. Тата је на време писао њеној мајци, нона Марији, послао јој био и телеграм, али она није дошла. Љута је била на оца. Избацио је био из куће кад му је рекла да је дете њеног сина син директора и да га зато не тера да јој гланца ципеле као што је мене свакодневно терала. Љутина је била јача од љубави према властитој кћери и мајчинског нагона да јој се нађе око порођаја.

Онако измучена вишедневним порођајем, мајка је устала из кревета и рекла ми да наложим ватру и ставим доста воде да се греје. Захватио сам неколико пута воду из цистерне и напунио судове које ми је рекла. Док се вода грејала, из спаваће собе сам изнео у двориште гомилу крвавих чаршава и другог рубља.

Замотана у неколико шалова мајка је почела прати. Прало се тада са даском. Даска се стави у корито, наслони се на стомак, а онда се рубље преко ребрасте површине даске сапуња и трља. Просто. Само што те после данима боле и крста и руке.

– Mama dame che mi lavo! Мама, дај да ја перем! – молио сам је.

На моје цвиљење одговарала је ћутањем. Прала је и плакала.

У неко доба чуо сам топот коњских копита. Погледао сам преко зида који је ограђивао наше двориште. Фијакер!

– Forsi xe la Nona! Можда је нона! – рекао сам с надом мајци.

Као да ме није чула. Није ни главу подигла. Прала је и даље са оно мало снаге што је још имала у себи. Једино што су јој сузе још јаче текле.

Фијакер је стао испред наше капије. Из њега је сишла нона. Била је обучена у тамно-сиву хаљину. Имала је и шеширић на глави.

Фијакериста је овога пута скинуо само један кофер. Исплатила га је и ушла у двориште. Кад је видела мајку како пере, потрчала је.

– Нинице, моја! – узвикнула је с мешавином прекора, саосећајности и покајања. Још ми и данас одзвањају у ушима те њене речи, једине две које је икад изговорила на хрватском. Од та три осећања смешаних у њеном узвику, не знам који је требало да буде искрен. Желим да верујем да су била сва три, јер ипак, родила је ту ћерку: мајка која роди не може да не осећа бригу за своје дете. А та њена ћерка је у том тренутку управо увијала један од чаршава и цедила га. Подигла је своје измучено и исплакано лице, подигла поглед према њој и једва чујним гласом рекла:

– Se nol va via ghe fico una sberla con questo che la svolera la de dove che la xe vegnu! Dove la iera quando che la go ciama, quando che la suplicavo: "Mama, vien, iutime!" Ако се не удаљите одаламићу вас овим да ћете одлетети тамо одакле сте дошли! Где сте били кад сам вас звала, кад сам вапила: „Мајко, дођите, помогните ми!“

Али нона није устукнула. Ухватила је чаршав, боком је почела да је гура и потискује од даске. Онако изнемогла, мајка није имала снагу да јој се одупре. Узео сам је за руку. Плачући заједно са њом, одвео сам је у собу и помогао јој да легне у кревет.

Нона Марија је напољу наставила да пере а ја сам се вратио и наставио да захватам и доносим воду.

Пре њеног доласка, због тога што мајка није могла сама, неколико дана нисам одлазио у школу. Оправдао сам то уверењем које је набавио отац, не знам ни од кога ни како.

Увече, кад се отац вратио с посла и угледао у кући нону, лице му је добило такав израз као да је видео авет.

– Cosa la cerca qua? Dove la iera quando sua fia la sercava? Шта тражите овде? Где сте били док вас је ћерка звала?…“ – излио је из себе сву огорченост која му се накупила. Глас му је просто режао од љутине.

Кад је чула оца, а нарочито такав његов глас, мајка је устала и молила га да се смири.

Зачудо, овога пута, за разлику од претходних кад дигне нос, нона нити је шта рекла, нити је отишла да се закључа у моју собицу из које ме избаце док је овде.

