Гланцање нониних ципела

(Одломак из рукописа романа „Ернест, мој теча“)

Године 1938. завршио сам пети разред основне школе. Дошло је лето. Естер је већ имала три године. Убрзо пошто су Егле пустили из болнице стигла је нона Марија.

Кад год је долазила код нас, а углавном је то било лети, нона Марија је са собом вукла два кофера. У једном се налазила одећа, а у другом су биле спаковане саме самцијате ципеле! Утолико је то било необичније јер преко лета је ципеле ретко кад обувала: носила је углавном папуче. Но, без обзира на то, моја је дужност била да их сваког дана гланцам.

Једнога дана, сестра Егле и ја смо седели у сенци великог ораха испред наше куће. Гланцали смо нонине ципеле. Нас двоје смо волели да проводимо време заједно. Радим ли нешто што би могла и Егле, одмах се прихватала да ми помогне. Била је вешта у гланцању ципела. За разлику од мене, умела је да гланца повлачећи четку у оба правца: и напред и назад. Код мене је то ишло само напред. Чим покушам уназад, дрвени део четке ми удари у ципелу и четка ми испадне из руке.

У току гланцања Нона је имала обичај да нас обилази и контролише како радимо. Тако је и сада било. Дошла је и стала изнад нас. Загледала је сваку од ципела, а онда је уперила прст у један пар:

– A queste daghe la patina! Ове да намажеш ималином! – рекла је заповеднички.

Прекинуо сам гланцање и подигао поглед према њој:

– Ma, nona, ieri le iera bone, Lei no le ga portado, perche ogi devo darghe la patina? Ма, нона, јуче су биле добре, нисте их носили, зашто данас да их мажемо?

Нона ме је строго погледала и одбрусила:

– Fa come che te digo, e no sta risponder! Уради како сам рекла и не причај!

Истог момента сам бацио четку и ципелу коју сам држао и скочио на ноге.

– Nona, la sa cosa: o via Lei, o via mi! Знате шта, нона, или одлазите Ви, или ћу отићи ја! – подбочио сам се и викнуо љутито.

То што сам рекао и начин како сам рекао нону је страшно увредило. Окренула се и брзо колико су јој папуче дозвољавале, отишла у своју собицу и закључала се. (Заправо, била је то моја собица. Морао сам да јој је уступам кад год је долазила. Још један разлог што је нисам трпео.)

Мајка је била у кујни. По држању ноне, која је протутњала поред ње не погледавши је, закључила је да се напољу нешто десило. Изашла је из куће и упитала шта је било. Сестра јој је све испричала. Од љутине мајки су избили црвени печати по лицу. Без речи ме је дограбила за руку и увукла у кућу. Била је већ почела увелико да се шири од нове трудноће (носила је мог брата, Едија), па се осим додатне зајапурености још и задихала. Дохватила је са напе изнад огњишта врбов прут „који уједа а коске не ломи“ и засвирала по мени. Ускоро сам био шаренији од зебре. Предвече кад је отац стигао с посла, испричала му је шта се збило. Сад је на оца дошао ред да ме и он мало „подучи“ лепом васпитању. Извукао је каиш из панталона, па ти је она мајкина јутрошња свирка врбовим прутом дошла као увертира – отац је каишем одсвирао главни концерт.

Након што се на моју задњицу спустио и последњи такт „кончерта гроса“, отац је сав црвен у лицу „од свирке“ отишао и покуцао на врата собице иза којих се закључала нона одакле целог дана није излазила:

– Mamma, la versi la porta! Мама, отворите врата! – позвао је.

Нона није одговарала. Отац је шутнуо ногом врата. Викнуо је да ће их развалити ако сместа не буде отворила. Тек онда је откључала врата, али их није отворила: само их је мало одшкринула. Крила се иза њих.

– Cosa xe? Шта је? – упитала је с друге стране.

– Ma, nona, ieri le ieva bone, Lei no le ga portado, perche ogi devo darge la patina? Добро, мама, када идете у Горицу код Карла, да ли вам Ђино гланца ципеле? – упитао је отац. Глас му је подрхтавао од срџбе коју се трудио да угуши. Ђино је био мој брат од ујака, старији од мене осамнаест месеци, Карло је био његов отац, нонин средњи син.

