Уметност апстракте

Јуче наступих на међународном сусрету писаца „Синђелићеве чегарске ватре“ и прочитах две своје песме. Једна је била „Смех“, објављена у заједничком зборнику учесника. Повод што је написах објасних пре читања публици.

Никада нисам волео апстрактну уметност, посебно не сликарство. Признајем, глуп сам, нисам у тренду. Никада нисам ни био. Та мода да се свашта проглашава уметношћу кренула је, има томе већ сто година. Један од тадашњих „молера“, Кандински, видећи да ће остати гладан ако настави да слика слике које нико не купује, а да се помодна раја пали на свакојаке „уметничке“ глупости, разочаран, нађе на једној ливади краву која прежива, разапе јој штафелај са платном испод дупета, а њен реп умочи у фарбу. Следећих пола сата, жвакала крава прогутану траву, преметала је из бурага у капуљу, млатила успут репом бранећи се од мушица, а Кандински јој у млаћењу припомагао: умакао јој реп час у једну час у другу боју… Тако настаде прва апстрактна слика. За њом и друга. Лова Кандинском поче да капље брже него што је успевао платна на штафелају да мења – ни боја није стизала да се осуши. Кад видеше други „молери“ како Кандинском иде, стадоше и они да умачу у боје репове марви. Људи у одушевљењу тепају овој уметности, називају је апстрактизам, тахизам, надреализам, кубизам… плаћају милионе да такве слике имају... a мени, сељаку миришу на крављу балегу!

Наравно, није било овако, није Кандински користио мухотепало да слика, али би ефекат био исти и да јесте – раја би једнако поблесавила и једнако блесавила и балавила на његове слике и слике других, још познатијих сликара (и не само сликара), а цене слика и карте за перформансе њихове стајске уметности би расле у небо (као што и даље расту). Мунк је пуки реалиста за репомлате.

Питаш ли апстрактног (а и сваког) сликара шта му представља слика коју гледаш, или ће се увредити или ће ти препотентно рећи: „На посматрачу је сам да открије!“ Он или кустоскиња (жентурачење речи исти корен вуче као одушевљавање Пикасовим кубизмом) најчешће ће ти дати савет да се усредсредиш на слику (то јест забуљиш у њу), и тако да стојиш све док у теби (у твојој подсвести) слика не пронађе свој (извитоперени) одраз. Или те не заболе ноге.

Није појам апстрактног везан само за сликарство. За сва времена сам упамтио онај двочас српског језика у трећем разреду гимназије кад нас је професор два пуна часа малтретирао са „Суматром“ Црњанског –  још ме увек подилазе жмарци. Замисли, напишеш песму, а онда те натерају да напишеш објашњење шта ти који стих значи и на шта се поједине речи које си у њих угуравао односе, јер без тога никоме ништа не би било јасно! На једном смо часу морали прво да студирамо „Суматрино“ објашњење (писао и њега Црњански), да га тумачимо (и упамтимо да се апстрактна поезија зове још и „авангардна“ – не знам само којој је то уметности претходница – смаку света вероватно), а онда на другом да читамо стих по стих „Суматре“, да свршавамо над њим упоређујући га са објашњењем Црњанског и да притом проналазимо рефлексије песме у себи. Мало је било професору тај двочас – умало не настависмо и за време одмора L.

Замислите, Црњански је своју „Суматру“ и њено образложење написао скоро у исто време кад је и Кандински своју прву слику омалао краворепом – пре сто година! Има и горе од тога. Већ више од сто година како ђаке малтретирају са тумачењем стихова авангардних песника („Суматра“ је обавезна), пишу се о „Суматри“ и даље докторске дисертације, критике, обележавају јој годишњицу… да бог сачува! А слику „Голе Маје“ у школи нам и не поменуше. Добро, добро, Маја је старија сто и кусур година од „Суматре“. А и гола је, нема шта да се објашњава – што је на слици то и видиш.

Је ли тако? Е да видите да умем и ја да напишем апстрактну песму! Тако се родио мој „Смех“. Из протеста. Додуше, одмах подбацих: назвах песму оним о чему у њој говорим. Барем ту да не завлачим читаоце да морају и за мој наслов да траже тумачење и чешкају главу шта је писац хтео да каже као са насловом „Суматра“, који нема никакве (директне) везе са оним што је Црњански песмом опевавао.

Иначе, кад сам „Смех“ написао имао сам исто година колико и млада песникиња Александра која ме је снимала камером док сам јуче у Нишу, на сусрету писаца“, рецитовао „Смех“. Из њеног филма је она секвенца (reel) коју сам пустио да се врти преко Фејсбука и Инстаграма. Али да не би било да ми звижде или да ме бледо гледају, пре читања дадох публици образложење своје „Суматре“. (Да ме погрешно не тумачите – не поредим се ја то са Црњанским. Далеко сам од њега. Умем да пишем и разумљиве песме J иако сам пре свега прозни писац. Поезија ми је само брзокрило изражавање – кад ми надође.).

Ево и за вас објашњење „Смеха“. Песму сам написао после једног породичног ручка. Упали смо у оно расположење кад ти не треба повод за смејање, кад се ваљаш од смеха ма шта ко да каже или уради – смејеш се и на подигнут прст. Тата је причао како се провео на службеном путу. Пролазили су испод неког брда кроз кога су бушили тунел, и баш тог тренутка су га минирали. Очигледно су погодили подземни резервоар, јер из брда куљну таква силна вода да преплави пут. Тата хтео да се удави а ми поцркасмо од смеха. За ручак смо имали пилав који, ем није био довољно куван, ем није изгледа био ни очишћен. Обичавали смо с времена на време, кад су свечаније прилике (тата се на пример врати жив и здрав с пута) да ме мама пошаље у хотел „Европу“ да купимо неко готово јело, поховано месо и колаче. Тог дана тетка Дана, куварица у хотелу и мамина пријатељица није радила, иначе би нам рекла да пилав не узимамо. Тата је у заносу бушења брда, загризао неочишћено „каменче“ из пилава, а "каменче" му сломи зуб. То је био додатан разлог за смех (чак се и тата смејао). Ето, то је у песми. Кад ти је до смејања, разлог за смех се у свему налази (и у поломљеном зубу). Несреће нас посебно инспиришу. Док други плачу, ми знамо да се заценимо од смеха. И не само ми у нашој породици. Такви смо сви. Смејемо се у инат.

Наравно, публици пред читање „Осмеха“ дао сам много краће објашњење од овога (да ме не би и због те гњаваже гађали чашицама од ракије – мада сумњам да би се чашица одрекли J).

Сад ми паде на памет. И Кандинском и Црњанском се презимена завршавају на „ски“. Добро је. Моје је на „ић“. Барем са моје стране не морате да се плашите нових апстракција (и гњаваже објашњавања). Мада ништа не гарантујем.

  

КРАЈ

© 2022 Бранимир Перић