Кад сване дан – и филм и музика

Како су одјекнули у мени филм Горана Паскаљевића и музика Влатка Стефановског у њему

 

Синоћ сам гледао на ТВ-у Паскаљевићев филм из 2012. године „Кад сване дан“. Заправо последњу његову трећину (касно сам укључио телевизор). Цео сам филм после морао да потражим на Јутјубу и одгледам део који нисам видео.

Ново је вече а мене осећања још увек тресу. Колико је то велико дело и зашто је велико, рекли су други, позванији од мене кад су му давали позитивне критике и делили му награде. Нећу о томе. Говорићу само о својим осећањима, о ономе што ме је изместило, а изместили су ме музика и људска игноранција (или на српском: потискивање, намерни заборав, ниподаштавање, небрига, и то све у једном).

Људска игноранција је била и једна од порука филма. Сећање на концентрациони логор у шта су Нацисти претворили београдско „Старо сајмиште“ 1941. и 1942. године, полигон за вежбање масовног убијања људи издувним гасовима у „душегупкама“, тоне у заборав, брише се из српског колективног памћења, мало намерно, а мало због урођене склоности српског човека ка потискивању црног, склоности ка дечјем забораву, „пилећем памћењу“ за ружне ствари. Неки од вајних политичара тек освојене власти лупали су се у груди и не питани давали обећање да ће преуредити „Старо сајмиште“, претворити га у музеј холокауста, српски „Јад Вашем“. Кад год неко од израелских званичника, или, као у јулу 2015. из „Симон Визентала“ дође у Србију, или посети званичнике на власти, опет се мало представници власти излупају по грудима, чак и формирају комисију која ће наводно обећање да спроведе, истуре неког да пар дана декламује обећање и… на томе се све заврши. До нове прилике за бусање у груди. Игнорантни према свему осим сопствене користи, барем на тај начин су могли да врате наклоност „белог света“ према Србији и српском народу. Уместо тога довели су свој народ дотле да се и оно мало сећања на то убого, једно од многих стратишта за Србе, Јевреје и Цигане, избрише из сећања живља ове земље. Коме је до сећања и прављења музеја кад се нема хлеба да једе.

Хвала телевизији Србије, што се бар она сетила овог изузетног филма уочи Хануке, празника народа израелског, једног од многих празника којима Јевреји желе да сачувају своје колективно памћење, за разлику од Срба који су све важне датуме из своје страдалничке, па и славне историје заборавили, или их полако заборављају. Срби и Јевреји, сличнији су по свом вишемиленијумском страдалништву од било која два друга народа. Једино се разликују у забораву. Јевреји немају „пилеће памћење“. Зато толико дуго и трају. А Срби?

Није само величанствена режија Горановог филма, величанствена је и музика у њему. Она је сама филм, говори можда и више него филм. Велики Влатко Стефановски у никад бољем издању, никад боље инспирације. Ево, још и сад се јежим, још и сада цвиле у мени циганска ћемана док гуде очај, тугу, јад свих генерација убијаних, понижених, а поносних. Треба чути тај јаук, треба га с времена на време пропустити кроз душу, не због саосећања, него због прочишћења, због опомене. Људска патња је ванвремена и не боли само оног ко је проживљава, боли сваког ко има душу. А ћемана свирају, цвиле очај, цвиле безнађе, цвиле молбу да се дно човечје нечовечности никад више не понови. Лепо чујем крике људске, оне које су пуштали осуђени да их нема, у себи, јер достојанствен народ достојанствено умире, гушен, разапињан, стрељан, спаљиван или вешан, свеједно. Није све у вери. Да ли се предати или се борити иако знаш да ти нема спаса? Срби су увек били за борбу. На томе су се и поделили синови Израиља. Док нису они који су изабрали борбу вратили свом народ домовину. Борити се у сваком случају. Али не газити људско достојанство. Самилосни и на губилишту и у победи. Људи.

