Беседа о три књиге поезије Радомира Батурана

Представљање опуса Радомира Батурана у крушевачкој библиотеци

19. јуни 2025. у 18³⁰

  

Батуран и ја се знамо још од краја седамдесетих. Заједно смо основали Књижевну омладину Крушевца, популарни КОК, заједно смо у дворишту његове таште прочешљавали културна збивања, његову и моју прозу. Пред своју породичну сеобу у Канаду написао је рецензију за мој роман. А за све то време нисам имао појма да пише и поезију! Затечен сам био кад сам видео да му је прва збирка песама, „Нити наде“,  објављена десет годину по нашем упознавању!

НИТИ НАДЕ (Багдала, Крушевац, 1987)

Мало је супруга које имају ту част да им супруг, писац, не само посветом, него и уводном песмом, посвети збирку песама и још, своју изабраницу, кроз песму изједначи са уздрхталом брезом а, нама, читаоцима се исповеди да је она и извор и ушће његове среће. 

Читајући ову збирку тек му сад верујем кад је рекао да и он и ја само својим женама можемо да захвалимо што смо опстали и писци постали, јер друге нас, овакве, накриво насађене, бандоглаве, не би трпеле, а још мање бодриле да успемо на путу којим смо кренули.

Кроз своје песме сабране у овој књизи Батуран кратким стиховим слика оно што се између жене и мушкарца дешава у додирима и недодирима, чежњама и вапајима, блискости, растанцима па поновним сусретима. Не само да слика, него и као да камером снима.

У следећих пет стихова из песме СУСРЕТ, састављених од пет глагола, његова песничка камера снима љубавни чин:

Уздисати
врискати
дрхтати
јецати
и стати.

Песнички нагон је из Батурана стихове почео да истискује још тамо где је стасавао, где је школу учио, па где је војску служио и на клупама у парку прве косе девојачке мрсио. Те раније песме су изражајне, идиличне у опису родног краја, сеоског амбијента, ливада, шума и камена, као и амбијента града у коме је студирао. Ни̂ти су то које га трајно везују за родну груду, проживљену младост, за све оне никад ишчилеле слике из сећања. 

Уме Радомир и кафанске песме да пева кад га љубав изневери. Добро би бар некој од тих песама дошле ноте. Нарочито онима у којима пева да у чаши гаси свећу своје љубавне среће. Песма га из пораза остављености вади. Трезни га од мамурлука изневерене љубави. Иако са горчином, он се мири са судбином, прихвата стварност, као у песми ПОМИРЕЊЕ.

Бура је прошла. Очај бјесомучни.
Замијени мртвило, беживотност нека.
У трбушини пуко мјехур жучни
и нема више шта да се чека.

 Надаље у књизи прàви отклон од љубави, постаје пророк, библијски заоденут очајем у шта се човек претворио. Читајући његов СУМРАК, видео сам га у црној мантији, необријаног, неочешљаног, очајног: са високе хриди, изнад свег човечанства, са великим крстом дигнутим изнад главе, упућује клетве отрежњења човеку. Очајан је Батуран због људског посрнућа па у СУМРАКУ каже:

И живот оставља
трагове
којим се трага
за човјеком.

Раде се у својим стихованим преиспитивањима зна да поигра речима. У песми МИ ЉУДИ, мисли прелама и од сваке речи прави стих. Мисаон је то стих, разумљив, а болан, као и Батуранова жуч због овдашњег човека што је болна:

Љубав
и клица
Дјеца
и радост
Игра
и суза
Будућност
и нада
Срљање
и пад
Човјек
и рад
Полет
и слад
Љубав
и жудња
Нада
и кад се страда
Патња
и кад се воли
Завист
и кад смо људи
Ми људи
Да ли смо?