Све се, срећом, завршило само на томе. Нона је остала, а тата се надаље трудио са њом да има што мање посла. Живот се полако враћао у нормалу. Изузев неколико пута кад сам стизао из школе. Мада, кад је нона у питању, и то је била „нормала“. Почевши од капије до улазних врата затицао сам „постројено“ неопрано посуђе: тањир, кашике, кутлачу, шерпу, виљушке, лонац, итд. Не могу да тврдим да је „постројавање“ било баш тим редом, али знало се да сам ја тај који је морао све то да покупи, однесе у судоперу и опере. Мајка се још опорављала од порођаја па смо је сви у кући, колико год нам је то допуштала, штедели. Иако је нона била ту, наставио сам да обављам главнину кућних послова уместо мајке, као и пре нониног доласка, укључујући и прање судова. Нони није пало на памет да ме у нечему бар одмени.

То са „постројавањем“ прљавих судова, почело је да се дешава кад се мајка била довољно опоравила да је могла на дуже да борави ван куће. Најчешће кад је ишла у продавницу, или да набере нарамак суварака за шпорет, или суботом у Монфалкон да сачека оца како би у граду покуповали што им је потребно (тата је суботом примао плату; тад је радио до тринаест часова). За то време су са ноном у кући остајали трогодишња Естер, тек рођени Еди и, никако не могу да се сетим да ли и Егле, или је у то време била у санаторијуму. Дешавало би се то ко зна докле да се нисам пожалио родитељима. Онда је престало.

Нона се код нас задржала до иза Нове године. Од нас је отишла, као што је то увек чинила, мало у Горицу код сина, одатле се враћала возом за Трст, а од Трста бродом у Пулу. 

КРАЈ

Објашњења уз текст:

Дијалози у причи нису на званичном италијанском, него је то бизијак, локални дијалект италијанског.

© Бранимир Перић

Текст у целини или деловима може бити преузет и објављен искључиво уз поштовање следећих услова: (1) уз навођење пуног имена и презимена писца и постављање линка на овај блог одакле је текст преузет, (2) без измена преузетог текста и (3) под условом да се преузимање и објављивање текста не врши у комерцијалне сврхе. Преузимање, копирање и објављивање овог текста супротно наведеним условима представља кршење ауторских права.

Прича је преузета из рукописа још необјављеног романа Бранимира Перића: "Ернест, мој теча".

Слика предњих корица романа "Ернест, мој теча"

Прича је објављена у електронској књизи „Неказано казује - Зборник прозних радова“, издавач Међународно удружење књижевних стваралаца и умјетника Неказано, Бар, фебруар 2025, стр. 34-36.

 

Нона Марија је нестала

(одломак из рукописа романа „Ернест, мој тече“)

Десило се једном да је нона Марија нестала. Била је у то време већ превалила осамдесету годину.

Мамина и татина кућа је била прави „азилум пекаторум“ (латински: asylum peccatorum: уточиште грешника). Коме год да устреба смештај, срце моје мајке, широко као море, увек би се сажалило.

Те 1960. године, код мојих се са својом шестомесечном ћерком привремено преселила Олга Дамјани. Олги није било први пут да је у „азилуму пекаторуму“ моје мајке. Имала је петнаест година кад је из Монтоне у Истри, трбухом за крухом сишла у Пулу и одсела код своје родице, у кући до мојих родитеља. Кад се родица одселила, остала је без смештаја. Моја мајка се, наравно, сажалила и примила је у кућу. У кући су је сви заволели. Остала је пар година док није пронашла мужа и преселила се недалеко од мојих. Родила је кћер. Кад је детету било шест месеци, муж је напустио. Поново се нашла на улици, овога пута са бебом у наручју, без средстава за живот. Где ће другде него назад у „азилум пекаторум“ моје мајке. За страдалнике је у њему увек било места. То што не буде довољно за овдашње, није важно. Кад је у кући беба и велика кућа постаје тесна.

Тискали су се моји тако у кући са Олгом и њеном бебом данима, док једном мама и тата нису упитали мог најмлађег брата, Енија, да ли би ишао да спава код ноне. Нонина кућа се налазила у дну врта, педесетак метара далеко. Живела је сама. Иако јој је кућа била мала, више кућерак, могло се у њој наћи каквог-таквог простора за спавање, за разлику од „азилум пекаторума“ мојих родитеља.

