Трагови  

Коначно, тачно после месеца дана, сунце се поново пробило кроз крошње дрвећа на врху брда и додирнуло нам дворе. Изашли смо из поларног круга таме и поново ушли у поларни круг хладноће. Знало се то по ноћи, кад су наједном заблистале звезде и дукат од белог злата запловио небом. Јутро је освануло са минус једанаест на нашем прозору, што је значило да га је било најмање минус тринаест у воћњаку, а доле крај потока вероватно и ниже.

Месец дана овде све утоне у зимски, мрачни сан, ледном језом окован. Пркосе му једино воћке танких грана – кроз њих снег само провеје и залуда покушава да се за нешто ухвати – само се у ракљама задржава. Те среће нису борови и јеле и остало горостасно биље: гране им се свиле до тла, притиснуте снегом ничице, срастају са земљом. Није ни остало дрвеће боље среће: пуцају им гране под тешким, вишедневним теретом, ломе се, крше са висина, заривају у белину и из ње само изврнутим крацима стрче – црне се до новог вејања, или чекају отопљење да прилегну.

Зато срце толико игра када сунашцу успе да крошње на брду разгрне и по нашој тераси излије светлину. Дрхти ти све у грудима од погледа на тај грањем преплетени сјај. Не требају ти крила да полетиш: твоји унутрашњи лептирићи на све стране прхте, дрхте грлом, дамарају, успињу ти се до лица, навлаче му осмех, милину, вриснуо би од живота. Једва чекам дан кад ће се сунце подићи толико да нам и у собу бане.

~ ~ ~

Три дана је пре тога вејало као лудо, а онда је треће ноћи престало. Снег је био дубок до колена. Вече без ветра. Мир бескрајни, без звука, чак се ни шкрипа снега под ногама не чује: толико је нападао да шкрип обуће потпуно пригушује. Да није шума планинског потока подно нашег воћњака, била би то права нирвана. А и овако је.

Жуто улично светло све обасјава. Као у сан да смо утонули. Држимо се за руке док корачамо, па застанемо и, занети, несвесно се прибијамо једно уз друго и ко зна колико пута до краја стазе загрлимо, стегнемо, стегнемо и љубимо једно другом усне, не хајући што нам се на хладноћи после пољубаца мрзну. Бајка. Ушетали смо у бајку.

~ ~ ~

Враћамо се према светлу. Пребацам руку преко њеног рамена, а она ме својом обухватила око паса. Стишћем је под навалом среће: да је маче коскице би јој од грцаја моје драгости попуцале. Она се од мог стиска топи, користи руку којом ме је обмотала да се уз мене још чвршће привије. Одједном као да сам у Пецкој улици пре тридесет и три године. Исто су се овако одозго жутела светла: наша прва зима од кад смо се уселили у тек завршену кућу. Исто је била нирвана, бескрајна тишина. Снег је нечујно вејао. Велике као перје пахуље лелујају пре него што се спусте на земљу или нама на лице. Ни дашка ветра. Ни аутомобила на улицама. Само ми с руком у руци. Не идемо никуда. С циљем корачамо без циља. Млади, тек узети. Најлепша ноћ наше заједничке младости.

Подсећам је на то вече и кажем да сам пресрећан што ме овај призор сада, без обзира што не веје, враћа у ту нашу прву, брачну, снежну шетњу. Она обично, кад будим успомене, дода неку своју, прокоментарише, убаци фрагмент свог сећања, или преправља моја; зачудо, сада ћути. Не сећаш се, питам, затечен. Зар женско које зна да ти понови сваки делић заједничког живота, пријатног или непријатног свеједно, чак и онога што је оног дана кад те упознала сањала, сад таквог нечега да се не сећа?! Зар се не сећаш како смо били навукли преко очију капуљаче наших трокараца и како нам је било топло као да није била зима – ја упоран, навалио, на силу бих да јој сећање вратим. Она ћути. Значи заиста се не сећа па не одговара да ме не повреди? Преврћем све своје несташлуке тих дана у свести и покушавам бар једног да се сетим, јер само због тога ако је тај дан пребрисала. Нема несташлука. Или се моја савест уортачила са њеним пребрисавањем? А онда ми спасоносна мисао врати радост: жене све могу да забораве, али мушке несташлуке никада и до крај живота ти их набијају на нос. Значи, није било несташлука! И женама се дешава да понеко сећање забораве, једнако као што и мушкарцима њихова ветре.

