Гутљај у празно 

 

Заболело га је сазнање да је тек данас схватио да у ствари жали што је икад до његовог села стигла цивилизација, осветљење, асфалтирани друмови, телевизија, што је икад сишао у градове, протрчао кроз школске клупе, факултет, прошао уздуж и попреко светом, уздизао се и падао, ронио и скакао, да би на крају постао оно што је сад, за људе све, за себе нико. Што више знаш, то више патиш. Човека највише раздире његова унутрашња, тиха патња. Био би срећан да је остао горе, да је продужио дедин занат. Млео би жито, обрађивао њиву. Саградио би нову кућу, оженио се девојком из села. Добио би већ и унучиће. Да је остао. Наука, наука. Сишao је због ње. А сада? Што више знам то више не знам. Куда сада сићи? Бистрећи свест, замутио је душу.

Неодољивост жеље да буде сам, гоњена болом, одвлачила га је од центра града. Пролазника је било све мање, пустош се повећавала. После ко зна колико година, опет лута улицама. Самоћа му је увек исто чинила: подајући се пустоши, мање се осећала пустош у себи. Себи је изгледао пун, а патње и мóре постајале као да то више нису. Сва осећања ишчиле. Или постане толико празан да и оно мало што је он сам, избледи у празно околине? Мислећи на празно, не мисли се ни на шта. Могло је онда кад је био студент, могао се самоћом спасти од свега. Али сада, сада?! Више није млад, по томе то зна. Никад пре није осећао нелагодност због самоће. Што је бистрија свест, већи талог пада по души. Страх га је у ствари да вакуум празнине не усиса и талог, а да душе испод заправо не буде.

⁕⁕⁕

Кафана. Прену га жагор и помешан мирис устајалог лука, ракије и мокрих крпа од брисања чаша. Дуван није осећао: вероватно га је било толико да је брзо заситио чула. Застао је пред улазом. Кроз полуодшкринута врата бљескали су флипери праћени шиштавим смехом играча. Лицем му прелете једва приметан дрхтај. Ни сам не знајући зашто, реши се и уђе. Не вадећи руке из џепова, прошао је између шанка и столова и завукао се у најмрачинији угао. Водило га је нешто у њему што га је истовремено и плашило и умиривало, али му мисли тиме нису биле ништа мање усковитлане. Ослоњен лактовима о сто, прекрио је рукама лице и притиснуо очне јабучице. Мислио је и даље. Кад би му бар срце стало!

Увек се поносио снагом која је од њега створила „оног коме се диве“. Од ничега створити нешто. Много је већа снага потребна да се прекине то да буде, снага коју он очигледно више нема, јер снага спава у души, а душу је прекрио талог...

⁕⁕⁕

– Господин жели?...

– Молим? – тргао се.

– Шта жели господин?

Кад се пробуди из најтврђег сна, у првом тренутку никад није знао где се налази, да ли је још увек у сну, или у неком другом сну. Над њим се укочило полунагнуто тело и на савијеној руци у лакту, услужно клатило некада белу крпу за пребрисавање столова.

– Можда желите нешто да попијете? – келнер у недоумици жмирну мишјим очима.

– Па... рецимо... коњак – једва превали преко усана. – Дупли коњак, молим – рекао је, мада не пије коњак. Морао је нешто да каже.

– Да, господине – мишје очи жмирнуше с бљеском.

Келнер се окрете на пети и клизну према шанку.

⁕⁕⁕

„Не верујем у Бога, али бих изнад свега волео да га има.“

„Зашто?“ питале су мајчине очи.

„Бар би онда било наде за мене. Разумеш, мама? Слава, овације, нечије пуне груди, уста пуна мене – шта имам од тога кад ме више не буде?!“

„Остају твоја дела. Велики човек живи и после своје смрти!“

„Баш ме брига за после кад престанем да га осећам...“

⁕⁕⁕

– Изволите, господине – келнер му спусти чашу поред лакта.

⁕⁕⁕

Кад не би мислио! Бар на тренутак. Човек је најглупља машина. Не свиђа ти се да гледаш ТВ? Просто притиснеш дугме и готово. Телевизор угашен, нем, тишина. А човек? Покушај њега да искључиш! Не може. Само зврји без престанка. Роје се мисли, тек да се роје... Зашто човек нема дугме? Досади ти неко, досадиш самом себи, притиснеш дугме и миран си. Умукнеш као телевизор...

