Први сусрет са ноном

(из рукописа романа „Ернест, мој теча“)

  

Мој први сусрет са ноном, колико се сећам, одиграо се крајем пролећа 1934. године. Са мајком сам био дошао у Пулу да обиђем Егле, моју сестру, којој су у Пули оперисали некакву жлезду у препони (нажуљила је ципела, од тога је добила упалу, али је жлезда у препони остала натечена и након што је жуљ прошао – тако ми је мама објаснила – ни слутили нисмо да је то код Егле било само увежбавање невоље која је тек долазила). У то време смо већ живели у Добердобу, а Добердоб је око сто шездесет километара далеко од Пуле.

Тим нашим доласком у Пулу отпочело је моје „ратовање“ са ноном.

Све време док смо били код ње, нона Марија је носила дугачку сиву хаљину закопчану до грла. Хаљина је имала нешто светлије сиве карнере уместо крагне и дубоке џепове са стране украшене имитацијом дугмета. Да јој хаљина није увек била беспрекорно чиста, помислио би да је никад није свлачила. Сем сврхе зашта домаћицама служе џепови, нонини су имали још једну, рекао бих главну сврху: у њима је, нанизану на алки, држала гомилу кључева! Иако је живела сама, све је за собом закључавала: креденце, натказне, све што је имало браву и што се дало закључати.

У то време владао је менталитет: ако ти у џепу звецкају кључеви, ти си газда. Што је кључева више, већи си газда.

Нони је закључавање било толико прешло у навику, да је наставила са тегљењем кључева и закључавањем и после Другог светског рата, у Југославији, кадa такав менталитет више није постојао.

За њену манију закључавања сазнао сам безмало већ првог дана пошто смо допутовали.

Био сам огладнео. Ваљда ме је пут исцрпео, иако је мајка носила храну и хранила ме успут. Док су њих две у соби чаврљале, ушао сам у кујну и машио се врата нониног креденца. Хтео сам да узмем кору хлеба из њега. Кад, хоћеш, врата се нису дала отворити. Цимнуо сам два-три пута, онда се са обе руке ухватио за ручку како бих јаче повукао. Уто је наишла нона – ваљда је приметила да ме нема у соби са њима па помислила да у кујни сигурно правим неку штету. Упитала ме је шта то радим. Пристојност је налагала да се старијем увек одговори на питање. Објаснио сам да сам из ормана хтео да узмем парче хлеба пошто сам гладан. Уместо да ми отвори орман, извади хлеба и још га са нечим намаже: машћу, пекмезом – као и свака бака што би урадила за свог унука, нона ми је рекла:

– Metite in genocio, congiungi le man, e dime: „Nona, prego un poco de pan!^[1] Клекни, састави руке и кажи: „Нона, молим мало хлеба!“

Тог тренутка као да ме је нешто уболо. Уместо да урадим како ми је рекла, одговорио сам јој да тако нисам никада молио ни маму ни тату па, вала, нећу ни њу.

Нона се на овај мој одговор само окренула и изашла из собе. Очигледно се увредила. Чуо сам је како у суседној соби каже мајци:

– Nina che maleduca fio che ti ga! A lui ghe servi maniere e no pan! Нина, што имаш неваспитано дете! Њему треба прут а не хлеба!

Мајка је из собе одмах дотрчала у кујну, мало ме је грдила, али ме, зачудо, није истукла.

Осим ормана, од нониног стана се сећам једино још њене спаваће собе. Над узглављем кревета висила је повећа икона. У њен масивни рам био је уграђен механизам који ме је хипнотички привлачио: кад се навије, из њега је излазила мелодија.

Ово нема везе са причом о нонином закључавању – не знам зашто сам се те иконе и њеног механизма који производи музику сетио.

На тако нешто, да неко закључава све за собом, нисам био навикао, јер у нашем стану држали смо све отворено. Чак смо и у улазна врата ретко кад стављали кључ. Закључавали смо их једино кад нисмо били ту. Јер моји родитељи су имали посебну браву, звала се кучка Диjана.

У Пули смо боравили десетак дана. Није искључено да није било још „сукоба“ са нона Маријом: имао сам тада само шест и по година и био сам у првом разреду основне школе па не могу баш сваког догађаја да се сетим.

 

© Бранимир Перић

---

[1] Ово није италијански језик, него бизијак (bisiàc, итал. bisiacco), дијалект венецијанског језика који се говори у Бизијакарији, подручју осам општина око Монфалкона, а тиме и Добердобу, течином селу. Лексика му потиче углавном из фурланског и у мањој мери из словеначког језика. 

Нона Марија се покајала

(одломак из рукописа романа „Ернест, мој теча“)

Сутрадан пошто се мајка породила са Едијем (Eddy), отац је морао на посао. За изостанак неколико дана узастопце, а не бити сам болестан, добијао се отказ. Мајка је остала сама са малом децом и тек рођеном бебом. Мени је било једанаест година, довољно да схватим колико је изнемогла. Тата је на време писао њеној мајци, нона Марији, послао јој био и телеграм, али она није дошла. Љута је била на оца. Избацио је био из куће кад му је рекла да је дете њеног сина син директора и да га зато не тера да јој гланца ципеле као што је мене свакодневно терала. Љутина је била јача од љубави према властитој кћери и мајчинског нагона да јој се нађе око порођаја.

Онако измучена вишедневним порођајем, мајка је устала из кревета и рекла ми да наложим ватру и ставим доста воде да се греје. Захватио сам неколико пута воду из цистерне и напунио судове које ми је рекла. Док се вода грејала, из спаваће собе сам изнео у двориште гомилу крвавих чаршава и другог рубља.

Замотана у неколико шалова мајка је почела прати. Прало се тада са даском. Даска се стави у корито, наслони се на стомак, а онда се рубље преко ребрасте површине даске сапуња и трља. Просто. Само што те после данима боле и крста и руке.

– Mama dame che mi lavo! Мама, дај да ја перем! – молио сам је.

На моје цвиљење одговарала је ћутањем. Прала је и плакала.

У неко доба чуо сам топот коњских копита. Погледао сам преко зида који је ограђивао наше двориште. Фијакер!

– Forsi xe la Nona! Можда је нона! – рекао сам с надом мајци.

Као да ме није чула. Није ни главу подигла. Прала је и даље са оно мало снаге што је још имала у себи. Једино што су јој сузе још јаче текле.

Фијакер је стао испред наше капије. Из њега је сишла нона. Била је обучена у тамно-сиву хаљину. Имала је и шеширић на глави.

Фијакериста је овога пута скинуо само један кофер. Исплатила га је и ушла у двориште. Кад је видела мајку како пере, потрчала је.

