Нестаје сунце

Нестаје сунца. Једва да се још назире кроз оголеле крошње на ободу најближег брда. Ускоро ће га сасвим нестати и нећемо га видети дуга два месеца. Мрак се увукао у шуме, ваља се кроз њих према нашем воћњаку, тамни му боје. Замире све. Зима се са шумским мраком подиже према нашем дому и обавија га леденим прстима. Лишће полегло по чудновато зеленој трави и заједно са њом ублажује пад дозрелим воћкама које ледени дани једну по једну откидају са грана. Овом умирању још једино шумска јагода одолева. У ово време поремећености пореметила се памећу и она – црвени се у бокору под шљивом и гле, поново цвета! Јадничак. Ко ли ће је опрашити по овој хладноћи кад од инсеката једино још смрдибубе лете и покоји скакавац кроз траву гамиже. Кртице што нам вентилирају ливаде у опрашиваче се не броје, ни мишеви пољски (ако је икоји још остао жив од нашег мачка). Чак се ни птице више не чују. Госпа то јуче приметила и напрасно се препала. „Зар не чујеш да се птице више не чују?! Нешто се дешава!!!“ Разрогачених очију у страху, реп би подвила да га је имала. Ништа нас тако не уме да престрави него тишина које постанемо свесни. Да, чујем да их не чујем. Буде тако дана кад нагло захладни па птице отрче у висине, побегну из ледене сенке око нас, да би се са првим снегом поново вратиле, не марећи више за таму коју сенка брда по нама и даље баца. Белина снега је јача од таме.

Колико до пре десетак дана сунце је још светлело у нашем воћњаку, још више црвенело јабуке и жутело крушке. Онда је почело да задиже своје хаљине уз воћке да би промрзлим шапицама дотицало прекјуче само ретко лишће на највишим гранама.

Сунце не нестаје поступно, него у скоковима. Одувек ме је копкала та мистерија. Као да ветар и хладноћа његовим босим ногама управљају. Како ветрови донесу северну хладноћу, тако брже спушта своје хаљине да покрије прстиће, а упролеће, кад јужни ветрови заструје, као да их одједном навише повуче.

Са нестанком сунца и туга би се у душу увукла да није топле ватрице у нашој фуруници: својим веселим пуцкетањем и бубњањем, кад се у њој руше нагорела дрва, плаши зебњу. Зебња се боји ватре више него што се ми бојимо зебње. Боји се и самоће. Зебња је крхка, паучинаста творевина, глувоћом тишине ткана. Не можеш је се отрести ако си сам. Лепи ти се њена паучина по одећи, коси, срце ти од ње појачава лупњу, дах се сече. Срећом па се плаши и звукова, музике нарочито, гласова из радија, са телевизора. Зато ми једно друго не остављамо без оног другог ако радио не свира, или се неки филм или серија на телевизору не врте.

Свеједно што нам се телевизор не гаси и ватра не престаје да пуцкета, сама помисао да су дани све краћи навлачи додатну тугу на душу, дави је и гуши својом тежином, поступно и све јаче стеже својим дах одузимајућим стегама. Тама са брда, све краћи дани и бекство птица држе се за руке док нам кућу увијају у мрак и самоћу.

Моја црноока птица, преуморна од кућних послова да би са осталим птицама устрчала уз супротно брдо (које сунце неће престати да греје ни кад зима дође), загрли ме изнебуха својим крилатим ручицама и стиште канџицама – сва се топи од радости, помислиш десило се нешто лепо, или је открила ствар коју је у неком од својих надахнутих спремања стана затурила: „Јој како ми је лепо око срца кад само помислим да ће већ следећег месеца дани опет почети да дужају! Како се тај дан ближи све ми лепше на души.“ Ето још једног урока за призивање зебње и њено терање: помисли на јунску равнодневницу ако хоћеш да ти се поквари летовање, а пред децембарску да ти кроз тмурне облаке сунце засија.

Ем сенка брда, ем хладноћа, а приде претходна два дана и густа се магла спустила.

Наша оаза среће има своју микроклиму. Зими није прехладно, а лети, чим наиђе облак или зађе сунце, џемпер мора да се навуче. Али зато нас уклете магле не заобилазе. Спусте се облаци и завију нас додатном тамом, помокре се по тераси и травњаку, па у чизмама мораш вани ако ти је баш толико стало да по трави ходаш и ноге кроз опало лишће вучеш. Мало је фалило да подигнем дрон да госпу уверим да горе, већ десетак метара изнад најближег брда, сунце сија.