Паде ми камен са срца. Поново је привукох к себи. Препричах јој сваки детаљ те незаборавне секвенце из филма свог сећања. Волео бих да се таквих још ко зна колико шетњи понови, ко зна колико истих оваквих вечери које на нашу прву сећају. Хоћемо ли и сутра овако да прошетамо, питам. Она клима главом и трепће својим црним окама које под светлом уличне лампе сјаје сјајније од звезда. Моје драге звездице. Снега никад нема кад је велики минус, знам, али бих волео да и сада, као онда пре тридесет и три године тихо веје, додајем. Поновићемо ово, је л' да, понављам досадно као досадно дете које своју мајку по стоти пут пита исту ствар. Биће сигурно и неко вече кад ће као онда лелујати пахуље и лепити нам се за зажарена лица.

~ ~ ~

Сутрадан сам кренуо у брда сам. Јутро је освануло са дебелим минусом. Али је зато дан био прозрачан. Ваљда се и ветар смрзао од толиког мраза: целог дана није пирнуо, ни највишу грану није зањихао. Док сам забадао ноге у снег сунце ми је грејало леђа, а напред нос цурео од хладноће. Моја драга није пошла –  маце не воле велики мраз – остала је да се греје уз топлу пећку. И боље што није: вратила би се после три корака. Ни мени се није ишло по толиком мразу, али ми је дала подстрек сама помисао да би ми се, када будемо ишли заједно, већ код трећег корака од дубоког снега заморила. Морам да јој прокрчим пут кроз снег и следећег дана поново, по истим стопама да га утабам како не би пропадала, којом несрећом искривила ногу, или се прострла колико је дуга, а после бих ја био крив што сам је натерао да крене, плус што би јој булдожер требао да је из снега вади па бих и за то био крив. Смејем се без осмеха замишљајући ту сцену и грабим уз косину. Пружам краће кораке него што их иначе пружам, јер је моја драга малена, кораци су јој као девојчице, кратки. Скраћујем корак још више како стрмина расте, а кад се смањује пружам их за пола њених стопала дуже. Извлачим ноге из смета и спуштам их вертикално одозго, а онда рупама ивице брижљиво заравњујем да јој снег не би у гојзерице упадао кад их буде из мојих стопа вадила. Дугогодишње планинарско искуство. Али кад су жене у питању узалудно. Оне и најбрижнијим прегнућима нађу ману.

~ ~ ~

Изађох на прву зараван. Преда мном бескрајна белина. Ни назнака да се ико овуда скоро пео. Само ту и тамо заравњени сметови, заобљене ивице насутог снега дуж полеглог жбуња и у снег загњурене гране трнове ружице и другог гранатог растиња. Од мраза шипурци попримили гњилу боју, а непоједене трњине се црне исушене ветром. Идем до стене за арлаукање. Синчић братанице моје мале и ја тако смо назвали стену на коју сам га научио да се вере, а кад се попне, као Тарзан одозго да арлауче. Послаћу му њену фотографију.

Иза стене једва се назиру трагови неке живуљке. Овуда је протрчала кад је снег већ јењавао. Заравнио их ветар. Први знаци живота у белој пустињи. Свака зверка воли за собом да остави траг по коме ће је потомци следити и памтити. Улаже свој напор да би њима сутра било лакше ходање и успињање.

Никад нисам волео да идем путем по коме је неко већ корачао. Бирам стазе без отисака, без трагова, да моји буду први, да се виде, да се људи чуде и диве. Кад за собом не остављамо траг, као да нисмо живели. Живи смо једино ако нас по траговима следе. Лакше је ићи кад ти неко утаба стазу. Не мучиш се да је пртиш. Уместо тога нађи задовољство у проширивању утабаних. Пусти лудама као што сам ја нека нове прте.

