Илустровано уз помоћ Dall E 3

Неверник и бадњак 

По највећој вејавици и снегу дубоком местимично и до пола бутине, пробијао сам се јутрос и рвао са планином не бих ли насекао бадњак. Ја неверник и бадњак! И то бадњак за две куће под истим кровом, моју и братовљеву. Мали, тек рођени Лука, коме још ни три месеца нема, сутра треба да ми буде положајник – ако се први пробуди. Ако се не пробуди, биће његова мама. Његова мама у сваком случају.

Било је застрашујуће, на граници панике од саме помисли да се могу по оним брдима омакнути низ неку стрмину и смрзнутог нико да ме не нађе док се с пролећа снег не отопи. Истовремено је било и узбуђујуће изазовно пркосити самом себи и времену.

На небу се изнад водила очајна борба. С једне стране, час истањени, час натмурени облаци у бришућем лету, нештедимице су просипали белило по свему живом и неживом. С друге стране, сунце је покушавало да се пробије кроз облаке и сенкама обоји моје трагове, бар повратак да ми улепша.

Немам сламу, мислио сам, а ни доле у селу је нема. Овде ретко ко од сељака сеје жито. Више сеју кромпир. Село се стисло између стрмих падина: нема у тој рупи довољно ни светла ни топлине. Жито сеју они којима су куће више у брдима. Видео сам летос кад сам се шетао: на једној се њиховој њиви златио јечам. Превише би било по овом кијамету да заредим од домаћина до домаћина и молим за сламу. Уместо сламе прострећу сено – сврха је иста. Ваљда ми неће бити проблем испод снежног покривача да наберем сасушене траве.

Разгртао сам снег рукама и чупао најдуже суве влати. Трава је својом бојом и стабљикама подсећала на сламу.

Одхукнуо сам задовољно. Са бадњаком у једној руци и сламом у другој, запутио сам се кући. Биће то ипак Бадње вече као у старим причама.

Штета што је Лука сувише мали да би се моје жртве сећао кад порасте.

 

КРАЈ

© 2015, 2024 Бранимир Перић

Текст може бити преузет и објављен у деловима или целини и то искључиво уз поштовање следећих услова: (1) уз навођење пуног имена и презимена аутора и постављање линка са почетне странице овог сајта, (2) без измена преузетог текста и (3) под условом да се преузимање и објављивање не врши у комерцијалне сврхе. Преузимање, копирање и објављивање овог текста супротно наведеним условима представља кршење ауторских права.

Прича "Неверник и бадњак" објављена је у књизи "Најкраће приче 2023", Библиотека "Савремена књижевност", књига 491, Алма, Београд, 2024, стр. 62-63

 

Набавка дрва у десет корака

Коначно обезбедисмо дрва за ову зиму. Трајала је та операција од прве половине августа до друге половине октобра. Завршила би се са даном кад су и дрва мога брата била унета да није требало нечим покрити она исцепана која смо морали да оставимо сложена напољу, јер нисмо имали више места у шупи. Ако их не покријемо квасиће их кише и снегови. Онако мокра ће иструлети док стигну на ред да и њих горимо. Такође је требало и трињу покупити да нам њоме не засипа ветар тротоар и не убаца је у кућу. Требало је и одлучити где ћемо је. Чак и да је ветар не растура, испред куће је ружно да стоји.

Зашто је ова операција трајала више од два и по месеца, упитаће се неко ко уме на прсте да броји. Питамо се и ми, иако немамо довољно прстију да срачунамо све дане изгубљене у чекању и ишчекивању, најпре да се нахватају, а онда да се смилују и дођу спољни актери операције набавке дрва, они који не зависе од нас а ми зависимо од њих.

Најпре нисмо могли да нађемо никога од кога бисмо уметрена дрва купили. Годинама већ дрва набављамо од пријатеља из Грашеваца. Пожалише нам се да шумари још нису изашли да обележе стабла за сечу. Август је увелико закорачио. Да су дрва у шуми маркирана, пријатељи би их већ исекли, код себе истругали, исцепали, довезли трактором или комбијем (зависно од количине и временских услова), истоварили, део нам унели у шупу. а део сложили на терасу, под стрехом, где год да им кажемо. Није боље са шумарима ове године ни у нашем „шаиру“. Не, нису се олењили, воле они да маркирају, до њих сигурно није. Нека чудна политика одозго се диктира, нема друге – нагађају сељаци. Не криве они „Србија шуме“ толико, мада ни они нису цвећке. Зна се ко стоји иза свега у овој земљи. Стигло наређење прво да се намире стране фирме које прерађују наше дрво, а за нас, сељаке, шта остане. Ни за пилане га нема, еј! Све оде где до сада није ишло. Уосталом, зар се сељаци (и пилане) не сналазе сами сваке године, обележили им шумари стабла не обележили – тако одозго размишљају о нама. Ко се ту боље сналази не треба сумњати.