Освануло данас јутро без магле. Горе, изнад сенке, на супротном брду, сунце позлатило брезе и просуло боје по другом дрвећу које још није изгубило своје јесење рухо. А доле, по ливади испред наше куће и даље по непокошеној трави, проседеле травке, обелеле као да је снег пред јутро малчице вејао па се предомислио. Слана.

Сетих се слане на „Слободишту“ у Крушевцу. Корачам са Славком Јаневским, великаном наше литературе, нашим Габријелом Маркесом фантастичне књижевности, народних прича и веровања. Приповедам му о „Слободишту“ и то увијам у своје маштом испредане приче. Славку је шездесети рођендан и на мој позив је дошао да му га у Крушевцу, у белој сали „Дома омладине“ обележимо. Испредам му приче слободарске и мученичке. За нама остаје у трави – кад смо дошли белој од слане, а сад већ окупаној росом – тамни вијугави траг наших корака.

Дође ми да се на брзину обучем, да истрчим доле до ове наше садашње слане и за собом оставим такав траг, али ми се не излази без Јаневског.

Касније, кад смо се вратили са „Слободишта“, уз чашицу у „Рубину“, рекао ми је нешто од чега ме је, иако пуно млађег писца од њега, паника ухватила: „Немам више времена. Романе већ дуже не пишем. Имам времена само за песме.“ Срећом, Славко је поново постао Маркес и наставио да плете народне скаске у величанствене романе. Како бих волео да знам шта је до краја са њим било! Да ли се још неки пут прошетао по ињу, а после по роси?

Да, госпа је у праву. Некако је заиста топло на души кад помислиш да је двадесет и први децембар све ближи. Свеједно, сунце нам се неће вратити све до друге половине јануара. Прво ће стидљиво додирнути оџак и лелујати нам дим изнад куће, па ће се поступно спуштати прстићима све ниже до терасе и највиших грана у воћњаку. Кад дође Свети Трифун, дан заљубљених у вино, тад ће нам већ и тротоар око куће бити сунцем обасјан.

Једино се нашем мачку ова хладноћа никако не свиђа. Мјауче и упорно покушава да нам се увуче у кућу. „Зар ти стварно мислиш да сам ја срца каменога и да ми се не цепа што га не пуштам у кућу?!“, режи на мене моја прагматична госпа, па наставља у истом тону: „А кад одемо одавде, где ће онда да се греје? Ко ће онда да га храни? Мора да се сналази и навикава сам да буде. Довољно је од нас што има да једе, и док смо ту што млека има колико му се хоће да срче.“ Да, да, мислим се, а ако је заиста све мишеве потаманио, шта ће да једе док нас десет дана овде не буде? Траву не пасе, кору од дрвета не једе, кости које су пси наоколо закопавали не једе такође (мачке су чистунци). Да га водимо са собом, не долази у обзир. „Животиње нису за у кућу!“, чујем љутит госпин глас у себи. Тачно, животиње нису за у кућу, барем не оне четвороножне, али ми сунце замењују!

 КРАЈ

© 2020 Бранимир Перић

Текст може бити преузет и објављен у деловима или целини и то искључиво уз поштовање следећих услова: (1) уз навођење пуног имена и презимена аутора и постављање линка на ову страницу са које је преузет, (2) без измена преузетог текста и (3) под условом да се преузимање и објављивање не врши у комерцијалне сврхе. Преузимање, копирање и објављивање овог текста супротно наведеним условима представља кршење ауторских права.

 

Бајка коју сам послао пријатељима уз честитку за нову 2020. годину

Како су се птице поделиле

 

У оно време кад је створитељ стварао земљу и живи свет на њој, након што је створио биље и нижа, пливајућа, гмижућа и ходајућа створења, као прве топлокрвне живуљке створио је птице. И даде створитељ птицама ноге за ходање, перје зими да им је топлије и крила да и летећи храну могу хватати.

