Насловна илустрација бајке ПОТРАГА ТА СВРХОМ

ПОТРАГА ЗА СВРХОМ

Чобанче

Био једном један мали чобанин који је своје детињство проводио чувајући стоку у планини. Од стоке је имао овце, козе, краве и једно магаре. Такође и шарова. Свака домаћа животиња је овде имала своју свр­ху: овце су давале вуну, козе сир, краве млеко, а шаров је, кад затреба, чобанчету био продужена нога и продужени штап да прикупи раштркану стоку. Једино магаре није имало своју сврху. Било је јогунасто као и свако магаре. Знало је да се укопа у месту, ни да мрдне кад чобанче са испаше потера стоку на коначиште. Знало је и да скакуће око чобанчета, да га гура њушком, да му не дâ да заврши венчић од цвећа који плете, или ручак који једе, или било шта друго чиме се занимао. И баш зато што није имало сврху, звали су га Сврха. Шунтаво име као и само магаре што је било.

Иако је магаре било такво какво је било, мали чобанин је од свих својих животиња њега највише волео. Кад год би му дугоухи пришао, а прилазио му је стално, шашолио га је иза ушију као да је куцов, чешкао по сапима, голицао по трбуху. Јер длака му је била свиленкаста, просто је мамила руку да је глади – као да је длака зеца а не обичног магарца. Боја јој је била мрка, на сунцу скоро црна.

Сврха је на сапима имао повећи белег у облику птице раширених крила која хоће да полети. Кад се мали чобанин занесе и дуже нетремице гледа у магаре, причињавало му се да крила птице оживљавају, да се померају, шире, као да се белег претвара у праву птицу. Из белега, у прохладним јутрима, пара није излазила као што је кожа магарета испаравала тамо где није било белега, или се испаравање под косим зрацима сунца, због белине шаре, није примећивало. Да магаре залута међу хиљаде других магарића, по том белегу би га непогрешиво познао.

[...]

Наставак читајте у књизи БАЈКЕ ЗА ВЕЛИКУ И МАЛУ ДЕЦУ коју можете наручити слањем поруке на мејл издавачу suza.dream@outlook.com, или попуњавањем обрасца, односно слањем поруке преко овог блога. Књига је издата у ћириличном и латиничном издању. У њој је, осим ове, још пет бајки, на укупно 348 страна, са 64 црно-беле илустрације, као некад што су бајке биле илустроване, које дочаравају сцене из бајки.

© 2025 Бранимир Перић

Текст може бити преузет и објављен у деловима или целини и то искључиво уз поштовање следећих услова: (1) уз навођење пуног имена и презимена аутора и постављање линка на ову страницу са које је скинут, (2) без измена преузетог текста и (3) под условом да се преузимање и објављивање не врши у комерцијалне сврхе. Преузимање, копирање и објављивање овог текста супротно наведеним условима представља кршење ауторских права.

 

Насловна илустрација бајке ДУХ И ДЕЛО

Борба између духа и дела опседала је писце од када писана реч постоји. О томе како једно без другог не може писани су есеји, држане проповеди, рецитоване песме, компоноване опере. Све то наћи ћете у бајци ДУХ И ДЕЛО, другој по реду у књизи Бранимира Перића БАЈКЕ ЗА ВЕЛИКУ И МАЛУ ДЕЦУ. Бајка је писана је са идејом да је читају одрасли и писмена деца. Старији дечак о коме прича бајка, покушао је да се изолацијом од света и сопственом надоградњом без иједног учињеног дела уздигне до богова, а његов млађи брат, пробисвет, то исто је покушао кроз ружна дела и освајања. Обоје враћа „к познанију правом“ њиховa пуно млађа сестра, дајући и њима и нама животну лекцију.

Дух и дело

Два брата и сестра

Далеко, преко највише планине на истоку, где пусте равнице смењују усамљена брда и врлетима својих врхова надвисују дивљу траву, мати и отац, убоги сиромаси, родише два сина. Први је на свет дошао Ви Лин, Дух обиља, а непуне две године касније Мун Лај, Месец који се враћа. Но, како се судбина обично окрутно поиграва са сиромасима па им у-место хране дарује пород, кад је старијем било дванаест година, родила им се и кћи. Њој су наде-нули име Тие Лу, Искра, да им макар нешто засве-тли у сумору немаштине.