Глупа људска машина!

⁕⁕⁕

Да није жмурио, приметио би како се нека сенка привукла његовом столу. Без питања је извукла столицу и нечујно села. Подупрла је рукама браду и запиљила му се у лице.

⁕⁕⁕

Али, не морају мисли сасвим да се угасе. Мало макар да су тише. Нек се роје оне. Важно да не сметају. Да их није свестан.

Идиотлук: смрт је једини пут у немисао. Једино не мислиш кад си мртав. А и онда, ко зна? Ко зна да ли се и онда не мотају мисли? Ни мртвом ти не дају мира. Можда баш и тад?

⁕⁕⁕

– Па, добро, лепотане, докле да изигравам Милоску Венеру? – љутну се подупрта брада с наспрамне стране стола.

Није се тргао. Као да га неко дозива из ко зна ког сна.

– Еј, чујеш ли ти мене? – Милоској је Венери изгледа досадило више да буде милоска.
Морао је нешто да учини да се не би сасвим разбудио. Кроз раширене прсте погледа у правцу долазећег гласа. До носа му истовремено допре јаки мирис јефтиног женског парфема. Парфем и подупрта брада стопише се у крупне, накарминисане усне. Баш је волео накарминисане жене. Није знао зашто, знао је само да их воли. Као некакав блесави зов детињства кад је први пут прошао поред биоскопа. Холивуд, Холивуд! Још и сад види ту слику. Реклама на билетарници. Све лепотица до лепотице, све са црвенилом на уснама: избачена предња нога, рука на боку. А у његовим грудима игра, добује, кида дах. Добра стара времена! Штета што се више такви филмови не снимају. Кармин, онај тамни, најтамнији. Кармин и жене, једино паметно што мода са собом доноси.

– Па, лепотане, докле да чекам?

Спустио је руке. Сан се изменио. Околина се претворила у журнал, а девојка испред њега у слику из журнала на коју му се поглед зауставио. Усне су јој биле напућене. Очи намазане тамном сенком су се смешиле. Чудно како се жене њеног кова одмах препознају. Курве. Живот мора да је неком грешком мушког рода. Курве и живот. Обоје курве. Иста их курвинска црта одаје. Довољно је само једном да их осмотриш и са сигурношћу можеш да тврдиш: да, у праву сам. Само један поглед! Други је већ сувишан.

Слика из журнала се и даље укочено смешила намазаним очима.

– Шта пијеш? – упитао је промуклим гласом и накашљао се.

– Вотку – бљесну слика из журнала.

Потражио је погледом келнера. Махнуо му је као да хвата зунзару у лету. – Донесите вотку за даму – рекао је кад овај стиже.

Вратио је поглед на журнал у намери да слику боље осмотри. Тешко му је ишло. Умртвљене мисли слабо су примале надражаје споља.

Још увек је ћутао кад је зунзара мишјих очију зазујала спуштајући пиће.

– Мадам – наклонио се келнер. Извео је своју обожавану пируету и одзујао међу столове.

Није скидао очи са ње, али је то било исто као да је није гледао: журнал је упорно показивао само то лице, без обећања да ће показати ишта друго.

– Па, лепотане? – затрептала је слика као да јој је зунзара, одлазећи, дунула трун у око.

– Па? – поновио је махинално.

– Хоћемо ли?

Слегнуо је раменима.

– Имаш ли лове?

Лице му се трзнуло. Имам ли лове? Тја.

– А стан? – накарминисане усне сркнуше вотку.

Ћутао је. Да, имао је стан, али...

– Није важно. Идемо код мене – усне отпише још један гутљај.

Поново је слегнуо раменима.

– Станујем иза ћошка. – Уз лице на слици се појавио и палац који показује назад, преко рамена Милоске Венере.

Ћутао је. Зурио је у њу неодређеног погледа.

– Шта чекамо? – узврпољила се. Чаша у руци била јој је празна.

Устао је. Извадио је згужвану новчаницу и спустио је крај недирнутог коњака. Накaрминисане усне су се напућиле титрајући задовољним смешком.