Коначно, захваљујући комшији са брда (који се једне суботе запио са ловцима и у пијењу натпио своје колеге и дрвосече из Ливађа), Ливађани да нам дрва исеку, у цепанке уметре и донесу. И, стварно, донесоше, али не кад су обећали. Ваљда, кад се истрезнили, видели да је тринаест метара, колико смо поручили, баксузан број и да не могу преко ноћи свих тринаест да посеку. Донесоше их тек првог септембра (десет дана по обећању). Дотерали су их таман пред наш полазак на једномесечно скитање по Далмацији и Италији. Сутрадан смо кренули на пут, а дрва осташе у дворишту да се квасе и суше до нашег повратка.

Кад се вратисмо са пута, настави се главобоља. Кога наћи да нам их иструже? Би они из Бруса – имају циркулар, ураде то очас посла, али не би сад, него тек кад сва дрва по Брусу заврше – не прекида им се тамошњи посао само за наших тринаест метара. Комшија са брда се понудио да нам свих тринаест иструже моторном тестером па колико траје нек траје, али ми не хтесмо да га одвлачимо од пољопривредних послова. Мученик, све сам ради, а нема четири, него само две руке. Ни управник поште, који сваког од сељака зна у главу – да ли му се крава отелила, и на коју му страну дим из оџака иде – не могаде да нам помогне. Тек после двадесет дана успесмо некако (уз помоћ локалног властелина) да се докопамо момака који присташе да нам их истружу, али по увећаној цени. Неће овде више нико да ради. И не само овде. Упркос високим надницама сељаци не могу да ујуре раднике кад треба малине да се беру, кромпир да се вади, а камо ли да нађу неког ко ће дрва да им иструже и исцепа како не би дангубили од пољопривреде. Овде ти све кошта као да си у Београду. Стругање дрва је скупље него у Брусу. Исто важи и за цепање. Права лудница. Погосподило се то, само би да се туризмом бави, а реке им пуне ђубрета, села смрде, по путу и около пута само што децу не бацају.

Ни момци за стругање не дођоше кад су обећали. Ако нема мајстора који држе обећање, што би тестераши били бољи? Дођоше тек после три дана, али дођоше. Док си рекао пиксла, њих двојица, ко од брега одваљени, за два и по сата моторним тестерама истругаше дванаест метара дрва (осам наших, три братовљева и један комшијин; тринаести који није ушао у ових дванаест, припада другом комшији, али тај није могао да чека па звао комшију са брда да му иструже моторном тестером, оног истог кога ми нисмо имали срца да одвајамо од пољопривреде).

Кад се најзад стигло до цепања, ту, хвала богу, нисмо имали секирацију. Пријатељ из Бруса – не буди нигде и никад без правог пријатеља – кад је обећао, тад се и појавио. Довукао је као приколицу огромну пнеуматску машину за цепање, која просто пева кад цепа, то јест дрво пева (а како и не би кад га цепа нож коме хидраулика увећа тежину на двадесет тона). Мада нам ни цепање не прође без проблема. Како утакосмо машину у струју, прегореше нам два осигурача. Док их заменисмо (то јест док провукох кабл до братовљеве струје), почео већ мрак да пада. Пријатељ није могао пре да дође – чекао сина студента да стигне из Београда и помогне му, јер двојица трипут брже раде: један додаје, други само подмеће пањеве под сечиво.

То вече нам дошла ко поручена госпина братаница са сином. Док сам следећег јутра устао (јутарња такотребања одрадио и нешто „глоцнуо“), братаница сама напунила са дрвима скоро целу шупу. Видим кроз прозор, малац јој помаже, гура колица. Ради цура као машина – не треба јој хидраулика. Једва стигох да јој помогнем са двоја-троја колица дрва која сам јој претерао.

Уто, ето ти и мачка кога зовемо Смрда (као мали нам је сваког дана кадио терасу – страх га било од лисице да силази у башту). Ред је, домаћине, да ти се дрва освештају, вели Смрда (читам му мисли). Чучну уз дрва и покења нам се на трињу. Засмрде кâд, уштину ме за нос, просвираше ми бронхије, би ми горе него да сам директно из кандила удахнуо тамјан из попове кадионице док са њим по кући маше. Умало се не угуших. Џаба Смрди што свој кадилук затрпа шапицама (а затрпавао је, сиромах, пола сата, њушио, затрпавао, никако да престане да му смрди – како и да престане кад га трињом затрпавао).