Ви Лин је од рођења био кржљаво и болешљи-во дете. Тек кад му се брат родио, здравље му се мало поправило, ваљда зато што су сад мање паж-ње обраћали на њега а више на новорођенче, али је свеједно остао мршав, блед, скоро прозиран. После друге године је тек проходао, а и онда се није пуш-тао од мајке: чврсто се држао ручицама за њене хаље, те је, са њим тако закаченим, једва успевала кућне послове да обавља. Од сисе јој се одбио већ после трећег месеца. Хранили су га козјим млеком, касније и млеком магарице не би ли ојачао. На силу су му сипали кашице од гњеченог воћа и поврћа у уста, затварали му нос да прогута а не испљуне. Проговорио је тек са четири године и то најпре о-понашајући звуке животиња, ветра, гргољ потока. Природа му је била ближа него људи. Био је и остао тихо дете. То се није променило ни кад је по-растао. Док су други дечаци јурцали по пољима, шутали крпењачу, правили лукове и стреле и так-мичили се у гађању, он је стајао по страни, одлазио до потока да посматра воду како тече, или се пео до усамљеног дрвета на брду поврх њихове куће. Дрво је имало широку крошњу, као створену да се под њом седи. Ослоњен леђима на његово стабло, сате је проводиo у угодној хладовини, загледан у даљину. Нису га терали ништа по кући и око куће да ради. Бојали су се да, онако нејак, не испусти чабар са млеком, не ритне га крава, или се не заглави у блату помогне ли мајци и оцу у садњи пиринча. Са биволом да оре тек није било говора – за држање плуга требале су чврсте руке и неко ве-ће тежине, а не вејка од детета какав је он био.

[...]

Наставак читајте у књизи БАЈКЕ ЗА ВЕЛИКУ И МАЛУ ДЕЦУ коју можете наручити слањем поруке на мејл издавачу suza.dream@outlook.cok или попуњавањем обрасца, односно слањем поруке преко овог блога. Књига је издата у ћириличном и латиничном издању. У њој је, осим ове, још пет бајки на укупно 348 страна са 64 илустрације које дочаравају сцене из бајки.

 © 2025 Бранимир Перић

Текст може бити преузет и објављен само у деловима и то искључиво уз поштовање следећих услова: (1) уз навођење пуног имена и презимена аутора и постављање линка на почетну странице овог текста на сајту са кога је скинут, (2) без измена преузетог текста и (3) под условом да се преузимање и објављивање не врши у комерцијалне сврхе. Преузимање, копирање и објављивање овог текста супротно наведеним условима представља кршење ауторских права.

Плес срца

Плес срца

По митовима староседелаца

Океаније

Чудан догађај

Не тако давно, у је­дној далекој зем­љи до које треба данима бродити, а авионом летети много дуже него што наша планета направи круг око себе, збио се посве чудан догађај. Да му је присуствовао неко ко није упознат са причама из давнина, које уче тамошњи млади нараштај о сопственом пореклу, како су им преци до те земље стигли, као блеса би се смејао, или би стајао са стране збуњен и питао се „шта ови то овде изводе?“ Да се не бисте и ви смејали или били збуњени, најбоље је да вам пре ове приче испричам и те друге. Ако хоћемо поштено, оне су и учиниле да се овај догађаја одиграо како се одиграо. Причати последњу причу у низу, без прича које јој претходе, исто је као да се од шаргарепе само лишће чупа, а њен наранџасти корен, набрекао од сокова и витамина, оставља да иструли у земљи. Корен је тај који храни и биљку и човека. Од корена нам долази крепкост, здравље, способност да живимо и постојимо. Без њега вене лишће сваке биљке. Без њега смо и ми ништа. Наш су корен знање и искуство које су нам пренели преци. Оно што је било и оно што ће бити, спајају нити прошлости. Нису оне глатке, упетљавају се, мрсе, везују у чворове. Чворови су садашњост коју живимо. Ко се ослања на сећања предака, лакше у својим чворовима проналази нит која води у будућност.

[...]

Наставак читајте у књизи БАЈКЕ ЗА ВЕЛИКУ И МАЛУ ДЕЦУ коју можете наручити слањем поруке на мејл издавачу suza.dream@outlook.com или попуњавањем обрасца, односно слањем поруке преко овог блога. Књига је издата у ћириличном и латиничном издању. У њој је, осим ове, још пет бајки на укупно 348 страна са 64 илустрације које дочаравају сцене из бајки.