– Нинице, моја! – узвикнула је с мешавином прекора, саосећајности и покајања. Још ми и данас одзвањају у ушима те њене речи, једине две које је икад изговорила на хрватском. Од та три осећања смешаних у њеном узвику, не знам који је требало да буде искрен. Желим да верујем да су била сва три, јер ипак, родила је ту ћерку: мајка која роди не може да не осећа бригу за своје дете. А та њена ћерка је у том тренутку управо увијала један од чаршава и цедила га. Подигла је своје измучено и исплакано лице, подигла поглед према њој и једва чујним гласом рекла:

– Se nol va via ghe fico una sberla con questo che la svolera la de dove che la xe vegnu! Dove la iera quando che la go ciama, quando che la suplicavo: "Mama, vien, iutime!" Ако се не удаљите одаламићу вас овим да ћете одлетети тамо одакле сте дошли! Где сте били кад сам вас звала, кад сам вапила: „Мајко, дођите, помогните ми!“

Али нона није устукнула. Ухватила је чаршав, боком је почела да је гура и потискује од даске. Онако изнемогла, мајка није имала снагу да јој се одупре. Узео сам је за руку. Плачући заједно са њом, одвео сам је у собу и помогао јој да легне у кревет.

Нона Марија је напољу наставила да пере а ја сам се вратио и наставио да захватам и доносим воду.

Пре њеног доласка, због тога што мајка није могла сама, неколико дана нисам одлазио у школу. Оправдао сам то уверењем које је набавио отац, не знам ни од кога ни како.

Увече, кад се отац вратио с посла и угледао у кући нону, лице му је добило такав израз као да је видео авет.

– Cosa la cerca qua? Dove la iera quando sua fia la sercava? Шта тражите овде? Где сте били док вас је ћерка звала?…“ – излио је из себе сву огорченост која му се накупила. Глас му је просто режао од љутине.

Кад је чула оца, а нарочито такав његов глас, мајка је устала и молила га да се смири.

Зачудо, овога пута, за разлику од претходних кад дигне нос, нона нити је шта рекла, нити је отишла да се закључа у моју собицу из које ме избаце док је овде.

Све се, срећом, завршило само на томе. Нона је остала, а тата се надаље трудио са њом да има што мање посла. Живот се полако враћао у нормалу. Изузев неколико пута кад сам стизао из школе. Мада, кад је нона у питању, и то је била „нормала“. Почевши од капије до улазних врата затицао сам „постројено“ неопрано посуђе: тањир, кашике, кутлачу, шерпу, виљушке, лонац, итд. Не могу да тврдим да је „постројавање“ било баш тим редом, али знало се да сам ја тај који је морао све то да покупи, однесе у судоперу и опере. Мајка се још опорављала од порођаја па смо је сви у кући, колико год нам је то допуштала, штедели. Иако је нона била ту, наставио сам да обављам главнину кућних послова уместо мајке, као и пре нониног доласка, укључујући и прање судова. Нони није пало на памет да ме у нечему бар одмени.

То са „постројавањем“ прљавих судова, почело је да се дешава кад се мајка била довољно опоравила да је могла на дуже да борави ван куће. Најчешће кад је ишла у продавницу, или да набере нарамак суварака за шпорет, или суботом у Монфалкон да сачека оца како би у граду покуповали што им је потребно (тата је суботом примао плату; тад је радио до тринаест часова). За то време су са ноном у кући остајали трогодишња Естер, тек рођени Еди и, никако не могу да се сетим да ли и Егле, или је у то време била у санаторијуму. Дешавало би се то ко зна докле да се нисам пожалио родитељима. Онда је престало.

Нона се код нас задржала до иза Нове године. Од нас је отишла, као што је то увек чинила, мало у Горицу код сина, одатле се враћала возом за Трст, а од Трста бродом у Пулу. 

КРАЈ

Објашњења уз текст:

Дијалози у причи нису на званичном италијанском, него је то бизијак, локални дијалект италијанског.

© Бранимир Перић

Текст у целини или деловима може бити преузет и објављен искључиво уз поштовање следећих услова: (1) уз навођење пуног имена и презимена писца и постављање линка на овај блог одакле је текст преузет, (2) без измена преузетог текста и (3) под условом да се преузимање и објављивање текста не врши у комерцијалне сврхе. Преузимање, копирање и објављивање овог текста супротно наведеним условима представља кршење ауторских права.

Прича је преузета из рукописа још необјављеног романа Бранимира Перића: "Ернест, мој теча".

Слика предњих корица романа "Ернест, мој теча"

Прича је објављена у електронској књизи „Неказано казује - Зборник прозних радова“, издавач Међународно удружење књижевних стваралаца и умјетника Неказано, Бар, фебруар 2025, стр. 34-36.

 

Нона Марија је нестала

(одломак из рукописа романа „Ернест, мој тече“)

Десило се једном да је нона Марија нестала. Била је у то време већ превалила осамдесету годину.

Мамина и татина кућа је била прави „азилум пекаторум“ (латински: asylum peccatorum: уточиште грешника). Коме год да устреба смештај, срце моје мајке, широко као море, увек би се сажалило.

Те 1960. године, код мојих се са својом шестомесечном ћерком привремено преселила Олга Дамјани. Олги није било први пут да је у „азилуму пекаторуму“ моје мајке. Имала је петнаест година кад је из Монтоне у Истри, трбухом за крухом сишла у Пулу и одсела код своје родице, у кући до мојих родитеља. Кад се родица одселила, остала је без смештаја. Моја мајка се, наравно, сажалила и примила је у кућу. У кући су је сви заволели. Остала је пар година док није пронашла мужа и преселила се недалеко од мојих. Родила је кћер. Кад је детету било шест месеци, муж је напустио. Поново се нашла на улици, овога пута са бебом у наручју, без средстава за живот. Где ће другде него назад у „азилум пекаторум“ моје мајке. За страдалнике је у њему увек било места. То што не буде довољно за овдашње, није важно. Кад је у кући беба и велика кућа постаје тесна.

Тискали су се моји тако у кући са Олгом и њеном бебом данима, док једном мама и тата нису упитали мог најмлађег брата, Енија, да ли би ишао да спава код ноне. Нонина кућа се налазила у дну врта, педесетак метара далеко. Живела је сама. Иако јој је кућа била мала, више кућерак, могло се у њој наћи каквог-таквог простора за спавање, за разлику од „азилум пекаторума“ мојих родитеља.

Сваке вечери, Енио је одлазио нониној кући, а ујутру, кад сунце добро одскочи и глад га пробуди, устајао је и, назад, истим путем кроз врт, утрчавао мајки у кујну.

Са доласком бебе у „азилум пекаторум“, нона је прилично проредила своје доласке мојима. Сама је кувала и хранила се, моји јој по том питању нису били потребни.

Прошло је доста времена од њеног последњег обиласка „азилума“. Сасвим довољно да моји примете да је већ дуго није било.

Једног јутра, још онако крмељивог, мама и тата су упитали Енија за нонино здравље. Енио је слегнуо раменима. Како би то он могао знати? Виђаш ли ти њу уопште? Не. Па, кад си је последњи пут видео? Никада је није видео. Кад дође да легне она је већ легла, а кад устане, она је већ устала. Тако месецима. По мраку је немогуће да је види – нона нема струју.

Моји су се забринули. Отишли су до ноне. Нису је затекли. Чекали су је до поднева. Од поднева су се дали у потеру. Тражили су је најпре по ближој, а онда и по даљој околини. Распитивали су се код суседа, пиљара, продаваца кикирикија и мандола на риви. Где је све нису тражили. Као да је у земљу била пропала. Претурали су јој и по стварима не би ли открили куд је могла отићи. У столу су јој нашли пасош. Значи, није отпутовала у иностранство. Милицији су пријавили њен нестанак.

