Бајка коју сам послао пријатељима уз честитку за нову 2020. годину

Бајка о птицама

 

У

 оно време кад је створитељ стварао земљу и живи свет на њој, након што је створио биље и нижа, пливајућа, гмижућа и ходајућа створења, као прве топлокрвне живуљке створио је птице. И даде створитељ птицама ноге за ходање, перје зими да им је топлије и крила да и летећи храну могу хватати.

И рече створитељ птицама:

„Створио сам вам земљу да је населите и пространства над њом да летите; ето вас па се множите и настављајте се на земљи и над земљом, све вам дадох. А дајем вам и избор: хоћете ли живети на тлу или ће вам облаци животни циљ бити – на вама јединима одлука је које ћете царство пригрлити. Само добро одмерите пре но што се опредељењу одлучите: сваки избор има и лоше и своје добре стране, а назад нема. Оне од вас које се за тло одлуче, имаће на тлу и у тлу хране у обиљу, брда и долине биће царство њино, шуме и шипражја њина склоништа, али ће им способност летења бити ускраћена. За узврат, дајем им моћ коју оне друге неће имати: у њих ћу усадити наду и веру, па ако им кад не буде све потаман, нада и вера ће их даље водити и утеху им давати. Оне пак од вас, које се одлуче за живот у облацима, дароваћу другом моћи, моћи да са висина уживају у лепоти свега што од тла и на тлу под њима сам створио, али зато, у висинама ће вечито гладне и жедне остајати, па ће се морати до тла спуштати, по тлу храну ловити и са тла се воде напијати.“

Након ових речи створитеља, птице се стадоше премишљати. Премишљаше се неко време, и, као што то увек бива кад мноштво одлучује којим од два пута да се крене, уместо све за исто, једне се за живот на тлу одлучише, а друге у облацима свој дом потражише. Оне које су се окренуле земаљском животу на тлу дочека обиље хране: куд год да кљуцну, где год чепркну, храна само што сама не каже узми ме, поједи ме. Временом, од толиког обиља и лакоће налажења залогаја сласних отежаше, крила им закржљаше, ноге ојачаше, а нокти на прстима задебљаше. Сад су таквим ногама још лакше тло чепркале, лишће превртале и храну из тла и испод лишћа извлачиле. За то време, оне које су изабрале царство небеско, задивљене лепотом тла у брда и долине претвореног, узлеташе све више, да са што већих висина и што ширих ширина сву ту, од створитеља лепоту саздану, погледом упијају. Крила им ојачаше, очи се изоштрише, кљунови и канџе повише да лакше небом једре и облаке секу. Истовремено, висинама занете, далеко од хране под собом, глад их је морила. Што црева им крче мало су оне хајале, јер од глади стомака глад за лепотом, познато је, јача је. Сву ту красоту под собом, око себе и над собом поздрављале су крицима, крици им постајали гласни, све гласнији, од облака се одбијали, до брда спуштали и у уши птица, сестара њиних увлачили. Од оних птица у небесима које над морем запловише, временом посташе албатроси, а оне птице које се разлетеше над планином, орловима се назваше.

Слушајући са тла те крике непрестане које са небеса од сестара њихових допираху, земаљске птице небескима не завидеше, напротив, стадоше се надимати, све задовољније избором који су начиниле. Једна другој говорише: „Ето, баш смо биле паметне што живот на тлу изабрасмо. Уместо пуних стомака, сад бисмо са њима гладне једнако одозго онако кричале.“

А онда је створитељ створио звери и човека.

Птице земаљске, одебљале од обиља, троме, трку невичне, крила закржљалих, храна зверињу и човеку лака посташе. Човек је уз то имао и руке, а осим руку и памет: рукама је камен на њих бацао, стрелама их гађао, а памет је користио ступицама да их лови. Сад су птице земаљске биле те које су кричале. И сузе би рониле да суза су имале. Очајању краја није било ни вапају ни кајању. Вероватно се од крика њихових на тлу више ништа не би дало чути, да се најзад не присетише да дар поседују који је још оно, кад су се опредељивале између царства земаљског и царства небеског, створитељ у њих усадио – сетише се да имају моћ наде и вере! Наоружане надом да их неће баш сваки створ пожелети да лови, и вером да иза тога што их лове има неки скривени створитељев наум који ће их на крају спасти, наставише да кљуцају зрневље, преврћу лишће, и опуштено се госте живуљкама што под њиховим ногама гмижу и бауљају. И би им лакше.

КРАЈ  

© 2019 Бранимир Перић

Текст може бити преузет и објављен у деловима или целини и то искључиво уз поштовање следећих услова: (1) уз навођење пуног имена и презимена аутора и постављање линка са почетне странице овог сајта, (2) без измена преузетог текста и (3) под условом да се преузимање и објављивање не врши у комерцијалне сврхе. Преузимање, копирање и објављивање овог текста супротно наведеним условима представља кршење ауторских права.