© 2025 Бранимир Перић

Текст може бити преузет и објављен само у деловима и то искључиво уз поштовање следећих услова: (1) уз навођење пуног имена и презимена аутора и постављање линка на почетну странице овог текста на сајту са кога је скинут, (2) без измена преузетог текста и (3) под условом да се преузимање и објављивање не врши у комерцијалне сврхе. Преузимање, копирање и објављивање овог текста супротно наведеним условима представља кршење ауторских права.

 

 

Даривање

По митовима и предањима староседелаца
Латинске Америке

Уријева породица

Не тако давно, високо у планина­ма, између два велика мора које зовемо океанима, живео је дечак по имену Катури, Онај који лови. Међутим, тако га није звала ни његова мама. За све укућане је био Ури, Неукроћени, ка­ко му је мама као беби тепала. Са годинама које су га издуживале, показало се да му надимак Неукроћени итекако пристаје. Био је несташан, само би се играо, бушио нешто, увезивао, састављао, дељао; час је био на ливади, тркао се са псом, час у кухињи сметао мајци; верао се по дрвећу, стенама, пењао на кров – око њега је увек морало нешто да се дешава. Дека му је с разлогом уз то Ури додао и надимак, Потро. Како на шпанском „потро“ значи ждребац, то је Ури Потро, Неукроћени Ждребац. Ипак, за потребе ове приче зваћемо га само Ури – лакше се памти.

Кућица у којој је Ури са својима живео била је подигнута на највишем брду њихове планине. Планина није имала неко посебно име. Једноставно су је звали Васан Кулу, Наша планина. До кућице се налазила штала. У њу су ноћу затварали животиње да их не однесе какав гладни јагуар. Испред штале је био тор. У тору су траву прежвакавале две козе, две острижене овце и један мачо (тако у Уријевом крају зову мужјаке лама). Међу њима је дан проводило и једно магаре за довлачење дрва из шуме, такође и један дугодлаки шаров који је у углу дремао, а кад не дрема, уз мача је пазио да стока на испаши не одлута. Десно од штале се накривио обор. У брлогу испред њега, умазане блатом, хладиле су се једна свиња и један вепар. Имали су Уријеви и неколико кока, чак и две ћурке које су дању кљуцале по дворишту, а ноћу се пеле у кокошињац крај обора.

Читаво то њихово мало имање звало се Акила Ута, Орлово гнездо. Име му је дао давно још неко од Уријевих предака. Налазило се скоро под хрбатом њихове планине, такорећи небу под облаке.

Пошто смо се упознали са Уријем и Орловим гнездом, ред је да се упознамо и са члановима Уријеве породице.

Мама Уријева се звала Ачиваку, Вода која светли. Била је лепа и округлог лица као месец у бистрим ноћима кад заљубљен у себе посматра свој одраз у води.

Тата се звао Јукумари, Медвед, али му је Уријева мама наденула друго име. Звала га је Јујаки, Хладан и миран, јер је био хладан и миран ма шта да се око њега дешавало. Имао је стрпљења какво није имао ниједан од укућана. Ури се по њему могао да пентра до миле воље, да га боде ногицама, давка, вуче за косу, боксује и до бесконачности испитује границе његовог стрпљења. Ако би се мама на свог мужа због нечег љутила (што мамама није тешко), Јукумари није узвраћао, није показивао да примећује њену љутњу, био је хладан као планински поток.

Деки је било име Санкујук, Племенито срце. Ако се зна колико је према Урију показивао љубави, колико трпељивости на сва дечакова запиткивања, са коликом га је преданошћу учио ловачком умећу, повртарству, садњи усева, свему што ће му требати кад дође време да се о својој породици стара, онда је деки дато управо оно име које му одговара.

Уријевој баки је име било Антавара, Боја облака на заласку сунца. Ури је волео своју баку. Бака је била његова главна заштитница од мамине срџбе кад у враголијама претера.

На крају поменимо и ону које нема, због које је Ури силно патио што му је мама није родила. Звао ју је Вајтамају, Цветна река. Вајтамају је била, погађате, Уријева нерођена сестра. Туговао је због тога, верујем, и више него што тугује друго неко дете ускраћено за брата или сестру. Касније, кад су купили ламу, замишљао је да је дух његове сестрице у тој лами, посебно кад се лама загледа у њега огромним окама и дугим трепавицама, а не ретко га и пољуби. Вајтамају је у њој, нико није могао да га разувери.