Прошло је седам дана у бризи и неизвесности. Свашта су помишљали. Једног јутра – изненађење: ето ти ноне на капији. Сасвим нормална, одморна, ништа јој не фали.

– E fin adeso dove la iera, mama?! Па где сте досад били, мама?! – заскочила је моја мајка.

– Iero in ospedal. У болници – одговорила је нона сасвим опуштено, као да се то, да нестаје, дешава сваког дана.

– Come, in ospedal, che anche la sercavimo?! Како, у болницу, кад смо Вас и тамо тражили?!

– Si voi sercavi Maria Nacinovich , ma mi me go registra come Maria Vlacich! Е, ви сте тражили Марију Начиновић, а ја сам се пријавила са девојачким презименом, Марија Влачић!

– Perché? Зашто?! – збунише се моји.

– Per farve dispeto! Вама из ината! – добацила им је преко рамена нона. Провукла се између мајке и оца и отишла у своју кућицу.

Типична нона. До краја је остала иста.

  

КРАЈ

Објашњења уз текст:

Монтона (Montona d'Istria) је италијански назив за истарско место Мотовун.

Дијалози у причи нису на званичном италијанском, него је то бизијак, локални дијалект италијанског.

© Бранимир Перић

Текст у целини или деловима може бити преузет и објављен искључиво уз поштовање следећих услова: (1) уз навођење пуног имена и презимена писца и постављање линка на овај блог одакле је текст преузет, (2) без измена преузетог текста и (3) под условом да се преузимање и објављивање текста не врши у комерцијалне сврхе. Преузимање, копирање и објављивање овог текста супротно наведеним условима представља кршење ауторских права.

Прича је преузета из рукописа још необјављеног романа Бранимира Перића: "Ернест, мој теча"

Слика предњих корица романа "Ернест, мој теча"

Прича је објављена у електронској књизи „Неказано казује - Зборник прозних радова“, издавач Међународно удружење књижевних стваралаца и умјетника Неказано, Бар, фебруар 2025, стр. 31-33

Омаж Марији Манојловић

Омаж Марији Манојловић

17. јануар 2023.

 Дрењак на Копаонику 

    Јуче су сахранили Марију. Јуче су се десила два страшна догађаја. Два ужаса у истом дану. Прво сам сазнао то за Марију, а онда, некако у време кад су је сахрањивали, вратио нам се мачор. Вратио се без једног ока. Пресекао ме је врисак моје госпе са терасе на којој је, са пуном зделом гранула и ћасом млека, свог обожаваног мезимца, Жућка, сваког јутра чекала да се врати из ноћних провода. Јануар је шеснаести био. Не луде мачори само у фебруару. Њеном Жућку, кад зов осети из неког од околних села, макар пут од нашег планинског дома до тамо и пет километара био дуг, свакога дана је фебруар. Проблем је што зов не осети само он. Једном дође прекецан, други пут без парчета уха, са раном на глави, изгриженог реп… а сада, ето, без једног ока. Кад се туку мачори боље не гледати.

    Госпа је цели дан због Жућка прејецала. Јецала је више него за Жућковим татом пре две године, њеним првим љубимцем, кад јој се из „штете“ није вратио а ја га сутрадан са друма покупио и поврх Дрењака покопао. Госпа је своју бол целог дана плакањем отакала, а ја, грабећи ваздух од ужаса у грудима и у кревет кад смо пошли, само на Марију мислио.

Марије више нема. До ваздуха ни сада, док ово пишем, још увек не долазим. Груди су ми каишем од челика обмотане, кога злотвор стеже. Хватам ваздух као риба на сувом.

Зашто правим паралелу Марије и мачка госпе ми? Зато што су слични готово у свему. Поносни, пркосни, самосвојни. Знали су шта хоће. По цену повреде других (па и себе) од циља нису одустајали. Истовремено душе им племените, планинске, жупске. Место рођења им деле само брда између Александровца и Бруса. Она из винородне Жупе, он Ђерекарац, како га је његов ветеринар од миља звао. Опасни само према припадницима своје врсте. Тад су усредсређени, нападају, притискају – док не истерају оно што су наумили. Ход им једино различит. Он хода опрезно, мачећи, високо подигнута репа, да му сви виде понос под репом, она корачала одсечно, као да маршира, танких усана, додатно скупљених, да лицу произведу мрку одлучност и упозорење, „чувај ме се, јер ја сад пролазим!“ Преварио би се свако у њихову ћуд да их види издалека такве – док им не угледа очи – јер очи им другачију песму певају, очи им, чини ти се, безизражајне, а истовремено хипнотишуће; у њима и благост жупе и оштрина планинска, топлина сунца са напупелих гроздова и ветар висина који реже, дубока љубав и оно дубоко упозорење, „чувај ме се“, један поглед за пријатеље, други за непријатеље. Жућку сад остало само једно око па ће морати своју благост и свој пркос само кроз њега да усмерава, а Маријине очи остале пркосне и заљубљене у људе само на слици, и у нама у којима је траг свој оставила на драг, или начин од кога се оспице добијају, како коме, сваком према заслузи.

Марију сам упознао још кад сам председниковао Књижевном омладином Крушевца (скраћено КОК, како смо га с поносом и с разлогом звали). Ах, беше то пре више од четрдесет година. Била је новинар крушевачке „Победе“ и „Радио Крушевца“. У „Победи“ је покривала привредне теме, а на „Радио Крушевцу“ водила емисије и вести из културе. Често је нас КОК-овце звала на гостовање. Мене нарочито у својој двочасовној, недељној, контакт емисији. Преко недеље је знала да ме укључи у програм без најаве. Ја, руководилац „рачунског центра“ у Пошти (руководилац ИТ-а, за вас ововремене, да вам буде лакше разумевање), разрађујем софтверски пројекат, удубио се, не знам да ли сам у сну или на јави, у својој канцеларији или у рачунару, а оно зврррр – Марија. Пита ме нешто. Тражи неко мишљење. У магновању одговарам, а она без магновања. Тек после неког времена, као да се игра, каже да смо све време у програму. Таква је била Марија. Пуна изненађења, али не да те повреди, без обзира колико понекад њено опхођење, наступ, обраћање изгледали сурово. Од ње није било одбране ни заштите. Истовремени нападач и бранитељ, мач који се забада и штит свемоћни који те покрива.

Већ од првог нашег упознавања постала је моја својеврсна пи-арка (тако би се данас рекло), промотерка моје писане речи, подржавалац, заступник, апостол. Да, „апостол“ је права реч, само што нема одговарајућег, једнозначног појма „апостолу“ у нашем данашњем језику, тражио сам га. Можда једино „гласник“. Марија се никако не би сложила да религијским термином „апостол“ окарактеришем њен однос према мени. Барем не до 2010. године кад смо последњи пут били у интензивној комуникацији (телефоном и имејлом). У то време није била крштена. Детету из револуционарне породице (вољени отац јој је био комуниста), задојеној идеалима једнакости међу људима, правдом и уверењем да бог ту нема шта да тражи, подразумевало се да ни „апостоли“ који шире његову реч немају шта да траже у њеном свету.