Хиљаду стаза да је испред мене, ја ћу ићи између њих. А кад нема ни једне, као сада што их нема, крчићу их за оног кога волим. За највољеније се крче најлепше стазе. Ма колико снег био дубок, ма колико било хладно, осећање среће што ти се вољено биће неће мучити, довољно је да планине прегазим.

~ ~ ~

Моје вољено биће ни следећег дана није пошло. Остала је да кува пасуљ. Не може сад забога да прекине кад је почела. Шта ли ће следећег дана смислити већ се питам. Нема везе. Бар ћу стазу боље да јој утабам. Газим зато по отисцима својих пета јер се побојах да ће јој и мој скраћени корак бити предугачак, па ће морати да се истеже и с напором укорачује у моје угажаје. У повратку сам се јуче по истим стопама враћао, а и данас ћу, да буду што угаженије и мање оштрих ивица. Бринем ја за своју драгу и кад она мисли да не бринем.

~ ~ ~

На врху пропланка нови трагови звериња: дебеле шапе сеоских паса пуштених са ланца (не верујем да су вукови – вукови силазе до ових висина једино кад оштре зиме предуго трају), а ту су и ситне, скакућуће, зечје, и кратке, лисичје, што личе на мачје. Једино птичјих нема: за њих је још превише мразно да по снегу тропрсте утискују. На овој висини нема трагова ни веверица, још мање пухова, а ни мишеви се још нису из рупа својих кроз снег пробили (мада их, заједничке маце нашег насеља, испод снега лако проналазе: свуда око насеља преораном земљом и лишћем снег офарбаше).

~ ~ ~

Трећи дан је једнако сунчан, али за разлику од прва два, први гвир сунца изнад брда пробудио је ветар. Како је дан одмицао све више се појачавао.

Моја драга стала да се облачи за шетњу. Од жена ме одавна више ништа не чуди. Кад се мушкарцу хоће, њима се неће, а кад њему ни до чега није, њима се баш тад хоће. Хтео не хтео морадох и по ветру у шетњу.

Под ногама већ гацаво док не стигосмо до успона уз брдо. Овде моју малену чека стаза већ спремна: трагови моји за њу у претходна два дана утабани. Наравно, нашла им је ману, за разлику од ветра који јој не смета. Кад се зајапури скине капу да расхлади главу, а кад ветар јаче дуне навлачи је преко ушију.

Дођосмо горе и до стене за арлаукање. Да није моја љубљена престала да гунђа, скочио бих на стену и, мајмуна, не Тарзана одозго изигравао. Около се све шарени од трагова: толико их је да више и не знам чији су – све један преко другог, укрштају се, мотају, преплићу са мојима од јуче. Види се да су ми и стопе њушили, ту и тамо се и попишкили. Псећа сорта! Неваљалци неопевани! Откуд им само толико пише да сваки жбун прскају. Да, пиша су њихови трагови. Свако има свој начин како трагове оставља и постојање обележава. Неки трагови трају, други не, неки миришу, а неки смрде. Путеви постања и трајања су разнолики. Моји су трагови написане речи. Пртим их и за себе и за своју љубљену. И за своје читаоце. Такве трагове пролеће не топи. За разлику од оних у снегу. Док се будемо вратили, подно брда ће увелико ојужити. Колико ће се дуго наши трагови на брду задржати, знаћемо кад се будемо поново пели.

КРАЈ

© Бранимир Перић

Текст може бити преузет и објављен у деловима или целини и то искључиво уз поштовање следећих услова: (1) уз навођење пуног имена и презимена аутора и постављање линка са почетне странице овог сајта, (2) без измена преузетог текста и (3) под условом да се преузимање и објављивање не врши у комерцијалне сврхе. Преузимање, копирање и објављивање овог текста супротно наведеним условима представља кршење ауторских права.