У последњем циклусу, Батуран се поново враћа свом родном крају, поново постаје импресиониста – слика стиховима као у песми БРДА: 

Сједим на кршу. У камењару.
Природа свира серенаду у молу.
Вјетрине пушу. Овце блеје.
Кукавица кука.
Обронци Маглића у сјени,
Ишарани снијегом.
Вучево у тами.
Само моја брда обасјана сунцем,
Оивичена борјем страшног кањона.
Чекају вече
Пожудно ждерући сунце.

Као и сви што за родном грудом бол болујемо, ни Батуран, после толико година од кад је испод дрвеног крова родитељске куће у свет отишао, са одласком се није помирио, а ни са собом. Напуштена кућа му симболизује земљу. У песми ПОД СТАРИМ КРОВОМ пева: 

У ковитлац вјетар вије.
Јавор бије о кров старе куће.
Ноћ одмакла. Све што живи сније.
Само болник у одболу бдије.

Очајан је Батуран због свега у шта се све претворило и човек сам себе изневерио. На крају своје збирке у песми СКИК не испушта крик, неко скик, а зна се ко скичи – само животиња у ступици:

Скичи, народе мој,
Скику је свико твој пој,
Скику јуначком,
Од торбарске главе
До Ћеле-куле
Од скика са коца
До мука Шумарица.
 
Скичи, народе мој,
Кад ти запрећу огњиште.
Зубом закољи.
Скичи за живот бољи
Од скика до скика...

 

ДАМАРИЦЕ (Прометеј, Нови Сад, 2014)

За разлику од прве књиге, ова књига је писана екавицом, што је и разумљиво, јер песник, од досељења у Крушевац до њеног издавања већ 40 година живи међу екавцима.

Књигу почиње дефиницијама: поезије, песме и лепоте. По њему, под лепотом су крила поезије. У песми ПЕСМА каже: 

Песма је душа моја
Песмоштовче брате
Преливена у душу твоју
Ритмом звуком речи срца

У циклусу СА МОРАВЕ, у коме сам очекивао да ћу наћи лирске мотиве смираја које поглед на Мораву доноси, песник на њеној обали не налази спокој, толико га ране расточене државе, грамзивих и проданих душа боле. У песми МОЈА ЈЕ ЗЕМЉА ЋУП-ФИРМА БИЛА, земљу пореди са глиненим ћупом: 

Моја је земља ћуп-фирма била
Пуна дуката медом заливених
Из које руку вадио није наречени
Белосветски мангуп друмовник
Морепловац и зракопловац несврстаних
А ћупо-фирмоломац у нашој кући црној

Притиска га безнађе, очајан је због распарчане земље и братоубилачког рата и расточења које је у сваком од тих парчади наставило да буја, па у песми ПРЗНИНА БЕЗНАЂА овако пева: 

Иде рат
Попуцале нити наде
А безнађе зацарило
Сиромаштво понизило
И небо се проломило
Ничу партијице ко печурке

 У поеми МРАК ЈУЖНИХ СЛОВЕНА, већ нариче: 

Неправда се стонозила
Лаж се саблазнила
Безнађе се стомножило
Празнина се стовампирила
Мрак се стомрачио 

У песми ДАМАРИЦЕ ЗЛА по којој је збирка названа, до клетве је очајан, обраћа се утемељивачима нашег етноса: 

У сну су ми закуцале
дамарице зла
Бију у теме
у потиљак
у слепо око
Бију у срце
Дамарице
 
Земљо моја древна
Граде мој стони
Небеснице
Лазарице
севају ли дамарице старе
 
Подвижници
Косовски јунаци
потомци вам сад губе Косово
и книнско и равно
боле ли вас дамарице нове
 
Светлости Светости
Кнеже
Лавро
Отачаство
курири најновији
поткопавају вам темеље старе
 
Пеку ли вас дамарице зла

У циклусу СА МОТАВЕ, иако у Канади, Батуран се мислима враћа свом родном крају и родној кући, али и непресушној боли растакање земље и људи у њој, злу које народу овом душмани доносе.