Од свог школског друга, Јове, музичког уредника на „Радио телевизији Крушевац“ (РТК) чујем да је Марија донела са собом две иконе, кад је једном приликом, након свог другог нестанка из зенице света, привремено била васкрсла и свратила у редакцију РТК. Да ли се у међувремену (после 2010.) ипак покрстила, остала је енигма. Уосталом као што је енигма и све што се са њом дешавало након њеног неочекиваног одласка из РТК 2002. године и пресељења у родни Александровац, у коме је добила место управник „Културног центра“, тачније, након њеног прераног пензионисања две године касније и првог нестајања са радара свесазнања. Кад су видели попове на сахрани и да је из капеле возе у цркву на опело, питало се то и оних десетак њених бивших колега и поштовалаца, јадна и срамотна шачица за такву величину од новинара каква је Марија била. Марија енигма је била и остала, али само једним делом, не и оним који је мени отворила те 2009. а нарочито 2010. године – период у коме је, барем за мене, решила била поново да васкрсне – јер ни ја је од Александровца, кад сам јој био гост на књижевној вечери у „Културном центру“, нисам видео нити се са њом слушао нити ишта о њој чуо.

Преврнуо сам све имејлове комуникације са њом 2009. и 2010. У 2009. беху само два мејла, али пуно разговора телефоном, али је зато 2010. препунила и њено и моје сандуче писмима.

Трајало је то наше књижевно-новинарско додиривање све до 5. априла 2010. године кад сам примио њен последњи мејл, а онда, наједном мук, тишина, узнемирујућа нирвана без звука и облика. Стигла су ми, додуше била још два мејла касније, послата са њеног налога, али их није писала Марија, него очигледно вирус, који јој је запосео рачунар па слао поруке свима из њеног адресара. Ко зна шта јој је тај вирус урадио. Страшна ми је и помисао да јој је све са рачунара побрисао, јер по обичају већине људи (и тада и данас!), копије оног што је радила и прикупљала вероватно није сачувала. Упозорио сам је мејлом на вирусе, али одговор нисам добио. Покушавао сам да јој шаљем мејлове и преко оног њеног зараженог налога и преко налога са којих ми је пре тога писала. Питао сам је шта јој се десило, има ли проблема, треба ли јој помоћ. Покушавао сам преко телефонског именика да јој нађем број, користио познанства у Телекому, али узалуд. На броју са кога ме је последњи пут звала јавила се нека нова станарка и казала да не зна никакву Марију и да вероватно тражим неког од претходних станара који су се одселили. Давио сам с њом и свог друга, Јову, као и друге запослене на РТК, али о Марији, од њеног одласка из РТК, слабо да је ико шта знао, ни где је ни шта је са њом. По обичају нашем, уместо сазнања, испредале су се којекакве приче, измишљале афере, испирала су се са Маријом уста – уосталом као и увек кад се неко од познатих самовољно удаљи из свакодневнице, а проклетство знатижеље људима не да мира. Немам намеру све те гнусности које сам чуо овде да износим, без обзира има ли или нема истине у њима, јер није на мени да судим и пресуђујем, на мени је само да износим своја сопствена осећања и преживљавања, што и чиним.

Зашто би ми било страшно ако је садржај Маријиног рачунара уништио вирус? Зато што је писала књигу, дебелу књигу о свима са којима је интервјуе током своје богате новинарске каријере правила. И не само књигу, него је прикупљала материјал и за сајт на Интернету који је требало ускоро да јој заживи (најавила ми га је). Тражила је од мене две моје слике најмање, за сајт и да их уврсти у књигу. Јова каже да је после одласка из РТК долазила и узимала касете са снимцима њених емисија на радију. Треба све то вратити у РТК, предати копије музеју, а њену књигу постхумно завршити (ако да бог у кога није веровала, или онај у кога је веровала да рукопис није уништен). Штета и за њен сајт, који није заживео. Машта у мени је и тад зашумела а и сад шуми да се Марија зато и скривала толике године, јер можда је и на сајту и у књизи требало да буде нешто што се некима (или чак многима) не би свидело. Зашто ме тиме машта размашује? Зато што ми је у једном од мејлова дословно била написала: „И треба да опростиш оној Марији (тад сам била шунтава) јер је веровала да су сви добри, лепи, паметни, да се друже без интереса, да воле како би били вољени, да су солидарни, да би једни за друге учинили све...“, а онда додаје, „Пише ти Марија која и даље није крштена,“ као да тим исказом ставља тачку на своје веровање у људе. Апаге, сатанас! Схватио сам то као игру речи, али да ли је била?

А како је само дирљиво почела своје прво писмо које ми је преко имејла послала! Још и сад се разнежим, све ме нека сузна ганутост обузме: „Душо драга,“ да тако је почињало њено прво писмо. Када вам је неко рекао тако нешто? Када вам се обратио са „душо драга“? И била си, Марија, „душа драга“, барем мени си била и остала – сад кад те нема, још и више – баш зато што си оставила празнину коју је могла да попуни само драгост сећања на тебе. Била си ми и остала „душа драга“ без обзира што си ме колико само пута наљутила испаљивањем мишљења о неком или нечему (не и о мом писању – о њему си имала само хвале), без обзира што си била до препотентности (не и препотентно) свесна себе и својих способности па то користила у свакој прилици без пардона, без устручавања сручивала саговорнику у лице, како и приличи величини која се не боји да ће је нешто угрозити. Умела си да посечеш, али и да уздигнеш. Стајало ти је некако природно да се тако опходиш према саговорницима који заправо заслужују твоје такво опхођење (и покуду и хвалу), али си већ следећег тренутка, већ у следећој реченици знала, после расецања, да их залијеш животворном водом, оживиш, уздигнеш, посветлиш (не просветлиш, јер то морају сами) и то са таквим узлетом, да им се сви, који чују твоју реч, диве на ономе што су написали, изговорили, одглумили.

Сваком би била „душа драга“ да си му као мени написала оно што си ми написала: „Толико сам се узбудила што причам са тобом.“ Од такве твоје реченице и птица која не лети би полетела и све за тебе учинила. Такву те нисам познавао пре писама.

Тражила си од мене нови интервју и прилику да се поново свим жаром унесем у писање, што ми директоровање на високом положају тешко да је дотад дозвољавало. Кад си добила одговор на прво своје питање и видела да ти пишем у пола три ноћу, јер дању немам времена, закључила си да сам „ноћна птица“. Радовала си се томе јер, ето, има још неког осим тебе који пише до зоре. Послала си ми слику крушевачке зоре да ме ганеш и уз слику дописала уместо оправдања: „Не мерим време на сате... ја сам пензионерка која усклађује посао са биоритмом. Радим кад ми се не спава, минимум осам од 24 сата, некад и непрекидно, некад од три, јер је свитање најлепши део... све је мирно, небо се открива на чудесне начине (почела сам од новогодишње ноћи то и да фотографишем па један фото крушевачког свитања шаљем и теби)...“ Лепа зора. Разгони мрак облака.

Двадесет четвртог фебруара завршаваш мејл реченицом: „У Крушевцу мирише на пролеће. Баш прија.“ Баш је пријала твоја брига, Марија, да ми приближиш Крушевац, јер си добро знала колико сам за њега везан и колико ми значи. Уосталом, као и ти, Марија.

