Прозор с погледом на небо

 

Пишем ти са аутобуске станице, из аутобуса, једног па другог, са дугих улица пуних опушака и прљаве хартије разнесене ветром. Пишем ти са свих оних места где сам био сâм и где ћу бити: са терасе окренуте према реци, у реду где миришу виршле, поред канти за ђубре удубљен у ускотечност, из масних говорница што базде на покварене зубе и задах из уста. Пишем ти и са клупе у парку док крај мене пролазе младе маме и вуку деране које све на овом свету интересује: и зашто руже више не цветају, и зашто парк нема крила па да могу мало да лете а не само да се ту шетају, и шта ће оном чики онолики бркови, да није он то ставио свилу од кукуруза па је само нагаравио, а сме ли мало да га чупне; због чега је небо тако високо и хоће ли моћи да га дохвати кад порасте. Мама, њему се пишки, пишки му се, мама!...

Бити сам у овој самоћи није толико страшно, али бити сам тамо где никог не познајеш, чак ни продавца новина на улици, ни чистача ципела, ни ону старицу дрхтаве руке што проси, ни возача аутобуса бесног на све семафоре на овом свету и ко их измисли, не познајеш ни пекара код кога сваког јутра купујеш бурек, иако си једном у њему нашла парче цигле. Овде нема ни једне особе која би ти могла рећи добар дан. Па и да те опсује, онако пријатељски, да те пошаље у материну, ако треба, и ћушку да ти да, и то ако треба, а не само да овако наизглед ћути и трпи док га случајно газиш у гужви, као да ти то хоћеш, као да ти је посебно стало до гажења, па те још после презриво и са омаловажавањем гледа и мерка. Ни мало те не би зачудило кад би и нож његов у пупак подмукло забоден осетила...

Све је ово сан, одвратни, подли сан, покварен као гирице из далматинског ресторана док покушаваш увече да их једеш. Отровала би се да није вина. Добро је што за сном долази јава. Једино у сну знам да нисам па ме то толико и не боли. Не ваља кад након лепог сањаш ружно. Истина увек воли да уједе. А најгоре је што сам и у том сну сâм. Једино је тама са мном. Чак и кад звезде почињу да губе свој сјај и стану лагано да ишчезавају са неба, мени не свиће. Кад петлови у целом свету откукурикују крај ноћи, овде се не чују, овде их заправо и нема.

Док полако, бунован, али већ румен од реске јутарње свежине, корачам улицама, непрозирним и мрачним, до пола испуњених маглом, а од пола смогом што се нечујно увукао у плућа и трује ми и тако затровано тело, знам да си једино ти крај мене, скоро да могу да осетим у ноздрвама онај танани мирис пољског цвећа и сунца како се шири из твоје растурене косе уснуле на мојим грудима. Могу и да те позовем ако хоћу, да потрчим с тобом, да се смејемо, бацамо каменчиће у воду, да зачикавамо фоке и доводимо до беснила папагаје у зоолошком врту, да терамо мајмуне да скиче и врече као да их неко дере, и да кликћемо, да вриштимо пресрећни, све док нас нека жена не сретне на улици и шокирана не запита: „Дечко, јеси ли луд? Да те нешто не боли?“