Изашла је прва. Ошинула их је свежина вечери.

– Довиђења, господине – до самих врата их је испратило жмиркање мишјих очију и обавезна зунзарина пируета на завршетку.

Ништа од тога није регистровао. Још кад је спустио новчаницу на сто побегао је назад у сан. Тако се најлакше спашавао кошмара и глупих ситуација. Или је бар покушавао.

Улица је била пуста, oкупана недавном кишом. Застао је за тренутак и погледао за њом. Личило је то помало на оклевање. Да ли је оклевао? Кренуо је завлачећи руке дубоко у џепове. На крају крајева, сан је варка, а бекство једина стварност. Као да још није рашчистио са собом, као да се љути на тог себе а не може да му не прашта, шутнуо је згужвану кутију цигарета са тротоара коју је тамо неко бацио. Убрзао је корак. Кад ју је сустигао, слика из журнала је оживела и приљубила се уз њега, обмотала му се око руке и присно му наслонила главу на раме. Пустио је да га води.

KRAJ

© 2024 Бранимир Перић

Текст може бити преузет и објављен у деловима или целини и то искључиво уз поштовање следећих услова: (1) уз навођење пуног имена и презимена аутора и постављање линка са почетне странице овог сајта, (2) без измена преузетог текста и (3) под условом да се преузимање и објављивање не врши у комерцијалне сврхе. Преузимање, копирање и објављивање овог текста супротно наведеним условима представља кршење ауторских права.

Прича "Гутљај у празно" објављена је јула 2024 на порталу КраткеПриче (Бранимир Перић: Гутљај у празно | KratkePrice.net) на коме се може читати у ћириличној и латиничној верзији. Прича је објављена као драмска прича у поджанру психолошки реализам.

Прича "Гутљај у празно" првобитно је била објављена 1980. године у књизи "Млађи писци братских градова" у издању "Књижевне омладине из Крушевца". У њој су представљена дела млађих писаца из братских градова (Вараждин, Жалец, Крушевац, Травник, Трогир). Рецензент књиге је био Тоде Чолак.

На порталу КраткеПриче налази се "Гутљај у празно" из претходног "глачања", а у књизи "Млађи писци братских градова", прича је са првобитним "гланцом".

Испраћај у пензију

У петак испратисмо колегу у пензију. Сви су срећни, а и он је срећан. Због чега? Што је напунио шездесет и пет? Није баш за срећу. Лажу сви они који кажу кад дође време за пензију: „Једва чекам, довде ми је дошло.“ Шта једва чекаш? Да се угаси један живот и отвори нови пун неизвесности, упитног квалитета и дужине трајања? У праву је моја другарица из Есена кад каже да човек треба да ради док је жив – рад те једино чини живим. Да, под условом да рад са којим се стицала пензија није био кулук, мучење, исисавање животне снаге, већ задовољство које испуњава. Много је више оних које је такав рад разорио, претворио их у сенку. Не знаш шта је тужније срести: изборане жене, отеклих ногу, надутих зглобова, искривљених прстију од укрштених мука исцрпљивања на послу и робовања у сопственој кући, или превремено оћелавеле и оседеле мушкарце, увећане носине, зарасле у веђе и длаке из носа и ушију, погрбљене, танушних, старачких ножица. Рад их није испуњавао, заправо ретки су које јесте, уједно и срећници. Већина је радила само да би имали од чега да живи, очајни да прехране породицу, испуне очекивања родитеља, друштва, исцрпљивали се до бескраја на послу, радили прековремено и без плаћања, трпели увреде, бивали понижавани, а онда би долазили кући и истресали се на укућанима, пребијали жену, децу, или, чим ручају бежали од куће, да са друштвом залију безнађе ракијом и забораве себе. Није ни чудо што је већина њих у току свог радног века забушавала на послу, „хватала кривине“, па и поткрадала своје послодавце. Зар не мислиш да би они (и мушкарци убијени у појам, и жене робови), сви до једног више волели да има је богата тетка оставила у наслеђе довољно да могу да шеткају по белом свету, посећују галерије, иду на концерте, уживају у природи, на планини, језеру, мору, пецају у брзацима, или да се просто завале у хладовину испод крошње, плету венчиће, гледају у плаво небо и у белини облака препознају своје жеље?