Кућа му опет симболизује земљу. Своју родну кућу у песми КУЋО МОЈА ОРОНУЛА овако оплакује: 

Кућо моја оронула
Ноћас сам те сањао
 
Твој јужни зид пуко
с обе стране
уздуж ћошника
 
Само што куцнух
старачким штапом
он веселник сруши се на ме
 
И више ока не склопих
од немира и бола
у души
 
Једва из ноћи изађох

Врхунац песниково очајање достиже у поеми НАС СВУДА УБИЈАЈУ: 

Нас свуда убијају
у балканским подвизима
поведосмо и суседе
у слободу
а они нас оптужише
слободом их поробисмо

Нека Батуран није ништа друго написао, само ова антитеза „слободом нас поробише“ довољна је да му обезбеди олтар међу песницима, мислиоцима.

У циклусу САМОМРЗИТЕЉИ песника боле расејања, лажи и поклонство странцима којима је народ издан.

Притворне вође
притворни попови
притворне судије
 
А народ пуст
а народ гладан
и го и бос
 
Притворност и лаж
притворност и страх
притворност и очај
 
А народ преварен
а народ уплашен
поробљен и протеран

 Па у песми СРАМОТНИЦИ ПОСЛЕДЊИ додаје: 

Док амбасадори туђи и шпијуни
Отаџбином вршљају и владају
Богате се и ждеру муку народну
Срамотници последњи

У циклусу ТИШИНА И ЛАРМА Батуран сучељава две антиподе стања људског бића: с једне стране свакидашњег човека, поданика и властодршца, а са друге човека који је пронашао себе у себи, свој унутрашњи мир. Дубокоумна је Батуранова строфа у песми ИСИХИСТА којом дефинише исихисту, човека смирености, досегнуте нирване: 

Силази у истихију бити
Па тек онда делати
Мења себе а не свет
Све друго је утопија

А онда Батуран човек, не Батуран песник, додаје на крају те песме строфу која дефинише и њега самога:

Бори се духовно и телесно
Непрестано и неизвесно
Против страсти раздртости
За слободу личног чина

Из последњег циклуса ИСКОН издвојио бих само једну песму, чисто да са њоме продрмам моје учмало причање, а и вас. Реч је о песми ДВА НОБЕЛОВЦА ЗА ДВЕ СИСЕ: 

Понесох два нобеловца
за распуст да прочитам
Ал сретох Цицмилушу
у доловима пивским
 
Седосмо да се одморимо
међу доколенима белим
На једног Нобела њена
на другог половина моја
 
Цицмилуша уздише
од умора ил искона
А сисе набрекле играју
пред грчом стуба човечјег
 
Да не полете у небеса
ухватих обе сисе
Поваљасмо доколен
низ страну цветну
у страсти још цветнијој
 
Све до гомиле на дну долине
докотрљасмо се у клупку
Она за зовом искона жене
Ја за стубом човечјим и сисама
 
Јурећи за сисама у доловима пивским
Заборавих нобеловце светске

Ето, уме Батуран и животодавне песме да пева, не само оне што гуше а служе му да се накупљене горчине ослобађа.

 

ЛЕЛУЈИ (Прометеј, Нови Сад, 2025)

После 11 година од ДАМАРИЦА, ово је Батуранова трећа збирка. Књигу је поделио на седам певања, испод наслова сваког је поднаслов преузет или уобличен из уводне две песме ЛЕЛУЈИ и ЛЕЛУЈАЊЕ које су уједно и окосница збирке.

Кроз ову збирку Батуран настоји, што је, уосталом, и кроз сва своја писања настојао, да нађе мир у себи и са собом. То казује последњом строфом ЛЕЛУЈА:

Лелуја душа у човеку,
лелуја човек у магли
и тражи Бога у свему,
иште Мир и Слободу.

Батуран се игра са ритмом, што се најбоље види у његовој песми ЧОВЕК И НЕЧОВЕК: 

Нити сам ја
нити си ти
нити смо сви
изникли у човека
ил' нечовека
 
Само сам ја
само си ти
само смо сви
постали јагњад
ил' вучине.

