Гутљај у празно 

 

Заболело га је сазнање да је тек данас схватио да у ствари жали што је икад до његовог села стигла цивилизација, осветљење, асфалтирани друмови, телевизија, што је икад сишао у градове, протрчао кроз школске клупе, факултет, прошао уздуж и попреко светом, уздизао се и падао, ронио и скакао, да би на крају постао оно што је сад, за људе све, за себе нико. Што више знаш, то више патиш. Човека највише раздире његова унутрашња, тиха патња. Био би срећан да је остао горе, да је продужио дедин занат. Млео би жито, обрађивао њиву. Саградио би нову кућу, оженио се девојком из села. Добио би већ и унучиће. Да је остао. Наука, наука. Сишao је због ње. А сада? Што више знам то више не знам. Куда сада сићи? Бистрећи свест, замутио је душу.

Неодољивост жеље да буде сам, гоњена болом, одвлачила га је од центра града. Пролазника је било све мање, пустош се повећавала. После ко зна колико година, опет лута улицама. Самоћа му је увек исто чинила: подајући се пустоши, мање се осећала пустош у себи. Себи је изгледао пун, а патње и мóре постајале као да то више нису. Сва осећања ишчиле. Или постане толико празан да и оно мало што је он сам, избледи у празно околине? Мислећи на празно, не мисли се ни на шта. Могло је онда кад је био студент, могао се самоћом спасти од свега. Али сада, сада?! Више није млад, по томе то зна. Никад пре није осећао нелагодност због самоће. Што је бистрија свест, већи талог пада по души. Страх га је у ствари да вакуум празнине не усиса и талог, а да душе испод заправо не буде.

⁕⁕⁕

Кафана. Прену га жагор и помешан мирис устајалог лука, ракије и мокрих крпа од брисања чаша. Дуван није осећао: вероватно га је било толико да је брзо заситио чула. Застао је пред улазом. Кроз полуодшкринута врата бљескали су флипери праћени шиштавим смехом играча. Лицем му прелете једва приметан дрхтај. Ни сам не знајући зашто, реши се и уђе. Не вадећи руке из џепова, прошао је између шанка и столова и завукао се у најмрачинији угао. Водило га је нешто у њему што га је истовремено и плашило и умиривало, али му мисли тиме нису биле ништа мање усковитлане. Ослоњен лактовима о сто, прекрио је рукама лице и притиснуо очне јабучице. Мислио је и даље. Кад би му бар срце стало!

Увек се поносио снагом која је од њега створила „оног коме се диве“. Од ничега створити нешто. Много је већа снага потребна да се прекине то да буде, снага коју он очигледно више нема, јер снага спава у души, а душу је прекрио талог...

⁕⁕⁕

– Господин жели?...

– Молим? – тргао се.

– Шта жели господин?

Кад се пробуди из најтврђег сна, у првом тренутку никад није знао где се налази, да ли је још увек у сну, или у неком другом сну. Над њим се укочило полунагнуто тело и на савијеној руци у лакту, услужно клатило некада белу крпу за пребрисавање столова.

– Можда желите нешто да попијете? – келнер у недоумици жмирну мишјим очима.

– Па... рецимо... коњак – једва превали преко усана. – Дупли коњак, молим – рекао је, мада не пије коњак. Морао је нешто да каже.

– Да, господине – мишје очи жмирнуше с бљеском.

Келнер се окрете на пети и клизну према шанку.

⁕⁕⁕

„Не верујем у Бога, али бих изнад свега волео да га има.“

„Зашто?“ питале су мајчине очи.

„Бар би онда било наде за мене. Разумеш, мама? Слава, овације, нечије пуне груди, уста пуна мене – шта имам од тога кад ме више не буде?!“

„Остају твоја дела. Велики човек живи и после своје смрти!“

„Баш ме брига за после кад престанем да га осећам...“

⁕⁕⁕

– Изволите, господине – келнер му спусти чашу поред лакта.

⁕⁕⁕

Кад не би мислио! Бар на тренутак. Човек је најглупља машина. Не свиђа ти се да гледаш ТВ? Просто притиснеш дугме и готово. Телевизор угашен, нем, тишина. А човек? Покушај њега да искључиш! Не може. Само зврји без престанка. Роје се мисли, тек да се роје... Зашто човек нема дугме? Досади ти неко, досадиш самом себи, притиснеш дугме и миран си. Умукнеш као телевизор...

Глупа људска машина!

⁕⁕⁕

Да није жмурио, приметио би како се нека сенка привукла његовом столу. Без питања је извукла столицу и нечујно села. Подупрла је рукама браду и запиљила му се у лице.

⁕⁕⁕

Али, не морају мисли сасвим да се угасе. Мало макар да су тише. Нек се роје оне. Важно да не сметају. Да их није свестан.

Идиотлук: смрт је једини пут у немисао. Једино не мислиш кад си мртав. А и онда, ко зна? Ко зна да ли се и онда не мотају мисли? Ни мртвом ти не дају мира. Можда баш и тад?

⁕⁕⁕

– Па, добро, лепотане, докле да изигравам Милоску Венеру? – љутну се подупрта брада с наспрамне стране стола.

Није се тргао. Као да га неко дозива из ко зна ког сна.