Шта ми би? Зар нисам дошао на весеље? Колега нам иде у заслужену пензију, а ја ударио у мрак! Би ми то што мало кога од дошлих на испраћај препознадох „из прве“. Двадесет и пет година је прошло како их нисам видео, још од како сам прешао са послом у Београд. Изменила им се лица, одебљали су, отромбољили се, неки се осушили ко гране, они који су били испичутуре, заокруглили се, отекли, надуле им се трбушне ко буре да су прогутали; неки бледи као пред смрт, неки црвени, гомила ћелавих, а сви седи, измењене им физиономије, године издубиле боре… Једино се жене некако држе, не знам како и због чега. Вероватно је шминка у питању, офарбана коса, хаљине дречавих боја, накит, а пре свега осмех на лицу (или је то што сам кратковид а моја машта надопуњује остало). Чудо једно, оне све насмејане, разигране, „место их не држи“, не излазе из кола, а мушкарци натмурени, цигару не ваде из уста, вуку дим за димом: чим им се једна угаси, пале другу. Једино су весели они које је већ „ухватило“ пиће. Салићу друге, грле, причају, причају, понављају оно што су ти већ рекли, шире руке и као веселе се, као певају – срећом чаше не ломе.

Као да у мозгу имам онај компјутерски програм који претапа слике глумаца из старости у младост – туга да те ухвати. Без мог свесног учешћа ради обрнуто: копа по архиви памћења, вади отуда слике од пре двадесет пет година дошлих на овај испраћај које је упамтио и упарује их са садашњим старинама. Да, да то је тај, то је та, олакшано уздахнем како кога пронађем у архиви и његову садашњу слику стопим са оном из младости. Радујем се иако им се добром делу имена више не сећам. Да је име било слика а не текст упамтио бих га. Слике се памте, речи заборављају. Би ту и разочарења након упаривања. За оне већ отишле у пензију није ми било тешко, њих сам лакше препознавао, јер познато је да се људи у позним годинама балсамују, по десетак година не мењају лик иако старе, онда скоковито пропадну за један степеник па се опет балсамују. То углавном вежи за мушкарце. Жене се мењају и изобличују једва приметно, познаш им године тек по ситним усеклинама као их је неко жилетом рецкао, најпре око очију и углова усана, а онда им немилосрдно ножем утискивао бразготине бора по лицу; године им пегаве тело, руке, испумпавају груди. Шминкама и брусхалтерима поправе донекле ту штету, мало се подгоје, салом исправе боре па ти се, ако си стално са њима чини да се не мењају; док их нешто нагло не докосури и постану изгледом неке друге, непознате, жене које једино глас и очи одају да су то управо оне, драге колегинице, за које сам некад можда, у жару младости, првих својих година запослења био и „загрејан“. Мада, руку на срце, нису ни сада за бацање – барем не ове које су дошле. Неке чак покушавам да не гледам, јер зазубице и сад лако изазивају – двадесет и пет година од кад их нисам видео, на њихових ондашњих двадесет и пет, плус попуњено тело, плус младалачка фризура, плус ватра која сева из њих, блистав сјај у очима, разигране ноге које не стају, ждралова крила у рукама, косовски плес такав да ниједна од данашњих девојака боље да не помишља са њима да се надмеће… бррр! Све ми слике испадоше мутне колико су ми руке дрхтале док сам их снимао.

Сад мало и о амбијенту. Кафана на гласу, једна од најпознатијих у граду. У њој акустика катастрофа. Кад сви заграје, а заграје – а ко не би после толико година не виђања – теорије нема ни оног до себе да чујеш, а камо ли колегу или колегиницу прекопута. Само климаш главом ко глупи август, као, пратиш га што прича; клима и он кад ти одговараш на оно што мислиш да те питао, као, и он тебе чује. Све време сам држао отворену шаку час иза једног уха, час иза другог, не ретко иза оба, не бих ли како тако усмерио глас до својих бубних опни, елиминисао грају и препознао изговорено. А тек кад је у зло доба музика засвирала – лепо, брате, оглувесмо сви. Идем после од кафане до кола, не чујем ништа, ни своје кораке, ни кораке моје госпе која корача поред мене (ах, да, заборавих да напоменем: и моја госпа је наша колегиница – њен садашњи изглед срећом нисам морао да упарујем са сликом од пре двадесет и пет – за зазубице нисам сигуран, јер кад је барабар са оним зазубичастим заиграла – није било разлике). Сетих се напрасно свог професора акустике са факултета, Хусније Куртовића, како нас је учио да се постиже концертна акустика простора. Има сигурно инжењера које је власник кафане могао да упосли – озвучили би му кафану и за две добре вечере са пићем. Или бар нашег. такође бившег колегу. да су звали, Дејана Љубисављевића, доказаног акустичара – он би им сигурно то урадио за џабе, из чисте љубави према граду у ком се родио и у ком је млађан момковао.