„Створио сам вам земљу да је населите и пространства над њом да летите; ето вас па се множите и настављајте се на земљи и над земљом, све вам дадох. А дајем вам и избор: хоћете ли живети на тлу или ће вам облаци животни циљ бити – на вама јединима одлука је које ћете царство пригрлити. Само добро одмерите пре но што се опредељењу одлучите: сваки избор има и лоше и своје добре стране, а назад нема. Оне од вас које се за тло одлуче, имаће на тлу и у тлу хране у обиљу, брда и долине биће царство њино, шуме и шипражја њина склоништа, али ће им способност летења бити ускраћена. За узврат, дајем им моћ коју оне друге неће имати: у њих ћу усадити наду и веру, па ако им кад не буде све потаман, нада и вера ће их даље водити и утеху им давати. Оне пак од вас, које се одлуче за живот у облацима, дароваћу другом моћи, моћи да са висина уживају у лепоти свега што од тла и на тлу под њима сам створио, али зато, у висинама ће вечито гладне и жедне остајати, па ће се морати до тла спуштати, по тлу храну ловити и са тла се воде напијати.“

Након ових речи створитеља, птице се стадоше премишљати. Премишљаше се неко време, и, као што то увек бива кад мноштво одлучује којим од два пута да се крене, уместо све за исто, једне се за живот на тлу одлучише, а друге у облацима свој дом потражише. Оне које су се окренуле земаљском животу на тлу дочека обиље хране: куд год да кљуцну, где год чепркну, храна само што сама не каже узми ме, поједи ме. Временом, од толиког обиља и лакоће налажења залогаја сласних отежаше, крила им закржљаше, ноге ојачаше, а нокти на прстима задебљаше. Сад су таквим ногама још лакше тло чепркале, лишће превртале и храну из тла и испод лишћа извлачиле. За то време, оне које су изабрале царство небеско, задивљене лепотом тла у брда и долине претвореног, узлеташе све више, да са што већих висина и што ширих ширина сву ту, од створитеља лепоту саздану, погледом упијају. Крила им ојачаше, очи се изоштрише, кљунови и канџе повише да лакше небом једре и облаке секу. Истовремено, висинама занете, далеко од хране под собом, глад их је морила. Што црева им крче мало су оне хајале, јер од глади стомака глад за лепотом, познато је, јача је. Сву ту красоту под собом, око себе и над собом поздрављале су крицима, крици им постајали гласни, све гласнији, од облака се одбијали, до брда спуштали и у уши птица, сестара њиних увлачили. Од оних птица у небесима које над морем запловише, временом посташе албатроси, а оне птице које се разлетеше над планином, орловима се назваше.

Слушајући са тла те крике непрестане које са небеса од сестара њихових допираху, земаљске птице небескима не завидеше, напротив, стадоше се надимати, све задовољније избором који су начиниле. Једна другој говорише: „Ето, баш смо биле паметне што живот на тлу изабрасмо. Уместо пуних стомака, сад бисмо са њима гладне једнако одозго онако кричале.“

А онда је створитељ створио звери и човека.

Птице земаљске, одебљале од обиља, троме, трку невичне, крила закржљалих, храна зверињу и човеку лака посташе. Човек је уз то имао и руке, а осим руку и памет: рукама је камен на њих бацао, стрелама их гађао, а памет је користио ступицама да их лови. Сад су птице земаљске биле те које су кричале. И сузе би рониле да суза су имале. Очајању краја није било ни вапају ни кајању. Вероватно се од крика њихових на тлу више ништа не би дало чути, да се најзад не присетише да дар поседују који је још оно, кад су се опредељивале између царства земаљског и царства небеског, створитељ у њих усадио – сетише се да имају моћ наде и вере! Наоружане надом да их неће баш сваки створ пожелети да лови, и вером да иза тога што их лове има неки скривени створитељев наум који ће их на крају спасти, наставише да кљуцају зрневље, преврћу лишће, и опуштено се госте живуљкама што под њиховим ногама гмижу и бауљају. И би им лакше.

КРАЈ  

© Бранимир Перић

Текст може бити преузет и објављен у деловима или целини и то искључиво уз поштовање следећих услова: (1) уз навођење пуног имена и презимена аутора и постављање линка на ову страницу са које је преузет, (2) без измена преузетог текста и (3) под условом да се преузимање и објављивање не врши у комерцијалне сврхе. Преузимање, копирање и објављивање овог текста супротно наведеним условима представља кршење ауторских права.