– Еј, чујеш ли ти мене? – Милоској је Венери изгледа досадило више да буде милоска.
Морао је нешто да учини да се не би сасвим разбудио. Кроз раширене прсте погледа у правцу долазећег гласа. До носа му истовремено допре јаки мирис јефтиног женског парфема. Парфем и подупрта брада стопише се у крупне, накарминисане усне. Баш је волео накарминисане жене. Није знао зашто, знао је само да их воли. Као некакав блесави зов детињства кад је први пут прошао поред биоскопа. Холивуд, Холивуд! Још и сад види ту слику. Реклама на билетарници. Све лепотица до лепотице, све са црвенилом на уснама: избачена предња нога, рука на боку. А у његовим грудима игра, добује, кида дах. Добра стара времена! Штета што се више такви филмови не снимају. Кармин, онај тамни, најтамнији. Кармин и жене, једино паметно што мода са собом доноси.

– Па, лепотане, докле да чекам?

Спустио је руке. Сан се изменио. Околина се претворила у журнал, а девојка испред њега у слику из журнала на коју му се поглед зауставио. Усне су јој биле напућене. Очи намазане тамном сенком су се смешиле. Чудно како се жене њеног кова одмах препознају. Курве. Живот мора да је неком грешком мушког рода. Курве и живот. Обоје курве. Иста их курвинска црта одаје. Довољно је само једном да их осмотриш и са сигурношћу можеш да тврдиш: да, у праву сам. Само један поглед! Други је већ сувишан.

Слика из журнала се и даље укочено смешила намазаним очима.

– Шта пијеш? – упитао је промуклим гласом и накашљао се.

– Вотку – бљесну слика из журнала.

Потражио је погледом келнера. Махнуо му је као да хвата зунзару у лету. – Донесите вотку за даму – рекао је кад овај стиже.

Вратио је поглед на журнал у намери да слику боље осмотри. Тешко му је ишло. Умртвљене мисли слабо су примале надражаје споља.

Још увек је ћутао кад је зунзара мишјих очију зазујала спуштајући пиће.

– Мадам – наклонио се келнер. Извео је своју обожавану пируету и одзујао међу столове.

Није скидао очи са ње, али је то било исто као да је није гледао: журнал је упорно показивао само то лице, без обећања да ће показати ишта друго.

– Па, лепотане? – затрептала је слика као да јој је зунзара, одлазећи, дунула трун у око.

– Па? – поновио је махинално.

– Хоћемо ли?

Слегнуо је раменима.

– Имаш ли лове?

Лице му се трзнуло. Имам ли лове? Тја.

– А стан? – накарминисане усне сркнуше вотку.

Ћутао је. Да, имао је стан, али...

– Није важно. Идемо код мене – усне отпише још један гутљај.

Поново је слегнуо раменима.

– Станујем иза ћошка. – Уз лице на слици се појавио и палац који показује назад, преко рамена Милоске Венере.

Ћутао је. Зурио је у њу неодређеног погледа.

– Шта чекамо? – узврпољила се. Чаша у руци била јој је празна.

Устао је. Извадио је згужвану новчаницу и спустио је крај недирнутог коњака. Накaрминисане усне су се напућиле титрајући задовољним смешком.

Изашла је прва. Ошинула их је свежина вечери.

– Довиђења, господине – до самих врата их је испратило жмиркање мишјих очију и обавезна зунзарина пируета на завршетку.

Ништа од тога није регистровао. Још кад је спустио новчаницу на сто побегао је назад у сан. Тако се најлакше спашавао кошмара и глупих ситуација. Или је бар покушавао.

Улица је била пуста, oкупана недавном кишом. Застао је за тренутак и погледао за њом. Личило је то помало на оклевање. Да ли је оклевао? Кренуо је завлачећи руке дубоко у џепове. На крају крајева, сан је варка, а бекство једина стварност. Као да још није рашчистио са собом, као да се љути на тог себе а не може да му не прашта, шутнуо је згужвану кутију цигарета са тротоара коју је тамо неко бацио. Убрзао је корак. Кад ју је сустигао, слика из журнала је оживела и приљубила се уз њега, обмотала му се око руке и присно му наслонила главу на раме. Пустио је да га води.

KRAJ

© 2024 Бранимир Перић

Текст може бити преузет и објављен у деловима или целини и то искључиво уз поштовање следећих услова: (1) уз навођење пуног имена и презимена аутора и постављање линка са почетне странице овог сајта, (2) без измена преузетог текста и (3) под условом да се преузимање и објављивање не врши у комерцијалне сврхе. Преузимање, копирање и објављивање овог текста супротно наведеним условима представља кршење ауторских права.

Прича "Гутљај у празно" објављена је јула 2024 на порталу КраткеПриче (Бранимир Перић: Гутљај у празно | KratkePrice.net) на коме се може читати у ћириличној и латиничној верзији. Прича је објављена као драмска прича у поджанру психолошки реализам.

Прича "Гутљај у празно" првобитно је била објављена 1980. године у књизи "Млађи писци братских градова" у издању "Књижевне омладине из Крушевца". У њој су представљена дела млађих писаца из братских градова (Вараждин, Жалец, Крушевац, Травник, Трогир). Рецензент књиге је био Тоде Чолак.

На порталу КраткеПриче налази се "Гутљај у празно" из претходног "глачања", а у књизи "Млађи писци братских градова", прича је са првобитним "гланцом".