А онда, у завршном чину, јаук ћемана преузима оркестар. Боже, каква је то тек небеска музика! Из Пакла уздиже те у Рај и бива ти посве јасно зашто Јевреји кад им је најтеже певају, зашто играју, зашто се препуштају музици уместо да наричу. Величанствена музика, ванвремена. Музика лек. То је одговор. Кадиш. Хвала ти Влатко на дару који си нам уделио. Верујем да ће ти и наша сабраћа у страдалништву бити захвална и да ће те славити најмање једнако као ја. Кадиш за упокојене пријатеља наших, иако неки међу нама одбијају да их сматрамо пријатељима већ се клањају некима другим. Кадиш свима нашима којих више нема међу живима. Сви смо ми једна душа у многим телима, како рекоше јеврејски свети списи. Нисмо ми као родитељи ти који градимо сутра за нашу децу, ми им само утиремо пут, на њима је како ће градити свој свет и завршавати, оплемењивати оно што ми нисмо стигли да довршимо. Наши родитељи су и нама, њиховој деци, утрли пут да будемо добри људи. На нама као деци наших родитеља је да дамо светлост нашим родитељима, право да се уздигну у сећању на још виши ниво, тако што ћемо продубљивати дело које су започели, тако што ћемо својој деци остављати у наслеђе да буду добри људи. Кадиш који је истовремено и туга и светлост. Кадиш мртвима за оне живе. Кадиш и за нас саме ако дозволимо злу да нас опхрва, да се понови, ако ћутимо и дозволимо да нема тога ко ће за нас увећати светло. Не дозволимо тами да надјача. Светлости је толико око нас. Белине сазнања, блиставости стварања, племенитости. Не дозволимо да нам родитеље прогута тама, да су узалуд живели. То је њихов аманет у нама. И наш за нас у нашој деци. Не настављамо се ми кроз нашу децу, него она уздижу нас. Светлост заувек и увек. Амин.

© Бранимир Перић

Текст може бити преузет и објављен у деловима или целини и то искључиво уз поштовање следећих услова: (1) уз навођење пуног имена и презимена аутора и постављање линка са почетне странице овог сајта, (2) без измена преузетог текста и (3) под условом да се преузимање и објављивање не врши у комерцијалне сврхе. Преузимање, копирање и објављивање овог текста супротно наведеним условима представља кршење ауторских права.

Овај осврт на филм Горана Паскаљевића "Кад сване дан" и музику Влатка Стефановског у њему објављен је у часопису "Срђанов вијенац" бр. 11, књижевном годишњаку за 2024. Часопис заједно издају ЈУ Центар за културу Шамац и КПД Васо Пелагић Пелагићево. Овај број је промовисан 11. јула 2025. у галерији Центра за културу Шамац.

Испраћај у пензију

У петак испратисмо колегу у пензију. Сви су срећни, а и он је срећан. Због чега? Што је напунио шездесет и пет? Није баш за срећу. Лажу сви они који кажу кад дође време за пензију: „Једва чекам, довде ми је дошло.“ Шта једва чекаш? Да се угаси један живот и отвори нови пун неизвесности, упитног квалитета и дужине трајања? У праву је моја другарица из Есена кад каже да човек треба да ради док је жив – рад те једино чини живим. Да, под условом да рад са којим се стицала пензија није био кулук, мучење, исисавање животне снаге, већ задовољство које испуњава. Много је више оних које је такав рад разорио, претворио их у сенку. Не знаш шта је тужније срести: изборане жене, отеклих ногу, надутих зглобова, искривљених прстију од укрштених мука исцрпљивања на послу и робовања у сопственој кући, или превремено оћелавеле и оседеле мушкарце, увећане носине, зарасле у веђе и длаке из носа и ушију, погрбљене, танушних, старачких ножица. Рад их није испуњавао, заправо ретки су које јесте, уједно и срећници. Већина је радила само да би имали од чега да живи, очајни да прехране породицу, испуне очекивања родитеља, друштва, исцрпљивали се до бескраја на послу, радили прековремено и без плаћања, трпели увреде, бивали понижавани, а онда би долазили кући и истресали се на укућанима, пребијали жену, децу, или, чим ручају бежали од куће, да са друштвом залију безнађе ракијом и забораве себе. Није ни чудо што је већина њих у току свог радног века забушавала на послу, „хватала кривине“, па и поткрадала своје послодавце. Зар не мислиш да би они (и мушкарци убијени у појам, и жене робови), сви до једног више волели да има је богата тетка оставила у наслеђе довољно да могу да шеткају по белом свету, посећују галерије, иду на концерте, уживају у природи, на планини, језеру, мору, пецају у брзацима, или да се просто завале у хладовину испод крошње, плету венчиће, гледају у плаво небо и у белини облака препознају своје жеље?