Сваке вечери, Енио је одлазио нониној кући, а ујутру, кад сунце добро одскочи и глад га пробуди, устајао је и, назад, истим путем кроз врт, утрчавао мајки у кујну.

Са доласком бебе у „азилум пекаторум“, нона је прилично проредила своје доласке мојима. Сама је кувала и хранила се, моји јој по том питању нису били потребни.

Прошло је доста времена од њеног последњег обиласка „азилума“. Сасвим довољно да моји примете да је већ дуго није било.

Једног јутра, још онако крмељивог, мама и тата су упитали Енија за нонино здравље. Енио је слегнуо раменима. Како би то он могао знати? Виђаш ли ти њу уопште? Не. Па, кад си је последњи пут видео? Никада је није видео. Кад дође да легне она је већ легла, а кад устане, она је већ устала. Тако месецима. По мраку је немогуће да је види – нона нема струју.

Моји су се забринули. Отишли су до ноне. Нису је затекли. Чекали су је до поднева. Од поднева су се дали у потеру. Тражили су је најпре по ближој, а онда и по даљој околини. Распитивали су се код суседа, пиљара, продаваца кикирикија и мандола на риви. Где је све нису тражили. Као да је у земљу била пропала. Претурали су јој и по стварима не би ли открили куд је могла отићи. У столу су јој нашли пасош. Значи, није отпутовала у иностранство. Милицији су пријавили њен нестанак.

Прошло је седам дана у бризи и неизвесности. Свашта су помишљали. Једног јутра – изненађење: ето ти ноне на капији. Сасвим нормална, одморна, ништа јој не фали.

– E fin adeso dove la iera, mama?! Па где сте досад били, мама?! – заскочила је моја мајка.

– Iero in ospedal. У болници – одговорила је нона сасвим опуштено, као да се то, да нестаје, дешава сваког дана.

– Come, in ospedal, che anche la sercavimo?! Како, у болницу, кад смо Вас и тамо тражили?!

– Si voi sercavi Maria Nacinovich , ma mi me go registra come Maria Vlacich! Е, ви сте тражили Марију Начиновић, а ја сам се пријавила са девојачким презименом, Марија Влачић!

– Perché? Зашто?! – збунише се моји.

– Per farve dispeto! Вама из ината! – добацила им је преко рамена нона. Провукла се између мајке и оца и отишла у своју кућицу.

Типична нона. До краја је остала иста.

  

КРАЈ

Објашњења уз текст:

Монтона (Montona d'Istria) је италијански назив за истарско место Мотовун.

Дијалози у причи нису на званичном италијанском, него је то бизијак, локални дијалект италијанског.

© Бранимир Перић

Текст у целини или деловима може бити преузет и објављен искључиво уз поштовање следећих услова: (1) уз навођење пуног имена и презимена писца и постављање линка на овај блог одакле је текст преузет, (2) без измена преузетог текста и (3) под условом да се преузимање и објављивање текста не врши у комерцијалне сврхе. Преузимање, копирање и објављивање овог текста супротно наведеним условима представља кршење ауторских права.

Прича је преузета из рукописа још необјављеног романа Бранимира Перића: "Ернест, мој теча"

Слика предњих корица романа "Ернест, мој теча"

Прича је објављена у електронској књизи „Неказано казује - Зборник прозних радова“, издавач Међународно удружење књижевних стваралаца и умјетника Неказано, Бар, фебруар 2025, стр. 31-33

Гланцање нониних ципела

(Одломак из рукописа романа „Ернест, мој теча“)

Године 1938. завршио сам пети разред основне школе. Дошло је лето. Естер је већ имала три године. Убрзо пошто су Егле пустили из болнице стигла је нона Марија.

Кад год је долазила код нас, а углавном је то било лети, нона Марија је са собом вукла два кофера. У једном се налазила одећа, а у другом су биле спаковане саме самцијате ципеле! Утолико је то било необичније јер преко лета је ципеле ретко кад обувала: носила је углавном папуче. Но, без обзира на то, моја је дужност била да их сваког дана гланцам.