Кад сам ти послао десетак својих фотографија које си тражила, ускликнула си, „Баш сам Бране одушевљена што могу и да те видим!“ да би већ у следећој реченици написала нешто злослутно, што ме је пресекло: „Надам се да ћу поживети онолико колико сам планирала да урадим.“

Ипак, поживела је још дванаест година након тога. Умрла је у сну. Кад је сестрић дошао ујутру у Врњачку Бању да је обиђе (у Бању се преселила после другог свог нестанућа из света оговарања), у кући је свирала музика са радија. Затекао је у кревету. Те ноћи је била заспала да се више међу оне који су је повредили не пробуди.

Није важно шта је Марију то у сну угасило, обдукција није потребна. Не верујем да је неко убио да би је секли и то доказали. Довољно је што је сама себе из нашег живота исекла.

Не умем да објасним зашто ме је Марија последњих дана до овог дана толико била заокупила. Опет сам био почео код другара и заједничких познаника да се распитујем за њу. На сусрету генерације из гимназије, који смо прошлог месеца уприличили у крушевачкој кафани у којој се најбоље једе, опет сам „давио“ Јову са Маријом. Нико није знао шта је са њом и где је.

Неко ће рећи, види паганина, сад ће још да нам проспе како је слутио њен одлазак, па ће да наведе и неколико знамена, знаке с неба који су му то наговештавали. Једном паганин, увек паганин.

У ноћи њене смрти пробудио ме је шиштав звук који наликује крику лисице, не онако металан, заиста више шиштећи и доста дужи, али је једнако био продоран, заправо довољно продоран да ми се свака влас на телу и коса на глави накостреше, а срце задобује. Ујутру сам се пробудио и осетио да ме нешто јако сврби спреда на левој бутини (је л' да се овако у детаље описују предзнаци?). Кад сам скинуо пиџаму видео се црвени оток. Ујед паука. Слично уједају и мрави, само дуже свраб траје. Сада је зима, мрави спавају и већина паука. Још један знамен!

Наравно, нема то везе са Маријом, нити сам помислио тако нешто. Ово пишем чисто да задовољим сладокусце, уживаоце наднаравног, пагане у души – све оне који тврде да то нису. Уосталом, зар Жућков повратак из швалерације без ока није такође знак? Предосећај Маријиног одласка, шиштави звук који ме буди и ујед на бутини – три знамена одједаред – мало ли је. Пагани, ликујте!

У једном од последњих мејлова, као увертиру последњег питања интервјуа, писала ми је: „Поново читам твоје књиге. То већ видиш из наслова овог писамцета. И сасвим су ми другачије. Нове. Једнако примамљиве, а сад и ближе. Ваљда то иде с годинама, искуством читања и разумевања, тишином, миром у ком сам сад са твојим тадашњим мислима и реченицама. Свеједно – уживам.“ Онда ми поставља последње питање интервјуа и правда се: „Питање следеће сам знала још давно, али навикла да људе гледам у очи док разговарамо о овим темама (то ја као новинар) морам да у дописивању премошћавам чак и те невелике праволинијске путање које нас деле. Осим књига налазим разгледнице које сте ми слали да гледам врх који освајате, па ону из Америке, па оно написано у ТВ студију. Није много, помислићеш, али јесте. Баш јесте.“ Драга Марија. Душа драга.

Ако се деси да је књига коју је писала ипак уништена, жао би ми било да нестане и део у коме је Маријин интервју са мном. Зато, ево, одабрао сам три њена питања и три моја одговора из тог интервјуа, уз напомену да је требало још питања да ми поставља – такав је био договор, али, као што рекох, нестала је из наших живота те 2010. године по други пут. Ово последње, треће нестајање не рачунам, јер сувише је трагова у свима нама оставила да би баш сва и сасвим нестала. Душа драга.

Три Маријина питања из њеног интервјуа са Бранимиром Перићем

21. јануар 2010.

Питање и одговор имејлом

 Кад чујеш „Крушевац“, шта прво помислиш, видиш или осетиш?

    Шта осећам кад помислим или видим Крушевац? Осећам део себе, слатку тугу што ти се разлива грудима, чини те живим, грцаво срећним, опуштеним као што једино дете може да буде опуштено на грудима мајке. Крушевац је део мог тела, од њега је моје ткиво настало, ћелије изаткане и сокови убризгани који ме држе усправним, пркосним, нежним, милосрдним према другима и немилосрдним према себи. Родио сам се у њему, растао у њему, удисао његов ваздух и мирисе цветова са његових ливада, липа, вртова, локао воду са његових извора, жвакао хлеб од жита пожњевеног са његових ораница, самлевеног у његовим млиновима, гризао поврће узгајано на њивама које га окружују, у баштама које га допуњавају, брстио воће са комшијских воћака, дудова, винограда, одгризавао печенице товљене у обору мога деде и оборима околних села, стаја, торова, напасане у слободи на брдовитим пашњацима, пио млеко из вимена његових крава, опијао се љубављу са усана његових девојака, њихових дојки, цедио им сокове из бедара, заносио се од њихових и његовог мириса, мириса паркова у њему и нас у њима, ливада, Багдале, Јастрепца, хладио се водом Мораве, Расине, Јастребачког и Ћелијског језера, и све се то мешало у мени у хранљиву кашу, животворну, која се у ретортама природе претварала у моје тело, мој дух, мој карактер, а вишак отуд истицао у речи, бојио беле странице мојим уздасима, осмесима, вапајима, лутањима, тражењима и неналажењима.

    Шта осећам кад помислим на Крушевац? Шта осећа човек кад се изненада, подстакнут ко зна чиме, можда и ни са чиме, сети неке своје давне љубави? Распилави се, разнежи, ето, то осећа и мрзи све који тог тренутка бану и развеју му слатке слике.

    Дух свој списатељски одгајао сам читајући као дете најбоље књиге које су постојале на овим просторима у то време, књиге које је штампала „Зора“ Загреб. Тада, језик њихов и језик наш није се разликовао, једино ту и тамо која реч која је постојала у њиховом језику а у нашем није, што је њихов био ијекавски, а и што су страна имена писали у оригиналу. Е, управо у пар од тих речи, које у нашем језику нису постојале, заљубио сам се и та љубав, несмањена, траје и данас. Навешћу само две од њих: „твар“ и „сплин“. Обе су ми се увукле у душу, осећао сам их просто физички. „Твар“ је на нашем „материја, супстанца“, али много поетскије звучи и много више стане у речи „твар“ него кад кажеш сувопарно „материја“, или, замисли, „супстанца“. А „сплин“, „сплин“ у нашем језику не постоји. Вероватно не би постојао ни у њиховом да га нису преузели ко зна када давно у изговорном облику из енглеског, а Енглези из латинског, грчког, санскрита. Сплин на енглеском значи „слезена, јетра“, али и „потиштеност“, „зловоља“. У хрватском значи вероватно исто, никад о томе нисам размишљао, али сам га у својој глави, у свом срцу превео и осећао као нешто без тежине, што испуњава ваздух у сумрак, ноћу, пролази кроз све ствари, нешто што није „твар“, али упркос томе благо гуши, притиска груди лаганом тугом, сетом, мада и неодређеном, потмулом радошћу, оном коју зовем „грцавом“, ако радост уопште може да буде потмула. Шта осетим кад помислим на Крушевац? Управо те две хрватске речи, твар од које сам саздан и сплин који удишем уместо ваздуха. Сад ти је све јасно. 

