Набавка дрва у десет корака

Коначно обезбедисмо дрва за ову зиму. Трајала је та операција од прве половине августа до друге половине октобра. Завршила би се са даном кад су и дрва мога брата била унета да није требало нечим покрити она исцепана која смо морали да оставимо сложена напољу, јер нисмо имали више места у шупи. Ако их не покријемо квасиће их кише и снегови. Онако мокра ће иструлети док стигну на ред да и њих горимо. Такође је требало и трињу покупити да нам њоме не засипа ветар тротоар и не убаца је у кућу. Требало је и одлучити где ћемо је. Чак и да је ветар не растура, испред куће је ружно да стоји.

Зашто је ова операција трајала више од два и по месеца, упитаће се неко ко уме на прсте да броји. Питамо се и ми, иако немамо довољно прстију да срачунамо све дане изгубљене у чекању и ишчекивању, најпре да се нахватају, а онда да се смилују и дођу спољни актери операције набавке дрва, они који не зависе од нас а ми зависимо од њих.

Најпре нисмо могли да нађемо никога од кога бисмо уметрена дрва купили. Годинама већ дрва набављамо од пријатеља из Грашеваца. Пожалише нам се да шумари још нису изашли да обележе стабла за сечу. Август је увелико закорачио. Да су дрва у шуми маркирана, пријатељи би их већ исекли, код себе истругали, исцепали, довезли трактором или комбијем (зависно од количине и временских услова), истоварили, део нам унели у шупу. а део сложили на терасу, под стрехом, где год да им кажемо. Није боље са шумарима ове године ни у нашем „шаиру“. Не, нису се олењили, воле они да маркирају, до њих сигурно није. Нека чудна политика одозго се диктира, нема друге – нагађају сељаци. Не криве они „Србија шуме“ толико, мада ни они нису цвећке. Зна се ко стоји иза свега у овој земљи. Стигло наређење прво да се намире стране фирме које прерађују наше дрво, а за нас, сељаке, шта остане. Ни за пилане га нема, еј! Све оде где до сада није ишло. Уосталом, зар се сељаци (и пилане) не сналазе сами сваке године, обележили им шумари стабла не обележили – тако одозго размишљају о нама. Ко се ту боље сналази не треба сумњати.

Коначно, захваљујући комшији са брда (који се једне суботе запио са ловцима и у пијењу натпио своје колеге и дрвосече из Ливађа), Ливађани да нам дрва исеку, у цепанке уметре и донесу. И, стварно, донесоше, али не кад су обећали. Ваљда, кад се истрезнили, видели да је тринаест метара, колико смо поручили, баксузан број и да не могу преко ноћи свих тринаест да посеку. Донесоше их тек првог септембра (десет дана по обећању). Дотерали су их таман пред наш полазак на једномесечно скитање по Далмацији и Италији. Сутрадан смо кренули на пут, а дрва осташе у дворишту да се квасе и суше до нашег повратка.

Кад се вратисмо са пута, настави се главобоља. Кога наћи да нам их иструже? Би они из Бруса – имају циркулар, ураде то очас посла, али не би сад, него тек кад сва дрва по Брусу заврше – не прекида им се тамошњи посао само за наших тринаест метара. Комшија са брда се понудио да нам свих тринаест иструже моторном тестером па колико траје нек траје, али ми не хтесмо да га одвлачимо од пољопривредних послова. Мученик, све сам ради, а нема четири, него само две руке. Ни управник поште, који сваког од сељака зна у главу – да ли му се крава отелила, и на коју му страну дим из оџака иде – не могаде да нам помогне. Тек после двадесет дана успесмо некако (уз помоћ локалног властелина) да се докопамо момака који присташе да нам их истружу, али по увећаној цени. Неће овде више нико да ради. И не само овде. Упркос високим надницама сељаци не могу да ујуре раднике кад треба малине да се беру, кромпир да се вади, а камо ли да нађу неког ко ће дрва да им иструже и исцепа како не би дангубили од пољопривреде. Овде ти све кошта као да си у Београду. Стругање дрва је скупље него у Брусу. Исто важи и за цепање. Права лудница. Погосподило се то, само би да се туризмом бави, а реке им пуне ђубрета, села смрде, по путу и около пута само што децу не бацају.

