О неукалупљенима

 

Све је више неукалупљених. Додуше одувек их је било. Број им је могуће исти, али их, због друштвених мрежа, сада чешће примећујемо. Кураж им, иза виртуелног штита, даје осећај сигурности у усамљеничком исукивању мача. Велика је ствар бити заштићен свемогућим штитом физичког недодира: витлање мачем је твоја слобода. У сваком тренутку можеш да обришеш коментар на своје објаве оних који ти иду на живце, или да остављаче коментара из круга својих виртуелних пратилаца заувек одстраниш блоком, као што је Браца Душка Радовића обрисао лава који стоји на три ноге, слуша на три ува и гледа са три ока (није те брига што си, са становишта обрисаних, управо ти тај троноги, троухи и трооки, не лав, него шугава мачка).

С обзиром на толико бујање и умножавање неукалупљених, које нам ово време све обилатије дарује, питам се све више и све чешће, зашто се неукалупљени, кад их је већ толико, не укалупе са другим неукалупљенима и не створе сопствено, не острво, него континент неукалупљених? Толика набујала бројност им пружа шансу да сад они постану ти који, управо захваљујући виртуелности друштвених мрежа, могу друге да ишутирају из свог калупа, овога пута калупа неукалупљености, или да их доведу дотле да се сами, неукалупљени у неукалупљеност, са континента неукалупљености искалупе?

Питање је само да ли су у стању неукалупљени уопште, са иједним другим неукалупљеним, физички, у стварном свету, не у виртуелном, да се укалупе, да се сложе као лего коцкице, као слагалице од не више само неколико елемената, него све бројнијих?

А шта ако неукалупљени мазохистички уживају у патњи изопштености и радије бирају кукњаву над самим собом (ма како нас уверавали да то није кукњава, него рика победе)? Можда им се безопасније чини по њих саме, да се радије опредељују за лажно убеђивање других да су, сада, тако сами, без Санча Пансе, ето баш срећни? Зар није већа победа и гласнија рика ако друге превариш да си део калупа, а у себи наставиш да ричеш и тераш по своме? Да знам, за то је потребна баш велика снага и пред другима држање мача закопчаног у корице. Због тога би осећао себе у себи прљаво, кажеш. Посматрај кроз другачију визуру: осећај то као своју надмоћ, осећај као победу. Тиме што те други сматрају да си део калупа, нек ти надме груди. Нема укалупљивања док малчице не очукаш сопствене рогове. Ни са неукалупљенима се нећеш укалупити без тог, барем малог очукавања.

Сад ћеш ме питати, а зашто ми уопште треба да се укалупљујем? Па, без других људи се не може живети – и усамљено дрво комуницира са другим усамљеним дрветима: преко спора, разменом мириса, додиром жилица. „Најсрећнији сам кад сам сâм, али док сам међу другима“, написао сам одавно у једној од својих приповедака и тад сам био најискренији према себи. Бити сам а истовремено бити међу другима, лек је и спас, веруј ми.

КРАЈ

© 2025 Бранимир Перић

Текст у целини или деловима може бити преузет и објављен искључиво уз поштовање следећих услова: (1) уз навођење пуног имена и презимена писца и постављање линка на овај блог одакле је текст преузет, (2) без измена преузетог текста и (3) под условом да се преузимање и објављивање текста не врши у комерцијалне сврхе. Преузимање, копирање и објављивање овог текста супротно наведеним условима представља кршење ауторских права.