Наредна три дана госпа и ја проведосмо у ређању преосталих дрва на палете. „Цео дан вам требао за једну палету?!“ – чујем већ госпиног оца како нам се одозго из облака подсмева. Наравно да нам је требао цео дан. Док ујутру устанем, док обавим оне радње, док глоцнем, док на тераси попијем кафу, прелистам поруке, онима који ме нервирају одговорим, испреврћем интернет… Комшија нам дао палете. Пре него што смо почели да ређамо дрва на њих изучио сам са интернета како то други раде, али ми се њихов начин не свиде – осмислих свој. Смеје ми се најближи комшија, смеје се и други комшија (он мало суздржаније – био човек до пензионисања директор техничке школе, зна да се рукама, кад укључиш мозак, свашта да сачинити). Кад наређасмо прву палету, а дрва се са ње не срушише, дође комшија који ми се смејао да види то чудо. Не могу да верујем, каже. Сиђе са крова и мајстор који му је цреп преређивао да се и он увери. Лупи се човек по челу. "А ја се мучио сваке године како да их ређам у дворишту, побадао којекакве шипове!"

Следећег дана појави се мој брат са својом медицинском сестром и њеним свекром, намеран да своја три метра унесе. Не дадоше му њих двоје да се дрва хвата. Није докторово да ради, његово је да лечи. Једва је коју цепанку крадом пренео. Припомогох и ја, али не њему, него сестри. Свекар се није бунио.

Кад су сва дрва била сложена (рачунајући и она чворновата која је машина за цепање била здробила, а госпа их поређала на терасу, уз врата, да прво њих спали), цели наредни дан госпа утроши да истреби сву трињу и покупи из ње иверке остале после стругања и цепања (а и да уклони Смрдине кадуљке). Уморих се на њен ред гледајући је и тек дан после пребацих трињу (коју је сабрала у купе), до воћњака и леја са њеним травкама забрљавкама, као и до леја са поврћкама које је оставила непочупане (надала се још којем плодићу). Посух трињу око воћки и изручих је дуж леја. Госпа је после развукла. Мене болела леђа да се сагињем. Њој било лакше – навикла се на савијање јуче док је требила иверке и мачје смрдуљке из триње.

Отишли смо сутрадан у Брус и купили платно за покривање дрва напољу. Онај комшија који ми се за палетни изум прво био смејао, уз помоћ моје госпе и пензионисаног директора техничке школе, очас га посла разапе преко дрва и са другим палетама, флашама напуњеним водом и паљеном жицом, учврсти да га ветар не однесе. Допринео сам и ја овој финалној фази: сликао сам их док раде. Фотографисање је такође рад. И више од рада. Уметност је то, брајко мој!

Све у свему, спакована дрва су нас коштала колико и прошле године (с тим што нам прошле године нису пуцала леђа – другима су). Убаце ли се у рачун и леђа, онда смо овогодишња дрва платили и преплатили. Богами, идуће године уводим подно грејање, бунила се госпа не бунила. Оставићу јој пећку да се повремено греје – мачка је то. Неће мене више болети руке и леђа од гурања колица и фотографисања.

КРАЈ

© 2023 Бранимир Перић

КОРАК 1. Двадесетодневна очајна потрага за потенцијалним добављачем дрва. Коначно, уз посредовање локалног ловца на лисице и дивље свиње, његове колеге и дрвосече из Ливађа присташе да нам их дотерају.

КОРАК 2. Стигла дрва. Истоварише их и уметрише за трен ока дрвосече из Ливађа. Овде је само дванаест метара. Још по један метар су у дворишту код двојице комшија.

КОРАК 3. Потрага за стругачима дрва потраја десет дана. Коначно нам локални властелин нађе момке који присташе да нам моторним тестерама истружу дрва по цени скупљој за шестину од оне коју наплаћују стругачи циркуларом из Бруса.

КОРАК 4. Стругање дрва. Креснуше моторне тестере. За два и по сата, момак из Блажева и његов помагач из Брзећа који има леђа широка ко кућа, престругаше свих тринаест метара. Ово на слици је онај усамљени метар једног од комшија.

КОРАК 5. Цепање дрва. Пријатељ нам из Бруса, уз помоћ свог сина и двадесет-тонске хидрауличне машине, док рече бритва, исцепа сва дрва (нама, брату и комшији). Колико смо били фасцинирани машином и техником цепања, не сетисмо се да усликамо сам поступак цепања. На слици се виде само исцепана дрва пошто су машину одвезли.

