Мимозе на Бањици

Људи, процветале мимозе код нас на Бањици! Стиже нам пролеће! Јесʼ да је јуни на измаку, и да се јули већ спрема у ниском старту, али пролеће је пролеће, кад дошло, добродошло, поклону се у зубе не гледа, посебно не сунцу зубатом какво данас провире. Коначно и ми мало да се огрејемо. У Херцег Новом и Боки мимозе процветају још у јануару, а у фебруару им у част већ фешту праве. Јој што волим кад херцегновљанске мажореткиње избаце оне своје буткице! Умеју и наше Београђанке, јоште како. У Београду су цуре мимозе. Кад оне разголите своје плискове, кад задигну косице, кад остану само у брателама, знамо поуздано да је стигло то жељно ишчекивано пролеће. Нема лепших цветова него кад се у Београду распукне акваријум – мимозе на све стране излажу сунцу своја телашца, сисиће, гузиће, ногице, али се за разлику од херцегновљанских не затварају кад им приђеш. Отворене су то душе, благородне.

„Какве те мимозе спопале и то у сред Београда!“, буни се комшија. Добро, де, комшија, што си на крај срца. Пусти ме да се бар мало заносим. Можда и нису мимозе, алʼ се жуте ко мимозе. Жуто ти је, ако си заборавио, боја љубоморе. Завидим свима онима које сад сунце греје, завидим свима пред којима буткице увелико већ севају. Ми смо у души пагани, комшија, иако смо и поред наших толиких богова пристали и Богу да се клањамо. А шта је главна одлика пагана, комшија? Предрасуде, дабоме. Сујеверје. Црна мачка, мердевине, црвено слово и тако то. Е, па од тог доба наше пра вере потиче и веровање у жуту боју. Жута боја је моја боја. Није она само боја љубоморе, већ и боја изазова. Тебе можда изазивају ове бакуте које се ко голубови гаћани размилеше на први зрачак сунца по кварту, а мене, видиш, само жуте мимозе. Зато, пусти ме, човече, да уживам и замишљам да су ово заиста мимозе. Врти ти главом колико хоћеш, али немој да ме зовеш упомоћ ако зачујеш фестивалску музику а иза ћошка солитера ти искоче разголићене мажореткиње. Куку онда, куку дабоме.

Таман то комшији рекох, кад гле, од пијаце заурла разглас. Јече сви солитери, тресу им се прозори. Приближава се. Комшија и ја издужисмо шије, али од контејнера још не видимо шта то врапце разјурује. У једном тренутку музика се смањи. Уместо ње, из разглас уши проби глас са циганским нагласком: „Старо гвожђе, старе акумулаторе, машине, лонце, шерпе, све старо, купујемо, продајемо!“

Шта се смејеш?! И ми цигани имамо душу.

 

KRAJ

© 2020 Бранимир Перић

Текст може бити преузет и објављен у деловима или целини и то искључиво уз поштовање следећих услова: (1) уз навођење пуног имена и презимена аутора и постављање линка са почетне странице овог сајта, (2) без измена преузетог текста и (3) под условом да се преузимање и објављивање не врши у комерцијалне сврхе. Преузимање, копирање и објављивање овог текста супротно наведеним условима представља кршење ауторских права.