Шта ми би? Зар нисам дошао на весеље? Колега нам иде у заслужену пензију, а ја ударио у мрак! Би ми то што мало кога од дошлих на испраћај препознадох „из прве“. Двадесет и пет година је прошло како их нисам видео, још од како сам прешао са послом у Београд. Изменила им се лица, одебљали су, отромбољили се, неки се осушили ко гране, они који су били испичутуре, заокруглили се, отекли, надуле им се трбушне ко буре да су прогутали; неки бледи као пред смрт, неки црвени, гомила ћелавих, а сви седи, измењене им физиономије, године издубиле боре… Једино се жене некако држе, не знам како и због чега. Вероватно је шминка у питању, офарбана коса, хаљине дречавих боја, накит, а пре свега осмех на лицу (или је то што сам кратковид а моја машта надопуњује остало). Чудо једно, оне све насмејане, разигране, „место их не држи“, не излазе из кола, а мушкарци натмурени, цигару не ваде из уста, вуку дим за димом: чим им се једна угаси, пале другу. Једино су весели они које је већ „ухватило“ пиће. Салићу друге, грле, причају, причају, понављају оно што су ти већ рекли, шире руке и као веселе се, као певају – срећом чаше не ломе.

Као да у мозгу имам онај компјутерски програм који претапа слике глумаца из старости у младост – туга да те ухвати. Без мог свесног учешћа ради обрнуто: копа по архиви памћења, вади отуда слике од пре двадесет пет година дошлих на овај испраћај које је упамтио и упарује их са садашњим старинама. Да, да то је тај, то је та, олакшано уздахнем како кога пронађем у архиви и његову садашњу слику стопим са оном из младости. Радујем се иако им се добром делу имена више не сећам. Да је име било слика а не текст упамтио бих га. Слике се памте, речи заборављају. Би ту и разочарења након упаривања. За оне већ отишле у пензију није ми било тешко, њих сам лакше препознавао, јер познато је да се људи у позним годинама балсамују, по десетак година не мењају лик иако старе, онда скоковито пропадну за један степеник па се опет балсамују. То углавном вежи за мушкарце. Жене се мењају и изобличују једва приметно, познаш им године тек по ситним усеклинама као их је неко жилетом рецкао, најпре око очију и углова усана, а онда им немилосрдно ножем утискивао бразготине бора по лицу; године им пегаве тело, руке, испумпавају груди. Шминкама и брусхалтерима поправе донекле ту штету, мало се подгоје, салом исправе боре па ти се, ако си стално са њима чини да се не мењају; док их нешто нагло не докосури и постану изгледом неке друге, непознате, жене које једино глас и очи одају да су то управо оне, драге колегинице, за које сам некад можда, у жару младости, првих својих година запослења био и „загрејан“. Мада, руку на срце, нису ни сада за бацање – барем не ове које су дошле. Неке чак покушавам да не гледам, јер зазубице и сад лако изазивају – двадесет и пет година од кад их нисам видео, на њихових ондашњих двадесет и пет, плус попуњено тело, плус младалачка фризура, плус ватра која сева из њих, блистав сјај у очима, разигране ноге које не стају, ждралова крила у рукама, косовски плес такав да ниједна од данашњих девојака боље да не помишља са њима да се надмеће… бррр! Све ми слике испадоше мутне колико су ми руке дрхтале док сам их снимао.

Сад мало и о амбијенту. Кафана на гласу, једна од најпознатијих у граду. У њој акустика катастрофа. Кад сви заграје, а заграје – а ко не би после толико година не виђања – теорије нема ни оног до себе да чујеш, а камо ли колегу или колегиницу прекопута. Само климаш главом ко глупи август, као, пратиш га што прича; клима и он кад ти одговараш на оно што мислиш да те питао, као, и он тебе чује. Све време сам држао отворену шаку час иза једног уха, час иза другог, не ретко иза оба, не бих ли како тако усмерио глас до својих бубних опни, елиминисао грају и препознао изговорено. А тек кад је у зло доба музика засвирала – лепо, брате, оглувесмо сви. Идем после од кафане до кола, не чујем ништа, ни своје кораке, ни кораке моје госпе која корача поред мене (ах, да, заборавих да напоменем: и моја госпа је наша колегиница – њен садашњи изглед срећом нисам морао да упарујем са сликом од пре двадесет и пет – за зазубице нисам сигуран, јер кад је барабар са оним зазубичастим заиграла – није било разлике). Сетих се напрасно свог професора акустике са факултета, Хусније Куртовића, како нас је учио да се постиже концертна акустика простора. Има сигурно инжењера које је власник кафане могао да упосли – озвучили би му кафану и за две добре вечере са пићем. Или бар нашег. такође бившег колегу. да су звали, Дејана Љубисављевића, доказаног акустичара – он би им сигурно то урадио за џабе, из чисте љубави према граду у ком се родио и у ком је млађан момковао.