24. јануар 2010.

Питање и одговор имејлом 

Сећаш ли се прве књиге коју си прочитао, првог одласка у градску библиотеку (где је била, како је изгледала, мирисала), јеси ли са неким поделио те тренутке или си ишао сам? 

Библиотека. Црква којој сам се клањао. У њој је живео једини бог у кога сам веровао, бог наде, изазова, бог бескраја, недокучивих пространстава, узбуђења, заноса, бог паралелних светова који постоје мимо нас и упркос нама, бог завођења и заведених, бог свих могућих и немогућих боја, звецкања оружја, Аморових стрела, фијука, шумова којекаквих и свакаквих, бог цвркута, шапутања, гугутања, али и шкргута, бог немира, бог спокојства, милих ствари и оних ружних, кловнова и засмејаних, у љубав занетих и одљубљених, бог делиријума, далеких путовања, плавих бескраја, високих, дубоких, унутар себе и ван себе, бог спокоја, а пре свега и изнад свега бог мириса, мириса хартије, који опија, заноси много брже и трајније него вино: ко га се једном својски надише, никад се више не отрезни.

Библиотека. Мој први улазак у библиотеку. Никад им нисам опростио што су то старо, светло здање срушили и храм књига преселили у ону бетонску, стерилну зграду, дику соцреализма, у којој и данас чамотиња.

Мој први улазак у библиотеку. Бела зграда на ћошку прекопута тадашње апотеке „Кедровић“ (ни за зграду „Кедровића“ им никад нећу опростити). Лек за тело и лек за душу један прекопута другог: стари су на све мислили. Високо приземље и спрат. Балкони свуда около. Улазило се кроз застакљена врата на углу. Гледала су преко споменика косовским јунацима, дијагонално у „Лувр“ (ни за „Лувр“ тешко да ћу моћи да им опростим). Огромна аула, висока. У аули, наспрам улаза, пулт за узимање књига. Под ногама црни олајни патос – најлепши мирис мог детињства (у ствари, ја и не знам да ли је под био олајан и да ли је уопште био од патоса, али грудима тако одговора да га памте). Сасвим у десно, дугачке степенице воде на галерију са књигама. Галерија је изнад пулта и рекао бих свуда наоколо по ободу ауле. Можда све и није било тако, можда аула није била толико огромна ни галерија смештена изнад ње тако високо, а најмање сам сигуран да је била „наоколо“. Није ми замерити, био сам мали, а малом детету се све чини велико; после, кад порасте, тешко га је разуверити да, док је другде негде одрастао, нико ту није интервенисао и мењао величине без његовог знања. Била велика аула или не била, била висока галерија или не, био или не био олајисан под, па чак и дрвене степенице изнад пулта које воде на галерију да ли су биле, мој детињи поглед на ствари, који је упркос свему остао у мени, дозвољава ми да библиотеку и даље на тај начин видим и на томе сам му захвалан.

Признајем, у души ми није баш неко осећање да ми је не знам како лагодно док је се сећам. Тешко је објаснити откуд такав трун у души. Овамо библиотеку доживљавам као светилиште, а та прва црква у коју сам крочио не доноси ми радост кад помислим на њу. Покидале су се нити везе са првобитним сећањем које су могле да допринесу одгонетању таквог осећања. Старо здање то сигурно не заслужује. Нисмо ни свесни колико је сећања у нама и њима побуђених осећања којима смо изгубили копчу са прапочетком. Зато се овако и чудимо неоправданом осећању.

У ствари, кад је то било да сам први пут ушао у библиотеку, заиста не знам. Ветар година је одувао трагове да бих се по њима вратио уназад. Вероватно кад сам био мали, много мали. Можда чак беба, или касније кад сам проходао. Мама је била та која ме је унутра увела. Док нисам проходао довозила ме је у дечјим колицима (зачудо, њих се сећам, била су дрвена, обојена у бело и плаво као креденац; у њима се после возио мој брат), а кад сам проходао, држала ме је за руку, није смела да ме испушта чак ни кад уђемо у библиотеку, јер сам одраслима био досадно знатижељно дете: стално сам застајкивао да нешто погледам, испитам, да се са нечим одушевљавам. Мама је била члан библиотеке и из ње је узимала књиге. Библиотекарке су биле њене другарице. Играле су се са мном, зачикавале ме, забављале док мама бира књиге. Можда их је она ту и запослила. Јер мама је пре мог рођења била кадровик, неко на положају у Партији задужен за налажење посла радничкој класи. Туђа срећа. Част, поштење и оданост идеалима Партије важнији су јој били од свега; и од живота. Због тога је њен отац био инкасанта (чак су и тад постојала мање понижавајућа и више понижавајућа радна места), наплаћивао је рачуне за ђубре и воду уместо, као други очеви важних другова и другарица, да је добио неко, другу и другарици примереније место. Главно да јој нико не замери и да даје пример другима. Моја мајка је припадала врсти која је добровољно напустила Рај, у знак саосећања и некакве унутрашње потребе да се нађе изгнаницима које је разљућени Бог из Едена истерао и на патње осудио. А дека је био последњи председник УРС-ових синдиката у Крушевцу (Уједињени раднички савез) пре него што их је влада старе Југославије укинула (четири месеца пред немачку окупацију), дакле имао је, по партијским мерилима, итекакве заслуге и оправдања да буде нешто више од инкасанта.

Заиста не умем да објасним зашто ми је тај нејасни грч у грудима кад год угледам у сећању себе како сам прошао кроз застакљена врата и закорачио у хол старе библиотеке. Ослободио сам га се тек кад је библиотека пресељена на први спрат ледене зграде „Дома синдиката“. Стару зграду сам волео, а немам лепих сећања везаних за њу; нову сам сматрао све само не лепом, а уживао сам међу рафовима књига у њој. Парадокс. Живот нам је састављен од самих супротности. Вероватно нас та неусклађеност и покреће. Парадокс као горивна ћелија. Да није супротности били бисмо биљке, везани за тле на коме нас је ветар судбине као семенке разбацао, чак и мање покретни од биљака.

А која је била прва књига коју сам из те и такве библиотеке узео? Из дубине сећања два прста подиже сликовница „Петрица Керемпух“, прерађено и за дечји узраст приређено, поетско, кајкавско и ко зна какво све још не дело Мирослава Крлеже. Таман посла да није била на обичан језик прерађена за децу, да је остала у оригиналу и са називом какав јој је Крлежа дао, „Баладе Петрице Керемпуха“. Баладе. Ни кајкавци тешко да у њој могу шта разумети, а камо ли деца, јер је Крлежа у њу риме слагао скоро измишљеним језиком и дијалектом. Као такву, критичарима ништа лакше није било него да је прогласе за врхунско дело југословенске књижевности и једно од најбољих самог Крлеже уопште. Критичари ем не читају дела о којима пишу, ем у развоју нису одмакли даље од детета, иначе не би у критикама хвалили себе и своју „филозофску мудрост“ више него злосрећног аутора.

