Грешка

Човек је наопако биће, полазим од себе. Свестан сам да је та млада ластавица одлетела из мојих руку. Окружила се била невидљивом баријером у коју сам се беспомоћно залетао као ноћни лептир у упаљену сијалицу. Лептир за сијалицу мисли да је сјај сунца. Ја нисам мислио ништа. Залетао сам се опседнуто. Њено већ зрело тело, њене плаве очи, поглед испод накренуте главе, били су за мене сјај јачи од сијалице, пламен који букти и мене лептира прљи. Истовремено, тињало је у њој неугашено детињство. Била је неискварена, чиста душица, млада кожица коју живот још није изгребао канџама. Та двојност ме је опчињавала.

Знам да сам је изгубио, али се у мени све противи. Утроба ми се окреће, клобуча, стишће ме изнутра. Од помисли на њу стомак ме боли. Да ми је успело да јој пробијем баријеру само за тренутак, уверен сам, сијалица ме не би опрљила, ни свећа, ни огањ – била би сва моја и никад ничија више.

Никако да се помирим са тим да нећу бити тај у кога ће се заљубити. Не могу а да не помислим да ће моја ластавица, колико сутра прхнути увис и некој протуви, тамо где се вратила, улетети у раље. Заволео сам то неискварено биће, ћуре што ништа не зна, па бих и са ове даљине да је заштитим. Време не лечи, време трује. Страшно боли сујета.

Није ми јасно где сам погрешио. То никада и није јасно. Можда у томе што сам помислио да тек изникла стабљика може да понесе плод?

Била је заиста дете. Дете у жени. Кад ми се опирала детиње се бранила: „Моје другарице знају шта је љубав. За мене је то сувише рано.“

Не заборављам оне које су ми значиле. Знам да нећу ни њу. Сећаћу је се више него других девојака. Сећаћу се тог четрнаестогодишњег детета што дође као пупољак, а мојом кривицом, тамо где се вратила, без мене почиње да цвета и инсекте мирисом привлачи. Разгневим се од саме помисли. Подсвесно сам је својим притискањем на бехар навео: ”Мала моја, није ти рано – ниси више девојчица, ниси ни девојка, жена си и те како!” Речи су те које обликују. Траг им остаје урезан чак и кад се не упамте.

КРАЈ

© Бранимир Перић

Текст може бити преузет и објављен у деловима или целини и то искључиво уз поштовање следећих услова: (1) уз навођење пуног имена и презимена аутора и постављање линка на ову страницу са које је ски, (2) без измена преузетог текста и (3) под условом да се преузимање и објављивање не врши у комерцијалне сврхе. Преузимање, копирање и објављивање овог текста супротно наведеним условима представља кршење ауторских права.

Ова кратка прича објављена је на странама 78-81 у двојезичној антологији "Чаролија и магија писане речи" ("Zauber und Magie des geschriebenen Wortes") на српском и немачком језику. Издавач: Клуб љубитеља књиге "Мајдан" (Klub der Buchliebhaber "Majdan"), Костолац, 2025. Причу је превела на немачки Драгица Шредер (Dragica Schröder), која је и приређивач антологије.