 

Нестаје сунце

Нестаје сунца. Једва да се још назире кроз оголеле крошње на ободу најближег брда. Ускоро ће га сасвим нестати и нећемо га видети дуга два месеца. Мрак се увукао у шуме, ваља се кроз њих према нашем воћњаку, тамни му боје. Замире све. Зима се са шумским мраком подиже према нашем дому и обавија га леденим прстима. Лишће полегло по чудновато зеленој трави и заједно са њом ублажује пад дозрелим воћкама које ледени дани једну по једну откидају са грана. Овом умирању још једино шумска јагода одолева. У ово време поремећености пореметила се памећу и она – црвени се у бокору под шљивом и гле, поново цвета! Јадничак. Ко ли ће је опрашити по овој хладноћи кад од инсеката једино још смрдибубе лете и покоји скакавац кроз траву гамиже. Кртице што нам вентилирају ливаде у опрашиваче се не броје, ни мишеви пољски (ако је икоји још остао жив од нашег мачка). Чак се ни птице више не чују. Госпа то јуче приметила и напрасно се препала. „Зар не чујеш да се птице више не чују?! Нешто се дешава!!!“ Разрогачених очију у страху, реп би подвила да га је имала. Ништа нас тако не уме да престрави него тишина које постанемо свесни. Да, чујем да их не чујем. Буде тако дана кад нагло захладни па птице отрче у висине, побегну из ледене сенке око нас, да би се са првим снегом поново вратиле, не марећи више за таму коју сенка брда по нама и даље баца. Белина снега је јача од таме.

Колико до пре десетак дана сунце је још светлело у нашем воћњаку, још више црвенело јабуке и жутело крушке. Онда је почело да задиже своје хаљине уз воћке да би промрзлим шапицама дотицало прекјуче само ретко лишће на највишим гранама.

Сунце не нестаје поступно, него у скоковима. Одувек ме је копкала та мистерија. Као да ветар и хладноћа његовим босим ногама управљају. Како ветрови донесу северну хладноћу, тако брже спушта своје хаљине да покрије прстиће, а упролеће, кад јужни ветрови заструје, као да их одједном навише повуче.

Са нестанком сунца и туга би се у душу увукла да није топле ватрице у нашој фуруници: својим веселим пуцкетањем и бубњањем, кад се у њој руше нагорела дрва, плаши зебњу. Зебња се боји ватре више него што се ми бојимо зебње. Боји се и самоће. Зебња је крхка, паучинаста творевина, глувоћом тишине ткана. Не можеш је се отрести ако си сам. Лепи ти се њена паучина по одећи, коси, срце ти од ње појачава лупњу, дах се сече. Срећом па се плаши и звукова, музике нарочито, гласова из радија, са телевизора. Зато ми једно друго не остављамо без оног другог ако радио не свира, или се неки филм или серија на телевизору не врте.

Свеједно што нам се телевизор не гаси и ватра не престаје да пуцкета, сама помисао да су дани све краћи навлачи додатну тугу на душу, дави је и гуши својом тежином, поступно и све јаче стеже својим дах одузимајућим стегама. Тама са брда, све краћи дани и бекство птица држе се за руке док нам кућу увијају у мрак и самоћу.

Моја црноока птица, преуморна од кућних послова да би са осталим птицама устрчала уз супротно брдо (које сунце неће престати да греје ни кад зима дође), загрли ме изнебуха својим крилатим ручицама и стиште канџицама – сва се топи од радости, помислиш десило се нешто лепо, или је открила ствар коју је у неком од својих надахнутих спремања стана затурила: „Јој како ми је лепо око срца кад само помислим да ће већ следећег месеца дани опет почети да дужају! Како се тај дан ближи све ми лепше на души.“ Ето још једног урока за призивање зебње и њено терање: помисли на јунску равнодневницу ако хоћеш да ти се поквари летовање, а пред децембарску да ти кроз тмурне облаке сунце засија.

Ем сенка брда, ем хладноћа, а приде претходна два дана и густа се магла спустила.