КОРАК 6. Освештавање дрва. Свештеник, мачор Смрда, кади дрва. Након тога ће трињом да затрпа свој покакадај.

КОРАК 7. Овај корак се састоји од четири поткорака: 7.1. – преношење дрва до места слагања; 7.2. - слагање дрва у шупу; 7.3. – слагање на терасу дрва са чворовима које је машина здробила; 7.4. – слагање дрва на палете.

КОРАК 8. Покривање дрва на палетама платном да не кисну.

КОРАК 9. Пребирање иверки из триње и скупљање триње на гомилу за касније лакше одвожење.

КОРАК 10. Развлачење триње око воћки и по лејама са травкама забрљавкама и поврћем.

Текст може бити преузет и објављен у деловим или целини, такође и слике и то искључиво уз поштовање следећих услова: (1) да се наведе пуно име и презиме аутора и постави линк nа почетну страницу овог сајта (2) да се не врше никакве измене преузетог текста и слика и (3) да се преузимање и објављивање не врши у комерцијалне сврхе. Преузимање, копирање и објављивање овог текста и ових слика супротно наведеним условима представља кршење ауторских права.

 

„На брези венчаница бела“ у књизи

„Перићи! Пошта!“ опет се јутрос под прозором зачу глас чика поштара. „Пакетић. Молићу фино, потпишите овде!“ Док чика поштар испија кафу, узимам маказе и сечем пластичне гаће пакетића. Кад, из гаћа испаде књига: „Чувари детињства 3 – Зборник поезије за децу 2022.“ Нисам јутрос ставио капи за очи које ми је преписала тета чији се назив специјализације увек запетљам кад изговорим. Прочитах лепо са корица књиге наслов: „Зборник песама за децу 2022.“, али ми се у оном 2022 мути нешто задња цифра. Видим ли ја то лепо двојку на крају, или ту ипак стоји тројка? Не двојка је, све ти пољубим! „Је ли, чика поштаре, где вам се дену овај пакетић читаве године кад ми га тек сад донесе?!“ Поштар устукнуо, повлачи се уназад, са лица му читам. „Нисам ја, очију ми!“ Умало се не преврте са столице. Подмештам му под нос корице књиге. „А шта ти га ја знам,“ сабра се он некако. „Час нам је диспечерски центар у Крагујевцу, час у Нишу. Ми направили свој у Крушевцу, али нам не дају да га користимо. У њему сад неко гаји печурке. Ко зна где су тај пакетић затурили. Чучао у неком буџаку.“ Миришем ја књигу. Не мирише на печурке. Значи Крушевац није крив. Вртим главом, врти и чика поштар. Некако човеку непријатно дошло на туђи ред. Покупи се човек наврат-нанос, кафу до краја не попи, сасу на брзака раки'цу у грло па брже боље замаче уз брдо, ко вели, ко зна, можда овоме на памет падне још нешто да ме приупита. Није крив а осећа се кривим. Додуше, није ни Пошта. Видех то после кад седох натенане да прелистам књигу. Ах то ли је значи! У том грму лежи зец! На задњој страни књиге прочитах да је издање књиге финансирала Општина Трстеник, али тек од буџета за 2023. годину! Нећу да питам зашто су тек сад уплатили издавачу а не прошле године кад је требало. Није то више оно време кад је „Прва петолетка“ хранила Трстеник. Сад ем немају пара, ем морају да слушају оне одозго. Партијска хијерархија мора да се поштује. Власт најбоље зна шта је прече од културе.

Но, оставимо кривца нек га не пече савест ко што и неће, него да видимо зашто је ова књига баш мени стигла? Ево га! Страна шездесета. Читам: „Бранимир Перић, Дрењак (Брзеће) – На брези венчаница бела“. То ли је значи! Е кад је то, ево доле и линка, за оне који воле поезију, нек читају. Можда ће се и неко од оних ко је не воли преварити да прочита. Песма не мирише на печурке, маме ми, иако на брези рађа једна од најукуснијих печурки после вргања по имену „турчин“.

Кликом на следећи линк, отвориће вам се песма „На брези венчаница бела“:
https://branimirperic.blogspot.com/2020/01/blog-post_4.html

© 2023 Бранимир Перић

Текст може бити преузет и објављен у деловим или целини и то искључиво уз поштовање следећих услова: (1) да се наведе пуно име и презиме аутора и постави линк nа почетну страницу овог сајта (2) да се не врше никакве измене преузетог текста и (3) да се преузимање и објављивање не врши у комерцијалне сврхе. Преузимање, копирање и објављивање овог текста супротно наведеним условима представља кршење ауторских права.