Ни момци за стругање не дођоше кад су обећали. Ако нема мајстора који држе обећање, што би тестераши били бољи? Дођоше тек после три дана, али дођоше. Док си рекао пиксла, њих двојица, ко од брега одваљени, за два и по сата моторним тестерама истругаше дванаест метара дрва (осам наших, три братовљева и један комшијин; тринаести који није ушао у ових дванаест, припада другом комшији, али тај није могао да чека па звао комшију са брда да му иструже моторном тестером, оног истог кога ми нисмо имали срца да одвајамо од пољопривреде).

Кад се најзад стигло до цепања, ту, хвала богу, нисмо имали секирацију. Пријатељ из Бруса – не буди нигде и никад без правог пријатеља – кад је обећао, тад се и појавио. Довукао је као приколицу огромну пнеуматску машину за цепање, која просто пева кад цепа, то јест дрво пева (а како и не би кад га цепа нож коме хидраулика увећа тежину на двадесет тона). Мада нам ни цепање не прође без проблема. Како утакосмо машину у струју, прегореше нам два осигурача. Док их заменисмо (то јест док провукох кабл до братовљеве струје), почео већ мрак да пада. Пријатељ није могао пре да дође – чекао сина студента да стигне из Београда и помогне му, јер двојица трипут брже раде: један додаје, други само подмеће пањеве под сечиво.

То вече нам дошла ко поручена госпина братаница са сином. Док сам следећег јутра устао (јутарња такотребања одрадио и нешто „глоцнуо“), братаница сама напунила са дрвима скоро целу шупу. Видим кроз прозор, малац јој помаже, гура колица. Ради цура као машина – не треба јој хидраулика. Једва стигох да јој помогнем са двоја-троја колица дрва која сам јој претерао.

Уто, ето ти и мачка кога зовемо Смрда (као мали нам је сваког дана кадио терасу – страх га било од лисице да силази у башту). Ред је, домаћине, да ти се дрва освештају, вели Смрда (читам му мисли). Чучну уз дрва и покења нам се на трињу. Засмрде кâд, уштину ме за нос, просвираше ми бронхије, би ми горе него да сам директно из кандила удахнуо тамјан из попове кадионице док са њим по кући маше. Умало се не угуших. Џаба Смрди што свој кадилук затрпа шапицама (а затрпавао је, сиромах, пола сата, њушио, затрпавао, никако да престане да му смрди – како и да престане кад га трињом затрпавао).

Наредна три дана госпа и ја проведосмо у ређању преосталих дрва на палете. „Цео дан вам требао за једну палету?!“ – чујем већ госпиног оца како нам се одозго из облака подсмева. Наравно да нам је требао цео дан. Док ујутру устанем, док обавим оне радње, док глоцнем, док на тераси попијем кафу, прелистам поруке, онима који ме нервирају одговорим, испреврћем интернет… Комшија нам дао палете. Пре него што смо почели да ређамо дрва на њих изучио сам са интернета како то други раде, али ми се њихов начин не свиде – осмислих свој. Смеје ми се најближи комшија, смеје се и други комшија (он мало суздржаније – био човек до пензионисања директор техничке школе, зна да се рукама, кад укључиш мозак, свашта да сачинити). Кад наређасмо прву палету, а дрва се са ње не срушише, дође комшија који ми се смејао да види то чудо. Не могу да верујем, каже. Сиђе са крова и мајстор који му је цреп преређивао да се и он увери. Лупи се човек по челу. "А ја се мучио сваке године како да их ређам у дворишту, побадао којекакве шипове!"

Следећег дана појави се мој брат са својом медицинском сестром и њеним свекром, намеран да своја три метра унесе. Не дадоше му њих двоје да се дрва хвата. Није докторово да ради, његово је да лечи. Једва је коју цепанку крадом пренео. Припомогох и ја, али не њему, него сестри. Свекар се није бунио.