После је дошла трилогија Јосипа Вандота о алпском пастирчету, Кекецу, који са својом другарицом Мојцом и верним псом ускаче из згоде у згоду. Наравно и то је дело било штампано као сликовница, прерађено и приређено за предшколски узраст. Ко да чита три књиге!

Након „Кекеца“, по питању књига и библиотеке имам рупу у сећању. Све док рупу нису величанствено попуниле две читалачке дике и поноса, од наше мајке и нас двојице, брата и мене, до данас најчитаније књиге. Биле су то „Бајке из целога света“ и „Долазе нам ласте“ Чика Јове Змаја, обе издате у библиотеци „Ластавица“, издавачке куће „Веселин Маслеша“ из Сарајева. У то време о одгајању деце у Србији бринуле су се издавачке куће ван Србије. Ваљда је тако било у целој Југославији? Кад смо се много година касније селили из родитељског дома, умало да се брат и ја не посвађасмо због те две књиге. Пала је љутња, не могу да кријем. Ја сам хтео да понесем са собом „Бајке из целога света“, али је и брат хтео – да је чита деци, изговарао се. Хтео је додуше и „Чика Јову“, али се за њега није толико џапао. Друга се браћа свађају око имања, а нас двојица смо се посвађали око књига. Као и код имања, и овде су родитељи били криви. Родитељи су увек криви, и кад од тебе испадне човек и кад испадне нешто што нису желели да испадне. Све што се куповало и уносило у нашу кућу било је заједничко – вероватно под утицајем Руса и њихових колхоза – а кад је све заједничко није ничије и свако налази првенства за себе; ето крви. Срећом, брат и ја се нисмо потукли, јер то би био први рат регистрован у свету због књиге! Рипли да не верује.

Тврдња да су „Петрица“ и „Кекец“ биле прве књиге које су на моје име узете из библиотеке, долази отуд што се релативно јасно сећам њихове величине и изгледа корица, мада се за садржај у њима то не би могло рећи. Док ово пишем осећам и сумњу. Нешто се из даљине буни да се у сећању грдно варам. Јер откуда да тако јасно звуче у мени и да се тако јасно сећам дивних стихова Бране Цветковића, „А ви ко сте, драги госте?“, или још звучнијег одговора: „Млад комарац танка струка, такозвани Зуји Зука“. Мора да је „Зунзарина палата“ била моја прва позајмљена књига, јер је немамо у својој библиотеци, ни мама, ни брат ни ја, а не сећам се да смо је икад и имали. Ништа ме друго не асоцира на њу осим стихова које тако јасно памтим и што наједном осећам силну потребу да је поново нађем, да је што пре нађем и привијем на груди, ту драгу, најмилију књигу мог детињства коју сам (о очају!) до овог тренутка, ето, потпуно био заборавио. Но, захваљујући Интернету, ево, налазим је! „Креативни центар“, ко би други! Хвала ти „Креативни центру“ што си је се сетио и поново, после „сто година“ допустио да и нова деца у њој уживају (ако уопште буде деце која ће у књигама данас хтети да уживају поред Интернета – наше благодети и наше кôби). Хвала и Симеону Маринковићу што је направио „Креативни центар“. Сви ми желимо да и друге очи, нарочито очи наше деце виде и у маломе доживе оно што смо ми у њиховим годинама доживљавали, ако је могуће и да то доживе на што приближнији начин. Само упорни заслуже споменик, јер су реализовали своју жељу.

Искрено, не верујем да сам иједну од својих првих књига сâм читао: ни „Петрицу“ ни „Кекеца“, а ни „Зунзарину палату“. Читала ми их је мајка. Ваљда њима и није била сврха да их сâм читам и да се сад сећам њиховог садржаја после толико година, него намера мајке да ме на књиге навикне. За разлику од њих, садржаја првих купљених књига прилично се сећам: „Бајки из целога света“ и песама Чика Јове Змаја. Не зато што сам био већи нити зато што сам их заиста читао (и њих ми је најпре читала мајка). Најдубље нам се урезују речи које се изговарају, кад нам их други говоре, много дубље него кад текст очима усвајамо. Вероватно је разлог био и тај што су дуже, годинама биле у мојим рукама (мајчиним рукама). Ко зна колико је пута садржај тих пожутелих страница ишчитаван. Мора да смо и ја и брат били мајци досадни као стенице тражећи изнова и изнова да чујемо исту бајку која нам се свидела. Нарочито смо јој се пењали на главу са „Запећком Ивањушком“. Добро, де, и са „Баш-Челиком“, али је „Баш-челик“ била за наш детињи укус превише дугачка бајка да бисмо је са стрпљењем одслушали до краја. Мајка мора да је зеленела од наших захтева, али је све стојички подносила. Кад имаш циљ ништа није довољно мукотрпно да би те одвратило. Малтретирала је и она нас. Терала нас је да понављамо као папагаји „Лењог Гашу“ (ваљда да не бисмо били лењи као он), а и неке друге поучне песме нас је терала да учимо напамет. Нарочито нам је била мрска, „Пре и после јела треба руке прати…“, као и сваком детету што је мрска. Било је и других сличних, васпитних малтретирања и досађивања. Кад дубље размислим, мора да се мој брат зато и борио толико да му остану „Бајке…“ а не Чика Јова Змај.

Прекидам. Нећу даље да копам по сећању, јер ми, ево, навиру и други стихови, и друга једнако топла сећања. Не, сигурно је било и других првих књига.

 

10. март 2010.

Питање и одговор имејлом

Да лепо мислиш, затим говориш и склапаш све то из душе у реченице, у књиге, или преливаш другоме у лице... не може тек тако. На страну дар, али оно што даје неко с ким си нарочито волео да причаш док си стасавао јесте незаобилазно… Ко је теби причао најлепше приче? Чији глас и данас можеш да чујеш?

Питање је једноставно, али одговор није. Јер сви очекују да кажеш: „Деда ми је причао приче, ко би други!“, и сви истог часа, у гене нам од давнина још увуклим се убеђењем, већ призову пред очима ону чувену слику из чика Јовине песме: „Узʼо деда свог унука, метʼо га на крило…“, лепо те виде како те деда посадио на крило, и како се с времена на време уноси у причу и заборавља, па са том истом ногом, на којој се врпољи његов мезимац, поцупкује: „Пуц, ожежи… Немци на мосʼ, а ми под мосʼ… сатерасмо Турке у буљуке… шљиве родиле, а снег до колена…“.