Пробао сам марихуану. Кажу да се после ње човек осећа дивно, да тоне у свет магичан и нестваран, у коме му је само лепо и ништа га не тишти. Можда, рекох, али мени је од тога било мука и повраћао сам. Више је никада нећу пробати. Дрога је за оне слабе духом, ја морам да издржим у овој пустоши и да чекам док заувек не будеш дошла. Јер чему да је узимам кад знам да то и не би била ти, већ само јетка визија твог негдашњег, божанског постојања. Овако бар верујем да је лакше, мада није тако. Тешко ми је непрестано да слутим твоје постојање крај себе а да ту ништа не могу, иако си скоро на дохват руке, једним покретом да те додирнем, да те привучем и никад, никад не испустим. А онда, кад моје руке полете у празно, кад загрле корпу за отпатке уместо твог тела, кад се насмејем говечету са рекламе за супу: осетим ужасну горчину преваре и недостижности, неку неодређену бол, кошмар несталности у глави. Као да намах постајем свестан свега, видим овај страни град, његове пусте улице мокре од јесењег пљуска, натруле плотове и мачке што цвиле из мрачних подрума пуних влаге и пацова, видим чудне, помало шашаве људе како непрестано некуда журе, као да беже сами од себе, попут мрава, на све стране, сустижу се и престижу, пентрају у аутобусе и задихани силазе већ на следећој станици. Посматрао сам их са чуђењем, изненађен, нисам ни приметио да и сам почињем да бежим.

Јуче сам посетио звездарницу. Желео сам да могу да те угледам телескопом као, уосталом, и друге звезде што се лако дају спазити на небу, трепераве и далеке, да ти махнем, да ти пошаљем пољубац, да те видим како сањалачки склапаш очи и шапућеш кроз плаве увојке нежније од додира лахора сплетеног у коси. Зурио сам дуго, занет и чакнут, али сам само успео да видим сунце како умаче прсте на заласку у реци и како се бљеска сјајно и мистично, попут дечјег балона испуштеног из руку што се подигао и чика дечаке закачен у крошњи, или се пак надмено спустио доле те се љуљушка на води и цери поцрвенео и надут. Залазак је увек лако видети, теже је сачекати свитање: треба дуго да седиш будна и спремна и не дозволиш очима да те преваре, да се склопе и утону у сан баш онда када сунце руди. Сутра ћу опет ићи да га гледам.

Однекуд чујем звук гитаре, далек, али јасан. А можда то и није гитара. Можда се то само ветар игра са лишћем и прелудира по огољеним гранама више моје главе. Хладно ми је. Покушавам да се загрејем мислећи на тебе. Тако ми је зло у овој самоћи. Спопадне ме језа и неки нејасан страх, потмуо и диваљ, а ако није он, ту је зебња. Учини ми се понекад, док лутам кроз ову пустош, да га могу избећи, да могу да га преварим, иако узалуд покушава да ме шчепа. Зато никад и нисам на једном месту. Непрестано тумарам улицама, без циља, без смисла и повода, ходам, или трчим, возим се у трамвају са његовим заглушујућим тандркањем, па опет ходам, или опет трчим. Тако из дана у дан, из часа у час, без престанка. Ноћ је моје постојање.

Тишина ме убија. Највише мрзим празнике због ње. Кад нема људи у граду, она се разгоропади, буди ме још у праскозорје, завлачи се у сваки делић тела, у сваки нерв. Узалуд затварам уши да је не бих чуо: неминовност се не може избећи. Малопре сам дошао у искушење да скочим с моста само да бих могао чути пљусак - бар нешто да чујем. Умало нисам. Затворио сам очи и сви су путници мислили да спавам. Ти си у белој хаљини седела крај мене, држала ме за руку и тихо звала. Шта – рекао сам. И аутобус крену. 

КРАЈ

© Бранимир Перић

Написано на основу писма које је мој брат Града писао девојци.

Текст у целини или деловима може бити преузет и објављен искључиво уз поштовање следећих услова: (1) уз навођење пуног имена и презимена писца и постављање линка на овај блог одакле је текст преузет, (2) без измена преузетог текста и (3) под условом да се преузимање и објављивање текста не врши у комерцијалне сврхе. Преузимање, копирање и објављивање овог текста супротно наведеним условима представља кршење ауторских права.

Прича је 1974. откупљена на конкурсу „Политике“, и објављена у њој у броју 21895 од 18.09.1974. године. Награду (100.000 динара) поделио сам са братом.

Прича је објављена у збирци прича „Алказар“, аутор Бранимир Перић, Багдала, Крушевац, 1980.