Е, сад кад знамо ко је Ури, ко су чланови његове породице и како изгледа Орлово гнездо, можемо коначно да кренемо и са нашом причом.

[...]

Наставак читајте у књизи БАЈКЕ ЗА ВЕЛИКУ И МАЛУ ДЕЦУ коју можете наручити слањем поруке на мејл издавачу suza.dream@outlook.com или попуњавањем обрасца, односно слањем поруке преко овог блога. Књига је издата у ћириличном и латиничном издању. У њој је, осим ове, још пет бајки на укупно 348 страна са 64 илустрације које дочаравају сцене из бајки.

© 2025 Бранимир Перић

Текст може бити преузет и објављен само у деловима и то искључиво уз поштовање следећих услова: (1) уз навођење пуног имена и презимена аутора и постављање линка на почетну странице овог текста на сајту са кога је скинут, (2) без измена преузетог текста и (3) под условом да се преузимање и објављивање не врши у комерцијалне сврхе. Преузимање, копирање и објављивање овог текста супротно наведеним условима представља кршење ауторских права.

Живот може да буде бајка - Осврт на бајку књижевника Бранимира Перић СРОДНЕ ДУШЕ

Живот може да буде бајка

Осврт на бајку књижевника Бранимира Перић

СРОДНЕ ДУШЕ 

Бајка је посебна књижевна врста код које се чудесно и наднаравно преплић е са збиљним, стварним животом, да се добива утисак да нема разлике... Ту се максимално изражава поларитет између добра и зла на префињен уметнички начин. Бајка је чаролија, измаштана тајновита уметничка или ауторизована творевина. У бајку се уносе чудесни елементи, који нису стварни, али они вешто пркосе законитостима стварности... Тешко је одредити где престаје фиктивно од баналне стварности. Јунак бајке на крају све доводи у ред, задовољавајући правду на један чудесан, али очекиван начин. Већина нас одрастали смо на бајкама браће Грим, Андерсеновим, па и бајкама В. Караџића.

Данас сам уживала у бајковитом свету прекрасне бајке СРОДНЕ ДУШЕ, Бранимира Перића. Као да сам добила кључ Алисе из ЗЕМЉЕ ЧУДА...

Аутор, добром психологијом познаваоца људских душа, зналачким умећем писања, на бајковит начин нас је увео у врло интригантну тематологију, јер је истина да смо сви трагачи сродне душе...

Темпоралност догађаја је прилагодљива сваком времену и месту, али како то обично бива у бајкама, ликови су принчеви и принцезе... цареви и царице... краљеви и краљице... дворци, чудесне земље, мрачне шуме, цветне ливаде, лептирићи и цветићи. Ту су и поданици, народ, врачаре, доушници, подругљивци и злобници...

Вођена неком чудном магијом шетам путевима ауторове маште и неслућено се идентификовах... пронађох ту жудњу која вечито гори у нама, ту потрагу за сродном душом...

Углавном знамо како изгледају фулови у животу, а јако мало или готово никад о сусрету са сродном душом и зато остајемо вечити трагачи за светим гралом!

Учините свој живот бајковитим, ако на животном путу препознате СРОДНУ ДУШУ, скините вео (копрену) са лица, насмешите се, погледајте препознатљиво очи у очи... раширите руке у загрљај, јер ЖИВОТ ТАДА ПОСТАЈЕ БАЈКА и обавезно прочитајте бајку Бранимира Перића СРОДНЕ ДУШЕ.

Беиса Романић, културолог

28. јануар 2025. године, Нови Сад

 

Бајка коју сам послао пријатељима уз честитку за нову 2020. годину

Како су се птице поделиле

 

У оно време кад је створитељ стварао земљу и живи свет на њој, након што је створио биље и нижа, пливајућа, гмижућа и ходајућа створења, као прве топлокрвне живуљке створио је птице. И даде створитељ птицама ноге за ходање, перје зими да им је топлије и крила да и летећи храну могу хватати.