Једнога дана, сестра Егле и ја смо седели у сенци великог ораха испред наше куће. Гланцали смо нонине ципеле. Нас двоје смо волели да проводимо време заједно. Радим ли нешто што би могла и Егле, одмах се прихватала да ми помогне. Била је вешта у гланцању ципела. За разлику од мене, умела је да гланца повлачећи четку у оба правца: и напред и назад. Код мене је то ишло само напред. Чим покушам уназад, дрвени део четке ми удари у ципелу и четка ми испадне из руке.

У току гланцања Нона је имала обичај да нас обилази и контролише како радимо. Тако је и сада било. Дошла је и стала изнад нас. Загледала је сваку од ципела, а онда је уперила прст у један пар:

– A queste daghe la patina! Ове да намажеш ималином! – рекла је заповеднички.

Прекинуо сам гланцање и подигао поглед према њој:

– Ma, nona, ieri le iera bone, Lei no le ga portado, perche ogi devo darghe la patina? Ма, нона, јуче су биле добре, нисте их носили, зашто данас да их мажемо?

Нона ме је строго погледала и одбрусила:

– Fa come che te digo, e no sta risponder! Уради како сам рекла и не причај!

Истог момента сам бацио четку и ципелу коју сам држао и скочио на ноге.

– Nona, la sa cosa: o via Lei, o via mi! Знате шта, нона, или одлазите Ви, или ћу отићи ја! – подбочио сам се и викнуо љутито.

То што сам рекао и начин како сам рекао нону је страшно увредило. Окренула се и брзо колико су јој папуче дозвољавале, отишла у своју собицу и закључала се. (Заправо, била је то моја собица. Морао сам да јој је уступам кад год је долазила. Још један разлог што је нисам трпео.)

Мајка је била у кујни. По држању ноне, која је протутњала поред ње не погледавши је, закључила је да се напољу нешто десило. Изашла је из куће и упитала шта је било. Сестра јој је све испричала. Од љутине мајки су избили црвени печати по лицу. Без речи ме је дограбила за руку и увукла у кућу. Била је већ почела увелико да се шири од нове трудноће (носила је мог брата, Едија), па се осим додатне зајапурености још и задихала. Дохватила је са напе изнад огњишта врбов прут „који уједа а коске не ломи“ и засвирала по мени. Ускоро сам био шаренији од зебре. Предвече кад је отац стигао с посла, испричала му је шта се збило. Сад је на оца дошао ред да ме и он мало „подучи“ лепом васпитању. Извукао је каиш из панталона, па ти је она мајкина јутрошња свирка врбовим прутом дошла као увертира – отац је каишем одсвирао главни концерт.

Након што се на моју задњицу спустио и последњи такт „кончерта гроса“, отац је сав црвен у лицу „од свирке“ отишао и покуцао на врата собице иза којих се закључала нона одакле целог дана није излазила:

– Mamma, la versi la porta! Мама, отворите врата! – позвао је.

Нона није одговарала. Отац је шутнуо ногом врата. Викнуо је да ће их развалити ако сместа не буде отворила. Тек онда је откључала врата, али их није отворила: само их је мало одшкринула. Крила се иза њих.

– Cosa xe? Шта је? – упитала је с друге стране.

– Ma, nona, ieri le ieva bone, Lei no le ga portado, perche ogi devo darge la patina? Добро, мама, када идете у Горицу код Карла, да ли вам Ђино гланца ципеле? – упитао је отац. Глас му је подрхтавао од срџбе коју се трудио да угуши. Ђино је био мој брат од ујака, старији од мене осамнаест месеци, Карло је био његов отац, нонин средњи син.

Да је нона Марија тог тренутка прећутала одговор, или бар нешто друго да је рекла уместо оног што је рекла, не би се догодило ништа, отац би се после неког времена смирио и све би се завршило на томе (пар дана би нас само моје пруге и модрице, док не нестану, подсећале на мамин „кончертино“ и очев „кончерто гросо“. Али нона је изговорила то што је изговорила и десило се што се десило:

– Gino xe fio de un diretor! Ђино је син директора!