Не, ни један од мојих рођених дедова није био тај који је распалио моју будућу књижевничку машту. Један ми је деда живео далеко, виђао сам га једном годишње, а тад није био способан да прича, јер је био од среће пијан што нас види и што смо му дошли и само је чучао седећи на петама, гледао у нас и плакао. Од њега ми је остало једино сећање на мирис тек помуженог и прокуваног млека, једно од оних очајних сећања које нас мучи целог живота потребом да исти осећај поновимо, али, на жалост, као што то увек бива са најјачим осећајима које је наше детињство утиснуло у наше памћење без могућности брисања – „никад више, мило моје, никад више готово је“, изумрле су краве које такво млеко дају, а ни крушка више не баца хлад онакав какав је бацала док сам под њом седео на високој столици, за такође високим столом, ја малени шврћа и сркутао то млеко незаборавног мириса. „Никад више, мило моје…“

Други деда је па био стално пијан да би некад био довољно трезан и могао да ми прича приче. У то време, све деде су стално биле пијане, а све бабе просипале за њима лаворе клетви. Једино се сећам две приче које ми је причао, једна је била о томе како га је крај Мораве јурила змија и како се спасао бацивши своју капу испред ње, у коју се умотала и престала да га јури, а друга је прича била о томе како се опет спасао, али овога пута да не заглави преко Албаније: преварио је свог оца и рекао му да настави са војском, очас ће га стићи, само да купи два сомуна, а чим је замакао за ћоше, клиснуо је преко првог плота. Те приче су сувише биле танке да би ме подстакле на неко иоле занимљиво писање. Од њих, заправо од ове друге, добио сам једино потребу да покушам да уђем у траг свом, на путу преко Албаније несталом прадеди. Сатима сам на Зејтинлику ишчитавао имена погинулих, смрзнутих, умрлих од болешчија, глади, или на други начин отргнутих од света живих, у узалудном покушају да у њима нађем неког са прадединим презименом и именом, Ђукић Јеремија. Сем буквице коју је неки његов друг донео мојој прабаби по повратку кући, од мог прадеде ништа није остало, а и буквица се покривила без испричане приче шта се са прадедом заправо збило. Можда је прабаби прича и испричана, али је она није пренела својој деци, а можда је прича била шкакљива, наљутила прабабу, можда неки мој рођак сад ходи Грчком, Италијом, Африком, ко зна… Гле, а ја рекох да ми дедине приче нису књижевничку машту распиривале! Никад не реци никад.

Тако дођосмо и до моје мајке. Мајка је била та која ми је приче причала. Од оца није било вајде за те ствари. Он је зарађивао за хлеба. Мајчиног се гласа сећам, нормално. Али те приче које ми је она причала само су кривиле моја сећања. Више, заправо не знам ни шта су моја истинска, а шта су слике мајчиних прича које су се у њих уселиле и измениле их. Не знам да ли се то сећам оног што сам стварно доживео, или се сећам оног што ми је мајка причала. Не могу да разлучим чија сећања бораве у мојој глави, чија осећања преживљавам док их се сећам, своја или мајчина. То што ми је мајка причала нису биле приче које распаљују машту, које праве од неписменог писменог, од дечака који не уме да каже „р“ писца коме теку речи а маште ваљају воде осећања и претварају их у силине казивања. Биле су то само приче о детињству, смешним и не смешним догађајима, згодама у којима сам, наравно, био главни актер. Нису ни имале другу сврху доли да спрече заборав из тог доба на нас двоје, мене и моју мајку, и још понеког успут, брата, оца. Уосталом, сви родитељи причају деци такве приче, толико их пута понављају да деци постају досадне, толико им дојаде да просто беже од родитеља, тетки, стрина, баба и деда само да избегну поновно и поновно малтретирање њиховог сећања. Против чијег се то они заборава боре, свог или себе у дечијем?

У ствари, твоје питање „ко је теби причао најлепше приче“ радије бих изменио и поставио га другачије: „Које су то личности чије је постојање и делање највише допринело да се моја књижевничка машта распали, а са пламеновима похрли моћ да ми речи врцају у висине?“ Много је људи који заслужују да их поменем тим поводом. Али две звезде сјаје над свима њима, прате ме од детињства. Једнa је деда Раде, коме и није име Раде, него Бранислав, али сам то сазнао тек кад је умро, кад сам му видео умрлицу причвршћену рајснадлама за тарабе. Други је мој теча. Први ми је распалио жеђ за догодовштинама, авантурама и њему треба да захвалим што никада нисам престао да будем дете, што сам као дете непрестано осећао досаду ако се не крећем, ако не путујем, ако се ништа не дешава, а други ми је машту научио да се претаче у речи.

Деда Раде је био муж сестре мог рођеног деде (оног кога је јурила змија и који се бекством спасао смрти у Албанији). Био је заиста деда, стар, необријан, седе браде и седе косе, наборана лица, ижвакане коже на врату, пијан стално као и све деде тог времена – сем кад се са нама децом играо, а играо се сваког дана; тад није био ни пијан ни стар. Учио нас је свакојаким ђаволијама и играма. Нарочито је волео да се са нама игра лопова и жандара. Приче нам није причао. Није ни имао потребе да их прича. Сваки тренутак с њим била је прича. Не мораш да слушаш приче да би постао писац. Нису речи једине те које производе речи. Производе их и дела. Дела која распаљују машту и оживљавају дете у теби.

За разлику од деда Радета, мој теча је био тај који је причао приче. Додуше, он нас је као децу забављао и на други начин, али за ову прилику, важне су његове приче. Теча је био звезда за себе. Боље рећи, моја највећа звезда, најсјајнија звезда мога детињства па и читавог живота. Звезда без мана, звезда која исијава само врлине. Од његових прича вртело ми се у глави. Као кад гледаш филм који те упије свог, у кога се занесеш – сатима после не може да га избришеш из главе и ослободиш. О течи сам написао роман. Заправо, у роман преточио његове приче. О деда Радету нисам написао роман, вероватно га нећу ни написати. Написао сам једино песму. У песми сам га упоредио са Кетсалкоатлом, пернатом змијом, божанством Астека и Маја, које није знало одакле долази ни куда иде. Послаћу ти је посебно. Роман ћеш, надам се, ускоро читати. Недостаје ми још пар глава да га завршим. Само се бојим да је предугачак. За децу је предугачак. Волео бих да га и деца читају, највише деца. Већ има преко четири стотине страна. Можда да га поделим у томове? Теча то свакако заслужује. Његов живот тешко да може да стане само у једну књигу. Мој теча Италијан. Ернесто Путиња. Децу привлаче само необичности. Обичне ствари су за обичне људе, за одрасле. Деци треба подстрек, подстицај да порасту, јер расту кроз машту, кроз пределе које нису видели, кроз људе које никад неће срести, туђе хероје, туђе мангупе, туђе враголије. Никад се дете не може да задише толико од трчања као што се задише и расколачи очи док слуша хипнотичке приче свога тече. Још и ако има среће да му је теча странац, да му причањем дочарава пределе необичне, далеке, које бујна дечја машта још додатно боји… Ех, машто, Пегаз је сувише обична животиња да бих и ја на њему летео. Мени треба нешто јаче, луђе, а то луђе теча ми је дао. I racconti di mio zio. La storia eroica. Ernesto Putigna. Или Ернест, како су га сви у Крушевцу звали. Талијан. Мој теча. 

КРАЈ

© 2010, 2023 Бранимир Перић

Текст може бити преузет и објављен у деловим или целини и то искључиво уз поштовање следећих услова: (1) уз навођење пуног имена и презимена аутора и постављање линка са почетне странице овог сајта, (2) без измена преузетог текста и (3) под условом да се преузимање и објављивање не врши у комерцијалне сврхе. Преузимање, копирање и објављивање овог текста супротно наведеним условима представља кршење ауторских права.