„Створио сам вам земљу да је населите и пространства над њом да летите; ето вас па се множите и настављајте се на земљи и над земљом, све вам дадох. А дајем вам и избор: хоћете ли живети на тлу или ће вам облаци животни циљ бити – на вама јединима одлука је које ћете царство пригрлити. Само добро одмерите пре но што се опредељењу одлучите: сваки избор има и лоше и своје добре стране, а назад нема. Оне од вас које се за тло одлуче, имаће на тлу и у тлу хране у обиљу, брда и долине биће царство њино, шуме и шипражја њина склоништа, али ће им способност летења бити ускраћена. За узврат, дајем им моћ коју оне друге неће имати: у њих ћу усадити наду и веру, па ако им кад не буде све потаман, нада и вера ће их даље водити и утеху им давати. Оне пак од вас, које се одлуче за живот у облацима, дароваћу другом моћи, моћи да са висина уживају у лепоти свега што од тла и на тлу под њима сам створио, али зато, у висинама ће вечито гладне и жедне остајати, па ће се морати до тла спуштати, по тлу храну ловити и са тла се воде напијати.“

Након ових речи створитеља, птице се стадоше премишљати. Премишљаше се неко време, и, као што то увек бива кад мноштво одлучује којим од два пута да се крене, уместо све за исто, једне се за живот на тлу одлучише, а друге у облацима свој дом потражише. Оне које су се окренуле земаљском животу на тлу дочека обиље хране: куд год да кљуцну, где год чепркну, храна само што сама не каже узми ме, поједи ме. Временом, од толиког обиља и лакоће налажења залогаја сласних отежаше, крила им закржљаше, ноге ојачаше, а нокти на прстима задебљаше. Сад су таквим ногама још лакше тло чепркале, лишће превртале и храну из тла и испод лишћа извлачиле. За то време, оне које су изабрале царство небеско, задивљене лепотом тла у брда и долине претвореног, узлеташе све више, да са што већих висина и што ширих ширина сву ту, од створитеља лепоту саздану, погледом упијају. Крила им ојачаше, очи се изоштрише, кљунови и канџе повише да лакше небом једре и облаке секу. Истовремено, висинама занете, далеко од хране под собом, глад их је морила. Што црева им крче мало су оне хајале, јер од глади стомака глад за лепотом, познато је, јача је. Сву ту красоту под собом, око себе и над собом поздрављале су крицима, крици им постајали гласни, све гласнији, од облака се одбијали, до брда спуштали и у уши птица, сестара њиних увлачили. Од оних птица у небесима које над морем запловише, временом посташе албатроси, а оне птице које се разлетеше над планином, орловима се назваше.

Слушајући са тла те крике непрестане које са небеса од сестара њихових допираху, земаљске птице небескима не завидеше, напротив, стадоше се надимати, све задовољније избором који су начиниле. Једна другој говорише: „Ето, баш смо биле паметне што живот на тлу изабрасмо. Уместо пуних стомака, сад бисмо са њима гладне једнако одозго онако кричале.“

А онда је створитељ створио звери и човека.

Птице земаљске, одебљале од обиља, троме, трку невичне, крила закржљалих, храна зверињу и човеку лака посташе. Човек је уз то имао и руке, а осим руку и памет: рукама је камен на њих бацао, стрелама их гађао, а памет је користио ступицама да их лови. Сад су птице земаљске биле те које су кричале. И сузе би рониле да суза су имале. Очајању краја није било ни вапају ни кајању. Вероватно се од крика њихових на тлу више ништа не би дало чути, да се најзад не присетише да дар поседују који је још оно, кад су се опредељивале између царства земаљског и царства небеског, створитељ у њих усадио – сетише се да имају моћ наде и вере! Наоружане надом да их неће баш сваки створ пожелети да лови, и вером да иза тога што их лове има неки скривени створитељев наум који ће их на крају спасти, наставише да кљуцају зрневље, преврћу лишће, и опуштено се госте живуљкама што под њиховим ногама гмижу и бауљају. И би им лакше.

КРАЈ  

© Бранимир Перић

Текст може бити преузет и објављен у деловима или целини и то искључиво уз поштовање следећих услова: (1) уз навођење пуног имена и презимена аутора и постављање линка на ову страницу са које је преузет, (2) без измена преузетог текста и (3) под условом да се преузимање и објављивање не врши у комерцијалне сврхе. Преузимање, копирање и објављивање овог текста супротно наведеним условима представља кршење ауторских права.