Људи моји, да сте само могли видети мог оца кад је то чуо! У делићу секунде нестало је све крви из његовог лица: побелео је као креч. Провукао је руку кроз одшкринута врата и нону дограбио за оковратник. Извукао је бесно из собе и заурлао:

– Fora de sta casa finche mi no la go butada for a son de piade in tel cul! Напоље из ове куће, напоље док вас нисам шутом у дупе избацио!

Мајка је притрчала. Ухватила је оца за рамена. Молила га је да се смири. Знајући га, колико је био љут била је сигурна да би своју претњу остварио.

– Ciameme el tassi! Позовите ми такси! – рекла је нона кад јој је отац најзад пустио оковратник.

– Non dubiti lo camero! Хоћу, хоћу, не брините! – одговорио је отац.

Нона се повукла у собицу, а отац и мајка су почели да скидају шоље за кафу и млеко са напе која је надвисивала сеоско огњиште. Вадили су из њих ситниш што га је мајка одлагала кад јој остане од куповине. Отац се потом запутио у село да телефоном позове такси станицу. Такси станица се налазила у варошици Ронки, око пет километара далеко од нас. Кад је добио везу и кад су примили поруџбину и рекли му оквирно време кад ће такси стићи, напоменули су да ће морати да плати за вожњу ноћну тарифу, пошто је већ било прошло шест сати поподне, а од шест креће ноћна тарифа. Отац је одговорио:

– Vi paghero non solo la tariffa notturna, bensi anche la settimanale, o mensile, solo venite e portate la via dai miei occhi! Платићу вам не само ноћну тарифу, већ ако треба и недељну и месечну, само дођите да је одведете одавде!

Такси је стигао око двадесет часова. Нона је већ била спаковала кофере. Изашла је из куће без поздрава. Није нас ни погледала. Ушла је у такси с носем подигнутим у небо. Отац је њене кофере пренео до таксија и пошто их је возач ставио у пртљажник, платио је возачу унапред за вожњу. Уместо да то буде ситнишем напабирченим из шоља над напом, платио му је папирним новцем. Кад је оно отишао да телефонира такси станици, замолио је гостионичара да му укрупни ситниш. Срамота га је било да као какав просјак таксисти даје кованице.

– Eco, maestro, questo xe per el servizio, i la porti e la scari gi a „Ronchi Nord“! Ево, маестро, ово је за вожњу, а њу – показао је палцем уназад на нону – оставите на станици Ронки Север! – рекао је и пружио таксисти новац. Остало му је било нешто ситниша који се није могао укрупнити па му је дао и то. – La bevi un bicer de vin quando che el finira el turno, de piu no go. Попијте чашу кад завршите смену, више немам да вам дам!

Чим је такси пошао, отац се вратио у кућу. У кући је владала атмосфера као да је неко умро. Мајка је седела за столом, одсутно је ишчачкавала прстом нешто из стола што није ни постојало. Тихо је плакала. Отац је пришао огњишту и једну по једну празну шољу враћао назад на напу. Ређао их је у линију тек да се нечим упосли. Остали смо били потпуно без пара. У том тренутку у нашем дому није се могла наћи ни кованица од пет центи. Сестра Естер је била мала да би нешто схватила, али је зато Егле плакала заједно са мамом. Нисам се усуђивао да се померим: ћутао сам завучен у најтамнији угао собе и трљао своје пруге и отеклине, а имао сам их више него зебра и тигар заједно.

КРАЈ

Објашњења уз текст:

Дијалози у причи нису на званичном италијанском, него је то бизијак, локални дијалект италијанског.

© 2025 Бранимир Перић

Текст у целини или деловима може бити преузет и објављен искључиво уз поштовање следећих услова: (1) уз навођење пуног имена и презимена писца и постављање линка на овај блог одакле је текст преузет, (2) без измена преузетог текста и (3) под условом да се преузимање и објављивање текста не врши у комерцијалне сврхе. Преузимање, копирање и објављивање овог текста супротно наведеним условима представља кршење ауторских права.

Прича је преузета из рукописа још необјављеног романа Бранимира Перића: "Ернест, мој теча"

Слика предњих корица романа "Ернест, мој теча"

Прича је објављена у часопису "Београдски круг кредом, број 26, март 2025. Београд, на странам 47-50

Предња корица часописа "Београдски круг кредом" бр. 26