Убод руже

Не, овога пута се није зачуо глас поштара под прозором: „Перићи! Пошта!“. Уместо поштара, запиштао је мој мобилни испод „прозора“, тј. екрана рачунара. Ту га држим док радим. Запиштао је оним штрецајући бип-бип којим Фејсбук Месинџер обавештава све редом у близини, не само тебе, да ти је стигла нова порука. Куд сам већ прекинут, дижем телефон. Јавља се моја Фејсбук пријатељица, лакопера списатељица из Смедеревске Паланке. На београдском је сајму књига, тачније на штанду издавачке куће „Алма“. Честита ми на причи „Ружа“ у управо објављеној књизи кратких прича издатој од стране овог, њој драгог издавача. Књига је изашла само у дигиталној форми, каже, након сајма ће видети да ли и да је штампају. Шаље ми линк одакле да је скинем.

 

Скидам књигу. Гле, заиста моја „Ружа“ унутра!

 

Не знам зашто форму у којој је писана „Ружа“ данас зову „кратка прича“? У основној и средњој школи учили су нас да се приче ове дужине зову „цртица“. Сећам се добро те лекције. Цртицу је најтеже писати. Писац мора у неколико редова да сажме све оно што иначе развлачи читавом приповетком (па и романом). Набијена осећањима, цртица описује само један догађај који се одиграва у кратком временском периоду. Правило је да се завршава неочекиваним обртом (по читаоца, наравно).

 

Још од Ракића знам да нас је „ухватила западњачка река“ и да је лењима данас лакше да се препусте матици и пригрле енглеску класификацију књижевних форми. Све што је краће од приповетке (илити по енглеском „приче“), а није афоризам, лепо убаци у један кош и назови по енглески „кратка прича“. На све начине нам сакате оно што се градило деценијама, а где ћеш плодније тло за сакаћење него кроз књижевност. Знам да ће на ово моје пуцање по „кратким причама“ штуцнути власник „Алме“, доктор лингвистике, Ђорђе Оташевић. Можда ће и зажалити што је моју цртицу одабрао да је уврсти у своју књигу. Свеједно, не одустајем. Чврсто стојим на бранику отаџбине. „Ви пуцајте, ја држим час.“

 

Написах ли ја то да се власник „Алме“ и уредник поменуте књиге с мојом „Ружом“ презива Оташевић?

 

Као да ме нешто прободе у пределу плексуса. Трн изненадног сећања увек те прво у стомак под ребрима гађа. Навуче ми се сета на душу.

 

Вратих се у прву годину факултета. Угледах свог у то време најбољег друга. И он се презивао Оташевић. За главу је био виши од мене. Црн, густих веђа, огромних стопала, ходао је тешко као да гази по црногорском кршу- Спуштао је ноге некако одозго, трескајући. Кад сам први пут видео тај његов ход, мислио сам да ђоновима мрви пикавце по асфалту. Ваљда је навикао у оној својој Црној Гори да такав корак учвршћује камење и спречава његово котрљање.

 

Баш смо се били зближили, мој друг Оташевића и ја. (Имена му се не сећам. Могуће да му га нисам ни знао. На факултету нико никога није звао по имену. Ословљавали смо се по презимену.) Заједно смо ишли на предавања, вежбе, на ручак, у биоскоп. Неколико пута сам долазио код њега на Баново Брдо. Становао је са сестром на почетку Пожешке, у првом солитеру са десне стране. Вежбали смо заједно задатке из математике.

 

Узалуд смо вежбали. Изгубио је годину. Ниједан испит није дао, сем можда предвојничке. (Предвојничку нам је предавао Војо Абрамовић, отац оне што навлачи будале. Код „последњег команданта Прве пролетерске бригаде“ и „личног ослободиоца Београда“, нико није падао.) Верујем да је одустао од ЕТФ-а. Траг му се из аула факултета потпуно изгубио. Покушао сам да га нађем у публикацији ЕТФ-а у којој су излистани дипломирани инжењери електротехнике. Пре тога га потражих међу уписанима наше генерације како бих му знао име. Зачудих се. Зове се Мирко! Не пасује ми то уз презиме Оташевић баш никако. Да му је име Марко, Петар, Данило или чак Василије, то би ми било природно, али Мирко! Шта човек да ради, кума није могао да бира.

 

Међу дипломираним студентима у публикацији нађох да је од 1923. до 2010. (само тај период публикација покрива) дипломирало чак седам Оташевића! (Велико су племе ти Оташевићи, намножили се, има их ко врабаца у свим републикама некадашње нам домовине, сем у Македонији – било им далеко до тамо да печалбаре.) Све Оташевиће нађох, али Мирка Оташевића не нађох. На нашем факултету после 2010. сигурно није дипломирао. Те 2010. већ му је било педесет девет година. (Мада у публикацији натрчах и на једног који је диплому стекао чак са педесет шест година! Теоретски могао је тако и Мирко. Штавише, публикација каже да је гомила њих газила преко четрдесете у време дипломирања! Ко оно рече да је просек студирања на ЕТФ-у седам година?)

 

„Алми“ велика захвалност, не само због „Руже“ коју ми као кратку причу објавише, већ и што ми забодоше трн у памћење и отуд у сећање ишчачкаше драгог друга. Има научника који тврде да човек никад ништа не заборавља, само му се са годинама губе везе до места где му сећање у мозгу чува успомене. Грдне ли утехе. Кажу (ти исти) да је потребан само одговарајући агенс, подстрек, хемија нека да ту избледелу путању до складишта освежи. Или да ти забоде трн, ко што ми га „Алма“ забоде. Оташевићу, друже мој, сетио бих те се ја и без „Алминог“ трна. Кад год бих помислио на ону дугајлију, Смиљку, у коју сам на нашој првој години студија био зацопан, засигурно бих се сетио и тебе – седели смо заједно и заједно пиљили у њу. Ако нисам заборавио Пештерца, мог главног такмаца код освајања наклоности одељенске лепотице, Оливере Живковић, у првом разреду основне школе, како да заборавим наше дружење дванаест година касније. Било нам је лепо, признаћеш, те прве године ЕТФ-а. Било је лепо и то наше пиљење. Сигуран сам да је и Смиљки било лепо са нама. Само се правила да нас не примећује. Дугачке јој биле ноге па јој је нос горе хватао висину. Незаборавна школска 1970/1971 то беше. Довољно давна да у мени остане трајно записана.

 

Ето, научих да има и трња чији убод боли, али слатко. За разлику од трња моје „Руже“.

 

КРАЈ

 

ПС: До моје цртице, „Ружа“, води путоказ: https://branimirperic.blogspot.com/2023/10/blog-post_31.html

© 2023 Бранимир Перић

Текст може бити преузет и објављен у деловим или целини и то искључиво уз поштовање следећих услова: (1) да се наведе пуно име и презиме аутора и постави линк nа почетну страницу овог сајта (2) да се не врше никакве измене преузетог текста и (3) да се преузимање и објављивање не врши у комерцијалне сврхе. Преузимање, копирање и објављивање овог текста супротно наведеним условима представља кршење ауторских права.