Наша оаза среће има своју микроклиму. Зими није прехладно, а лети, чим наиђе облак или зађе сунце, џемпер мора да се навуче. Али зато нас уклете магле не заобилазе. Спусте се облаци и завију нас додатном тамом, помокре се по тераси и травњаку, па у чизмама мораш вани ако ти је баш толико стало да по трави ходаш и ноге кроз опало лишће вучеш. Мало је фалило да подигнем дрон да госпу уверим да горе, већ десетак метара изнад најближег брда, сунце сија.

Освануло данас јутро без магле. Горе, изнад сенке, на супротном брду, сунце позлатило брезе и просуло боје по другом дрвећу које још није изгубило своје јесење рухо. А доле, по ливади испред наше куће и даље по непокошеној трави, проседеле травке, обелеле као да је снег пред јутро малчице вејао па се предомислио. Слана.

Сетих се слане на „Слободишту“ у Крушевцу. Корачам са Славком Јаневским, великаном наше литературе, нашим Габријелом Маркесом фантастичне књижевности, народних прича и веровања. Приповедам му о „Слободишту“ и то увијам у своје маштом испредане приче. Славку је шездесети рођендан и на мој позив је дошао да му га у Крушевцу, у белој сали „Дома омладине“ обележимо. Испредам му приче слободарске и мученичке. За нама остаје у трави – кад смо дошли белој од слане, а сад већ окупаној росом – тамни вијугави траг наших корака.

Дође ми да се на брзину обучем, да истрчим доле до ове наше садашње слане и за собом оставим такав траг, али ми се не излази без Јаневског.

Касније, кад смо се вратили са „Слободишта“, уз чашицу у „Рубину“, рекао ми је нешто од чега ме је, иако пуно млађег писца од њега, паника ухватила: „Немам више времена. Романе већ дуже не пишем. Имам времена само за песме.“ Срећом, Славко је поново постао Маркес и наставио да плете народне скаске у величанствене романе. Како бих волео да знам шта је до краја са њим било! Да ли се још неки пут прошетао по ињу, а после по роси?

Да, госпа је у праву. Некако је заиста топло на души кад помислиш да је двадесет и први децембар све ближи. Свеједно, сунце нам се неће вратити све до друге половине јануара. Прво ће стидљиво додирнути оџак и лелујати нам дим изнад куће, па ће се поступно спуштати прстићима све ниже до терасе и највиших грана у воћњаку. Кад дође Свети Трифун, дан заљубљених у вино, тад ће нам већ и тротоар око куће бити сунцем обасјан.

Једино се нашем мачку ова хладноћа никако не свиђа. Мјауче и упорно покушава да нам се увуче у кућу. „Зар ти стварно мислиш да сам ја срца каменога и да ми се не цепа што га не пуштам у кућу?!“, режи на мене моја прагматична госпа, па наставља у истом тону: „А кад одемо одавде, где ће онда да се греје? Ко ће онда да га храни? Мора да се сналази и навикава сам да буде. Довољно је од нас што има да једе, и док смо ту што млека има колико му се хоће да срче.“ Да, да, мислим се, а ако је заиста све мишеве потаманио, шта ће да једе док нас десет дана овде не буде? Траву не пасе, кору од дрвета не једе, кости које су пси наоколо закопавали не једе такође (мачке су чистунци). Да га водимо са собом, не долази у обзир. „Животиње нису за у кућу!“, чујем љутит госпин глас у себи. Тачно, животиње нису за у кућу, барем не оне четвороножне, али ми сунце замењују!

 КРАЈ

© 2020 Бранимир Перић

Текст може бити преузет и објављен у деловима или целини и то искључиво уз поштовање следећих услова: (1) уз навођење пуног имена и презимена аутора и постављање линка на ову страницу са које је преузет, (2) без измена преузетог текста и (3) под условом да се преузимање и објављивање не врши у комерцијалне сврхе. Преузимање, копирање и објављивање овог текста супротно наведеним условима представља кршење ауторских права.