Душа

Колика је душа,

Питала се Тања

Већа је од лутке

Ил' од шнале мања

Каква је на додир
Грицкô се и Сима
Обла као лопта
Или трње има
 
Ако је у мени
Може ли се знати
Да ли негде оде
Када легнем спати
 
У ком делу мене
Лежи њена кућа
Је ли беле боје,
Ил' од маце жућа
 
Имају ли душу
Пчела, куца, маца
Па и цветић, бреза,
Од купуса каца
 
Чешкао се тата,
Врпољила мама
Шта детету рећи,
А не зна ни сама
 
У деце је душа
Као памук мека
Носио је бата,
Ил' носила сека
 
Нит се пипнут може,
Још мање помаћи
Људима нас чини
То је њен домаћи
 
Бића што се роде
У њима је свима
Није тачно да је
Само човек има
 
Природа је кроји
Према сваком бићу
Према маци, брези,
Голуждравом птићу
 
Да ли то за душу
И живуљке знају
Зашто им то знање
Људи не предају
 
Каквог је облика
Да ли некад спава
Научници кажу,
Загонетка права
 
То што не знамо
Није нека мана
Битно да је душа
Са рођењем дана
 
Не може баш све
Одмах да се схвата
Рекоше на крају
И мама и тата
 
Кад порастеш
Ето изазова теби
Одговор ћеш дати
И нама и себи

© 2024 Бранимир Перић

Умирем полако

Умирем полако,
гаснем као сутон, истрошени дан,
као свеће догорело влакно,
дим сам у стању још само да дам.
На згаришту ватре пламен,
остављен да дрхти и за огњем сања
и пепео што се развејава,
једва да то сећа на негдањи сан.
Умирем полако.
 
Умирем полако,
ветру сличан кад кроз гране свирне,
кад се из даљине снажно,
сав у ненад
и кроз сулуд сручи.
У немиру нико
и пространству свико,
грањем спутан албатрос Бодлера
узалудан пушта крик.
Немоћ је та у коју се цури
чим бескрају угледа се крај.
Умирем полако.
 
Умирем полако,
ја у коме сви горостаса виде,
недостиж далеки и пркоса хрид,
подивљале снаге набујалу реку,
пред собом што ваља и добра и зла,
оног који уме и све му се може,
усправнога хода,
мржњом и љубављу распаљени бик.
Умирем полако.
 
Умирем полако,
уверен да боље је тако,
да не трнем брзо, другом да је лако,
бар тугама бескрајно да светим се себи
ту подвалу правим.
У сутон позни кад избледе сени
све постаје страшно.
У том светлу само да ме виде људи.
Умирем полако.
 
Умирем полако,
а нико испод да гвирнуо није
и нико праву истину да зна,
да душа ми крхка паукова мрена,
склона чак и дашку да се дâ.
Пружати нежност
у њој још тиња,
све друго,
невиност детињства и љубави дах,
умиру полако.

© Бранимир Перић

Текст у целини или деловима може бити преузет и објављен искључиво уз поштовање следећих услова: (1) уз навођење пуног имена и презимена писца текста и постављање линка на овај блог одакле је преузет, (2) без измена преузетог текста и (3) под условом да се преузимање и објављивање не врши у комерцијалне сврхе. Преузимање, копирање и објављивање овог текста супротно наведеним условима представља кршење ауторских права.

Песма је објављена у књиизи песама Бранимира Перића, "Нестанак струје - горке песме", КК21, Смедеревска Паланка и Suza Dream, Брзеће Копаоник, децембар 2024. стр. 69-70.

Песма је објављена пре тога у часопису "Сребрни вијенац", година IV, број X, СПКД Просвјета, Сребреница, децембар 2024, стр. 20-21