Да је нона Марија тог тренутка прећутала одговор, или бар нешто друго да је рекла уместо оног што је рекла, не би се догодило ништа, отац би се после неког времена смирио и све би се завршило на томе (пар дана би нас само моје пруге и модрице, док не нестану, подсећале на мамин „кончертино“ и очев „кончерто гросо“. Али нона је изговорила то што је изговорила и десило се што се десило:

– Gino xe fio de un diretor! Ђино је син директора!

Људи моји, да сте само могли видети мог оца кад је то чуо! У делићу секунде нестало је све крви из његовог лица: побелео је као креч. Провукао је руку кроз одшкринута врата и нону дограбио за оковратник. Извукао је бесно из собе и заурлао:

– Fora de sta casa finche mi no la go butada for a son de piade in tel cul! Напоље из ове куће, напоље док вас нисам шутом у дупе избацио!

Мајка је притрчала. Ухватила је оца за рамена. Молила га је да се смири. Знајући га, колико је био љут била је сигурна да би своју претњу остварио.

– Ciameme el tassi! Позовите ми такси! – рекла је нона кад јој је отац најзад пустио оковратник.

– Non dubiti lo camero! Хоћу, хоћу, не брините! – одговорио је отац.

Нона се повукла у собицу, а отац и мајка су почели да скидају шоље за кафу и млеко са напе која је надвисивала сеоско огњиште. Вадили су из њих ситниш што га је мајка одлагала кад јој остане од куповине. Отац се потом запутио у село да телефоном позове такси станицу. Такси станица се налазила у варошици Ронки, око пет километара далеко од нас. Кад је добио везу и кад су примили поруџбину и рекли му оквирно време кад ће такси стићи, напоменули су да ће морати да плати за вожњу ноћну тарифу, пошто је већ било прошло шест сати поподне, а од шест креће ноћна тарифа. Отац је одговорио:

– Vi paghero non solo la tariffa notturna, bensi anche la settimanale, o mensile, solo venite e portate la via dai miei occhi! Платићу вам не само ноћну тарифу, већ ако треба и недељну и месечну, само дођите да је одведете одавде!

Такси је стигао око двадесет часова. Нона је већ била спаковала кофере. Изашла је из куће без поздрава. Није нас ни погледала. Ушла је у такси с носем подигнутим у небо. Отац је њене кофере пренео до таксија и пошто их је возач ставио у пртљажник, платио је возачу унапред за вожњу. Уместо да то буде ситнишем напабирченим из шоља над напом, платио му је папирним новцем. Кад је оно отишао да телефонира такси станици, замолио је гостионичара да му укрупни ситниш. Срамота га је било да као какав просјак таксисти даје кованице.

– Eco, maestro, questo xe per el servizio, i la porti e la scari gi a „Ronchi Nord“! Ево, маестро, ово је за вожњу, а њу – показао је палцем уназад на нону – оставите на станици Ронки Север! – рекао је и пружио таксисти новац. Остало му је било нешто ситниша који се није могао укрупнити па му је дао и то. – La bevi un bicer de vin quando che el finira el turno, de piu no go. Попијте чашу кад завршите смену, више немам да вам дам!

Чим је такси пошао, отац се вратио у кућу. У кући је владала атмосфера као да је неко умро. Мајка је седела за столом, одсутно је ишчачкавала прстом нешто из стола што није ни постојало. Тихо је плакала. Отац је пришао огњишту и једну по једну празну шољу враћао назад на напу. Ређао их је у линију тек да се нечим упосли. Остали смо били потпуно без пара. У том тренутку у нашем дому није се могла наћи ни кованица од пет центи. Сестра Естер је била мала да би нешто схватила, али је зато Егле плакала заједно са мамом. Нисам се усуђивао да се померим: ћутао сам завучен у најтамнији угао собе и трљао своје пруге и отеклине, а имао сам их више него зебра и тигар заједно.

© 2025 Бранимир Перић

Текст у целини или деловима може бити преузет и објављен искључиво уз поштовање следећих услова: (1) уз навођење пуног имена и презимена преводиоца и постављање линка на овај блог одакле је преузета, (2) без измена преузетог текста и (3) под условом да се преузимање и објављивање не врши у комерцијалне сврхе. Преузимање, копирање и објављивање текста песме супротно наведеним условима представља кршење ауторских права.

Прича је преузета из још необјављеног романа Бранимира Перића: "Ернест, мој теча"

Слика предњих корица романа "Ернест, мој теча"

Прича је објављена у часопису "Београдски круг кредом, број 26, март 2025. Београд, на странам 47-50

Предња корица часописа "Београдски круг кредом" бр. 26