 

Хармоник Поларне ноћи

Oколне врхове који опкољавају наш тренутно тамни вилајет, обасјаше данас блиставошћу јутра злаћани сунчеви зраци. Међутим, топлота њихова не би довољна да до сада (два сата после поднева када ово пишем), не отопи са накострешених врхова околних брда поседеле четинаре и букве. Све је још увек од иња бело, не од снега, иако је снег за викенд ситно провејавао и још увек се од њега тле бели у осојним увалама и мраку најдубљих сенки.

Јуче није било сунца, само магла око нас, белило седих брда и бели трагови ходача по смрзлој трави.

Синоћ је било минус један, а онда је нагло почела температура да пада. Наша тераса је у позно доба постала осветљена, као да је рефлектором обасјана. Изашао сам да померим уза зид куће јабуке са терасе које данас обрах, како би мање мрзле. Под тим се рефлектором осетих као у вестерну, кад филмаџије ноћ под месечином дочаравају ефектом „америчке ноћи“, снимањем кроз тамни филтер сцене на сунцу.

Нису ми биле потребне филмаџије да бих знао да ће ноћ бити изузетно хладна. Пред само легање, без обзира колика је напољу температура, отварам широм прозор. Док се скидам и навлачим пиџаму, зверам у ноћно небо. Педаљ изнад обриса највишег брда, на измештеном западу, црвенео се Марс, сјајио се без треперења. Кад је ноћ на планини ведра, бистра као дан који сване над пределом опраним кишама, зна се да ће јутро бити до штипања хладно. Заиста би такво.

Ми немамо певца да нас ујутру буди, али имамо мачка. Непогрешиво мјаукало, навијено да показује кад је време да му се наспе млека и овога јутра нас „на време“ пробудио. Термометар окачен на спољашњи оквир прозора показивао је минус четири степена. Значи, ноћ је била још хладнија него што смо претпостављали.

Могу да замислим како се јуче осећала моја руска пријатељица, Олга, горе у брдима. Усудила се, по јучерашњем, сребром опточеном и густом маглом обмотаном пределу да протегне ноге до најближег ћувика изнад своје куће. Њена кућа је у брдима, планинским стазама пола сата хода од нас. Најежио сам се од самог погледа на фотографију коју ми је послала. Не бих изашао по таквом дану ни за опкладу, али сам изашао да нахраним врторепе куце и загрљајем угрејем предућег мачора. Али то се не важи.

У насељу смо само ми и комшија Пепи. Пре десет дана смо се поздравили кад је отишао. Рекао је да се враћа тек на пролеће, а ето га пре пролећа. Побегао из града чим се прочуло да се „корона“ уортачила са недотупном омладином. Каже, кренула је да пуни и куће, пошто је претходно попунила све расположиве кревете болница. Више нисмо сами у нашем тамном вилајету, тамном не због осећаја самоће, или, не дај боже, таме на души.

Наше рајска удубина између планина, космички је одсјај поларне ноћи каква у ово време походи најудаљеније људске насеобине арктичког круга – бочни хармоник фреквенције поларне ноћи, како би ту појаву физичари описали. Више од месец дана овде неће бити сунца, таман толико колико у кругу под Медвеђим колима неће бити дана (Медвеђим колима назваше Грци оно тамо далеко место где север царује). Од двадесет осмог новембра, кад су његови зраци још само дим из нашег оџака успевали да такну па до седамнаестог јануара нећемо се његовим осмехом огрејати. Остаје нам да се, као верници пред богом својим, једино клањамо фрескама које сунце шара ходајући по крошњама на врховима брда. Та брда су наш усуд и наша благодет истовремено: од сунца нас сакривају, а кад је ван таме нашег вилајета цича зима, од ње нас заштићују.

Двадесет осмог новембра родила се моја мајка – сунце је знало када да ми се скрије. Знало је да ће ми и без њега бити око срца топло и душа разнежена. Нико не греје таквом топлином као помисао на мајку. Мајка је једино сунце које нас греје и кад сунца нема.

КРАЈ

© 2020 Бранимир Перић

Текст може бити преузет и објављен у деловима или целини и то искључиво уз поштовање следећих услова: (1) уз навођење пуног имена и презимена аутора и постављање линка на страницу овог сајта са којег је преузет, (2) без измена преузетог текста и (3) под условом да се преузимање и објављивање не врши у комерцијалне сврхе. Преузимање, копирање и објављивање овог текста супротно наведеним условима представља кршење ауторских права.