Кад су сва дрва била сложена (рачунајући и она чворновата која је машина за цепање била здробила, а госпа их поређала на терасу, уз врата, да прво њих спали), цели наредни дан госпа утроши да истреби сву трињу и покупи из ње иверке остале после стругања и цепања (а и да уклони Смрдине кадуљке). Уморих се на њен ред гледајући је и тек дан после пребацих трињу (коју је сабрала у купе), до воћњака и леја са њеним травкама забрљавкама, као и до леја са поврћкама које је оставила непочупане (надала се још којем плодићу). Посух трињу око воћки и изручих је дуж леја. Госпа је после развукла. Мене болела леђа да се сагињем. Њој било лакше – навикла се на савијање јуче док је требила иверке и мачје смрдуљке из триње.

Отишли смо сутрадан у Брус и купили платно за покривање дрва напољу. Онај комшија који ми се за палетни изум прво био смејао, уз помоћ моје госпе и пензионисаног директора техничке школе, очас га посла разапе преко дрва и са другим палетама, флашама напуњеним водом и паљеном жицом, учврсти да га ветар не однесе. Допринео сам и ја овој финалној фази: сликао сам их док раде. Фотографисање је такође рад. И више од рада. Уметност је то, брајко мој!

Све у свему, спакована дрва су нас коштала колико и прошле године (с тим што нам прошле године нису пуцала леђа – другима су). Убаце ли се у рачун и леђа, онда смо овогодишња дрва платили и преплатили. Богами, идуће године уводим подно грејање, бунила се госпа не бунила. Оставићу јој пећку да се повремено греје – мачка је то. Неће мене више болети руке и леђа од гурања колица и фотографисања.

КРАЈ

© 2023 Бранимир Перић

КОРАК 1. Двадесетодневна очајна потрага за потенцијалним добављачем дрва. Коначно, уз посредовање локалног ловца на лисице и дивље свиње, његове колеге и дрвосече из Ливађа присташе да нам их дотерају.

КОРАК 2. Стигла дрва. Истоварише их и уметрише за трен ока дрвосече из Ливађа. Овде је само дванаест метара. Још по један метар су у дворишту код двојице комшија.

КОРАК 3. Потрага за стругачима дрва потраја десет дана. Коначно нам локални властелин нађе момке који присташе да нам моторним тестерама истружу дрва по цени скупљој за шестину од оне коју наплаћују стругачи циркуларом из Бруса.

КОРАК 4. Стругање дрва. Креснуше моторне тестере. За два и по сата, момак из Блажева и његов помагач из Брзећа који има леђа широка ко кућа, престругаше свих тринаест метара. Ово на слици је онај усамљени метар једног од комшија.

КОРАК 5. Цепање дрва. Пријатељ нам из Бруса, уз помоћ свог сина и двадесет-тонске хидрауличне машине, док рече бритва, исцепа сва дрва (нама, брату и комшији). Колико смо били фасцинирани машином и техником цепања, не сетисмо се да усликамо сам поступак цепања. На слици се виде само исцепана дрва пошто су машину одвезли.

КОРАК 6. Освештавање дрва. Свештеник, мачор Смрда, кади дрва. Након тога ће трињом да затрпа свој покакадај.

КОРАК 7. Овај корак се састоји од четири поткорака: 7.1. – преношење дрва до места слагања; 7.2. - слагање дрва у шупу; 7.3. – слагање на терасу дрва са чворовима које је машина здробила; 7.4. – слагање дрва на палете.

КОРАК 8. Покривање дрва на палетама платном да не кисну.

КОРАК 9. Пребирање иверки из триње и скупљање триње на гомилу за касније лакше одвожење.

КОРАК 10. Развлачење триње око воћки и по лејама са травкама забрљавкама и поврћем.

Текст може бити преузет и објављен у деловим или целини, такође и слике и то искључиво уз поштовање следећих услова: (1) да се наведе пуно име и презиме аутора и постави линк nа почетну страницу овог сајта (2) да се не врше никакве измене преузетог текста и слика и (3) да се преузимање и објављивање не врши у комерцијалне сврхе. Преузимање, копирање и објављивање овог текста и ових слика супротно наведеним условима представља кршење ауторских права.