Трава до грла дошла

 

Трава до грла дошла

Јуче, скоро у исто време као пре петнаест дана прошетах истом стазом на Бањици. Отада трава порасла још више, ником од задужених ни на крај памети да је подшиша. Шапић има друга посла, треба да разради фирму за наплату карата градског превоза коју је отворио преузевши посао другом једном који се до сада боље сналазио у води од њега. Но, Шапић је тек почетник, испраксаће се. Гвирнух иза живе ограде у Биjино двориште, рачунам бар они шишају. Јок. И њима важније нешто друго. Поједине власи траве с обе стране ограде порасле ми скоро до грла. Ове с ове стране сам мерио, оне с оне нисам смео да они не премере мене. Трава душу дала за сексање - ни гола задњица ти се не би видела из ње (под условом да не згазиш у неку кучећу каку - ако и куцови смеју више да зађу у њу). Травната нека времена дошла.

© Бранимир Перић

Текст може бити преузет и објављен у деловим или целини и то искључиво уз поштовање следећих услова: (1) уз навођење пуног имена и презимена аутора и постављање линка са почетне странице овог сајта, (2) без измена преузетог текста и (3) под условом да се преузимање и објављивање не врши у комерцијалне сврхе. Преузимање, копирање и објављивање овог текста супротно наведеним условима представља кршење ауторских права.

Сладуњави мирис отмене даме

Јуче касно поподне, после осам месеци добровољног избеглиштва, прошетах неколико километара Београдом. Ужелео сам се пролећног, опојног мириса отмене даме у белим рукавицама. Овде где сам се изместио из Београда, мириси су разноврсни, оштри, штипају нос и надимају груди. Мириси су то пољског цвећа. У Београду ти се од његових мириса спава. Клоне ти глава. У њему не мирише цвеће ливада, ливада ретко овде где има, а и ако их има, зарасле су у коров у коме се пољско цвеће гуши, болује, једва разазнаје. У Београду мирише цвеће из крошњи, високо са грана, надмено као сам Београд, а сладуњаво, просто осећаш шећер у устима од толике густине сладуњавости. Јуче је мирисао багрем. Гушио је чак и мирис кестенова. Где год кренеш беле се гроздови висећих звончића, просто видиш како се мирис из њих излива и натапа ретке шетаче, њихова одела, крзна зубатих љубимаца на повоцу или без повоца. Идућег месеца мирисаће липа. Опет ће се Београд купати у опојној сладуњавости, опет ће од мириса Београда да ми се спава. Нека. Пробудиће ме моје планинске ливаде кад се будем вратио.

© 2023 Бранимир Перић

Текст може бити преузет и објављен у деловим или целини и то искључиво уз поштовање следећих услова: (1) уз навођење пуног имена и презимена аутора и постављање линка са почетне странице овог сајта, (2) без измена преузетог текста и (3) под условом да се преузимање и објављивање не врши у комерцијалне сврхе. Преузимање, копирање и објављивање овог текста супротно наведеним условима представља кршење ауторских права.

 

Мимозе на Бањици

Људи, процветале мимозе код нас на Бањици! Стиже нам пролеће! Јесʼ да је јуни на измаку, и да се јули већ спрема у ниском старту, али пролеће је пролеће, кад дошло, добродошло, поклону се у зубе не гледа, посебно не сунцу зубатом какво данас провире. Коначно и ми мало да се огрејемо. У Херцег Новом и Боки мимозе процветају још у јануару, а у фебруару им у част већ фешту праве. Јој што волим кад херцегновљанске мажореткиње избаце оне своје буткице! Умеју и наше Београђанке, јоште како. У Београду су цуре мимозе. Кад оне разголите своје плискове, кад задигну косице, кад остану само у брателама, знамо поуздано да је стигло то жељно ишчекивано пролеће. Нема лепших цветова него кад се у Београду распукне акваријум – мимозе на све стране излажу сунцу своја телашца, сисиће, гузиће, ногице, али се за разлику од херцегновљанских не затварају кад им приђеш. Отворене су то душе, благородне.

„Какве те мимозе спопале и то у сред Београда!“, буни се комшија. Добро, де, комшија, што си на крај срца. Пусти ме да се бар мало заносим. Можда и нису мимозе, алʼ се жуте ко мимозе. Жуто ти је, ако си заборавио, боја љубоморе. Завидим свима онима које сад сунце греје, завидим свима пред којима буткице увелико већ севају. Ми смо у души пагани, комшија, иако смо и поред наших толиких богова пристали и Богу да се клањамо. А шта је главна одлика пагана, комшија? Предрасуде, дабоме. Сујеверје. Црна мачка, мердевине, црвено слово и тако то. Е, па од тог доба наше пра вере потиче и веровање у жуту боју. Жута боја је моја боја. Није она само боја љубоморе, већ и боја изазова. Тебе можда изазивају ове бакуте које се ко голубови гаћани размилеше на први зрачак сунца по кварту, а мене, видиш, само жуте мимозе. Зато, пусти ме, човече, да уживам и замишљам да су ово заиста мимозе. Врти ти главом колико хоћеш, али немој да ме зовеш упомоћ ако зачујеш фестивалску музику а иза ћошка солитера ти искоче разголићене мажореткиње. Куку онда, куку дабоме.

Таман то комшији рекох, кад гле, од пијаце заурла разглас. Јече сви солитери, тресу им се прозори. Приближава се. Комшија и ја издужисмо шије, али од контејнера још не видимо шта то врапце разјурује. У једном тренутку музика се смањи. Уместо ње, из разглас уши проби глас са циганским нагласком: „Старо гвожђе, старе акумулаторе, машине, лонце, шерпе, све старо, купујемо, продајемо!“

Шта се смејеш?! И ми цигани имамо душу.

 

KRAJ

© 2020 Бранимир Перић

Текст може бити преузет и објављен у деловима или целини и то искључиво уз поштовање следећих услова: (1) уз навођење пуног имена и презимена аутора и постављање линка на ову страницу одакле је преузет, (2) без измена преузетог текста и (3) под условом да се преузимање и објављивање не врши у комерцијалне сврхе. Преузимање, копирање и објављивање овог текста супротно наведеним условима представља кршење ауторских права.