Батуран пише и молитву, али не успева да се уздржи, да и кроз њу недостојнима и нељудима не лупи пацку.

Ретко у којој његовој песми да не провејавају дубока осећања према родној груди, нашем етносу, језику и писму. Песмама протестује, упозорава, позива на отрежњење. Пати због декаденције, отупелости духа који нас је вековима водио да се боримо за очување својег и себе на своме. Пати због предаје, понизности, због оног што смо постали, а никад били нисмо. Позива на отрежњење, као у песми НАРОДЕ МОЈ: 

Народе мој, не дај своје њиве,
ливаде, винограде и воћњаке,
подземне воде и надземне шуме.
 
Народе мој, не дај своје очи
и крвотоке:
језера, реке и потоке.
Не дај своје источнике,
земљу, воду и ваздух.

Очајан је због опустелих села, вештачких језера која су прогутала ливаде и оранице, због свих оних места где смо били а више нас нема. Песма МЛИНИШТЕ то најбоље илуструје: 

Кућа још има,
празних,
и штала,
разваљених.
Нема ни људи,
ни блага,
домаћинског
 
Све је изумрло:
и одјек секире из Омара,
и оштрење косе са Урвеника,
и блека и рика са бунара.

Читав сплет песама је исплео о напуштеним селима свог завичаја. Сву бол своју песничку у тај сплет је уткао.

Као и сви које је одвукла туђина пати за земљом прадедовском. Овде му је остала Морава, тамо га је сачекала Мотава. Реке обе а не разликују се само у једном слову. Песма СА МОРАВЕ И МОТАВЕ то упечатљиво казује: 

Са Мораве и Мотаве
дамарица стално бије
са Мораве рођеније
са мотаве туђеније.
 
Ој Мораво Нилу засађени
Ој Мотаво кампу залеђени
две сте гује са два континента
засврдлане у дно душе моје.

[...]

Ој Мораво Нилу засађени
Ој Мотаво кампу залеђени
Све пребродих ил премостих
ал немогах уздах међу вама.

Одвучен у туђину, дочекује пензију, враћа се у Србију, лета ту проводи. Жена у Канади останула, деца се по свету расула, унуци са њима. Сам без њих, а пре свега без вољене, песмом ЗАШТО ЖИВИМО ОДВОЈЕНО, О ДРАГАНА дозива је и пребацује јој: 

Зашто живимо одвојено,
о драгана,
у старости,
ти у Канади, ја у Србији?
 
Деца су нам у Европи,
поскитана и одрођена.
Зашто живимо одвојено,
о драгана?
 
Зима је и у сред лета
без тебе
одвојеном и усамљеном.
Зашто живимо одвојено,
о драгана?

Последње певање у књизи посвећује својим потомцима, двојици унука и трима унучицама. Сваком деки-песнику, унучићи су најлепше песме које је испевао. Одломак који следи је из песме МОЈИМ БЛИЗАНЦИМА: 

А Неца, враголанко,
говори и када ћути,
погледом птица
кад се раскопрца.
 
Анђелчића два
на дединим рукама
прстиће заплићу
у дедину браду и наду.

  

УМЕСТО ЗАКЉУЧКА

У свакој од ове три књиге Радомир је управо оно што је одувек и био: човек који воли своју земљу и свој народ и који би све дао да том народу буде боље и да међу другим народима коначно заузме место које му припада. Да се не би сам борио, посејао је по свету своје потомке, а они ће се даље расејавати и љубав његову преносити. Ако буде среће, неки ће се и овде населити и путевима свог деде кренути.

КРАЈ

© Бранимир Перић

Текст у целини или деловима може бити преузет и објављен искључиво уз поштовање следећих услова: (1) уз навођење пуног имена и презимена писца и постављање линка на овај блог одакле је текст преузет, (2) без измена преузетог текста и (3) под условом да се преузимање и објављивање текста не врши у комерцијалне сврхе. Преузимање, копирање и објављивање овог текста супротно наведеним условима представља кршење ауторских права.