Пре него што одем на починак да из себе изветрим сав у кожу завучени дим кога ни топла купка из ноздрва није могла да истера, да искажем још нешто што на овом слављу нисам могао да сварим. Оне испичутуре које поменух на почетку – нисам им бројао, али колико су вина и вискија попили, конобари су са том количином цело вече могли да поје своје госте. Оно проклето у нашем човеку: кад други плаћа, одабери оно најскупље – кад би га иначе сам кушао. Да су то најскупље једном само попили, ајде де, али да се буквално купаш у скупоћи, е то не могу ни на пијанство да им одбијем. Јадан наш колега кога у пензију испратисмо, колики ли је само цех за ову вече платио? Отишло му је гарант бар половина од три плате које му за одлазак у пензију следују поврх последње. Но, свеједно, нису ми се згадили, напротив, драго ми је било да сам их све видео. Наздрављао сам, узвраћао здравицу, грлио се, тапшао их по рамену, мувао у ребра како се мувају најдражи, пљескао по трбушини, смејао се са њима иако нисмо имали појма чему. Једном се живи како треба, макар и само то вече кад се испраћа колега у пензију. Сутра ће већ устати с главобољом. Они већ пензионери, кукаће на болове у костима, на горуштицу и главобољу од прекомерно испијених чаша, они млађи који имају још да служе робовласницима, једва ће чекати неки нови испраћај да се поново провеселе, напију, наједу роштиља и бар до понедељка забораве своје робовање, а до ујутру кућевне муке: машина за прање им је дотрајала, бојлер процурео, и једном и другом детету брак шкрипи, унучићи само буље у телефоне не маре за школу, да ли на одмор и како да га плате... Понављаће се то све док не дођу и сами до пензије (под условом да су у међувремену били добре колеге, а они их, који одлазе у пензију, позову на славље). Ако немају срећу да имају неки хоби, парче земље, кошнице, ловачку пушку, штапове за пецање, да су чланови неког клуба, планинарског, филателистичког, угурсуза, који се често састаје, као пензионери ће скапати од досаде, гришће све око себе редом и жалити што више нису робови.

Колеги кога испратисмо у пензију свака част: часно је одрадио своје. Трудио се да буде прави домаћин. Неколико пута нас обилазио са чашом да нам наздрави и захвали што ћемо му преполовити три последње пензије, хватао се у коло и покушавао да парира женским фуријама. Штета само што није ухватио инструмент и сам засвирао, јер то сам очекивао, знајући како нас је, уз прошверцовано пиво или ракију, у канцеларији испред систем сале нашег рачунског центра, на хармоници увесељавао кад се заврши радно време. А могао је и на гитари, јер ништа мање није ни на гитари виртуоз. Давно то беше кад га примих на посао, а нисам ни знао да је музички надарен. Бриљантан ум, самлео је ко од шале тестове који се дају кандидатима. Показало се по ко зна који пут да су уметност и бистрина сестре рођене. Желим му још пуно година музицирања. Он је бар срећник – уметност (било која) је и рад и уживање. Царство чула и благодет ума. Срећно музицирање, друже мој, и добродошао у клуб!

КРАЈ

© 2023 Бранимир Перић

Текст може бити преузет и објављен у деловим или целини и то искључиво уз поштовање следећих услова: (1) уз навођење пуног имена и презимена аутора и постављање линка са почетне странице овог сајта, (2) без измена преузетог текста и (3) под условом да се преузимање и објављивање не врши у комерцијалне сврхе. Преузимање, копирање и објављивање овог текста супротно наведеним условима представља кршење ауторских права.