Пре него што одем на починак да из себе изветрим сав у кожу завучени дим кога ни топла купка из ноздрва није могла да истера, да искажем још нешто што на овом слављу нисам могао да сварим. Оне испичутуре које поменух на почетку – нисам им бројао, али колико су вина и вискија попили, конобари су са том количином цело вече могли да поје своје госте. Оно проклето у нашем човеку: кад други плаћа, одабери оно најскупље – кад би га иначе сам кушао. Да су то најскупље једном само попили, ајде де, али да се буквално купаш у скупоћи, е то не могу ни на пијанство да им одбијем. Јадан наш колега кога у пензију испратисмо, колики ли је само цех за ову вече платио? Отишло му је гарант бар половина од три плате које му за одлазак у пензију следују поврх последње. Но, свеједно, нису ми се згадили, напротив, драго ми је било да сам их све видео. Наздрављао сам, узвраћао здравицу, грлио се, тапшао их по рамену, мувао у ребра како се мувају најдражи, пљескао по трбушини, смејао се са њима иако нисмо имали појма чему. Једном се живи како треба, макар и само то вече кад се испраћа колега у пензију. Сутра ће већ устати с главобољом. Они већ пензионери, кукаће на болове у костима, на горуштицу и главобољу од прекомерно испијених чаша, они млађи који имају још да служе робовласницима, једва ће чекати неки нови испраћај да се поново провеселе, напију, наједу роштиља и бар до понедељка забораве своје робовање, а до ујутру кућевне муке: машина за прање им је дотрајала, бојлер процурео, и једном и другом детету брак шкрипи, унучићи само буље у телефоне не маре за школу, да ли на одмор и како да га плате... Понављаће се то све док не дођу и сами до пензије (под условом да су у међувремену били добре колеге, а они их, који одлазе у пензију, позову на славље). Ако немају срећу да имају неки хоби, парче земље, кошнице, ловачку пушку, штапове за пецање, да су чланови неког клуба, планинарског, филателистичког, угурсуза, који се често састаје, као пензионери ће скапати од досаде, гришће све око себе редом и жалити што више нису робови.

Колеги кога испратисмо у пензију свака част: часно је одрадио своје. Трудио се да буде прави домаћин. Неколико пута нас обилазио са чашом да нам наздрави и захвали што ћемо му преполовити три последње пензије, хватао се у коло и покушавао да парира женским фуријама. Штета само што није ухватио инструмент и сам засвирао, јер то сам очекивао, знајући како нас је, уз прошверцовано пиво или ракију, у канцеларији испред систем сале нашег рачунског центра, на хармоници увесељавао кад се заврши радно време. А могао је и на гитари, јер ништа мање није ни на гитари виртуоз. Давно то беше кад га примих на посао, а нисам ни знао да је музички надарен. Бриљантан ум, самлео је ко од шале тестове који се дају кандидатима. Показало се по ко зна који пут да су уметност и бистрина сестре рођене. Желим му још пуно година музицирања. Он је бар срећник – уметност (било која) је и рад и уживање. Царство чула и благодет ума. Срећно музицирање, друже мој, и добродошао у клуб!

КРАЈ

© 2023 Бранимир Перић

Текст може бити преузет и објављен у деловим или целини и то искључиво уз поштовање следећих услова: (1) уз навођење пуног имена и презимена аутора и постављање линка са почетне странице овог сајта, (2) без измена преузетог текста и (3) под условом да се преузимање и објављивање не врши у комерцијалне сврхе. Преузимање, копирање и објављивање овог текста супротно наведеним условима представља кршење ауторских права.