Нестаје сунце

Нестаје сунца. Једва да се још назире кроз оголеле крошње на ободу најближег брда. Ускоро ће га сасвим нестати и нећемо га видети дуга два месеца. Мрак се увукао у шуме, ваља се кроз њих према нашем воћњаку, тамни му боје. Замире све. Зима се са шумским мраком подиже према нашем дому и обавија га леденим прстима. Лишће полегло по чудновато зеленој трави и заједно са њом ублажује пад дозрелим воћкама које ледени дани једну по једну откидају са грана. Овом умирању још једино шумска јагода одолева. У ово време поремећености пореметила се памећу и она – црвени се у бокору под шљивом и гле, поново цвета! Јадничак. Ко ли ће је опрашити по овој хладноћи кад од инсеката једино још смрдибубе лете и покоји скакавац кроз траву гамиже. Кртице што нам вентилирају ливаде у опрашиваче се не броје, ни мишеви пољски (ако је икоји још остао жив од нашег мачка). Чак се ни птице више не чују. Госпа то јуче приметила и напрасно се препала. „Зар не чујеш да се птице више не чују?! Нешто се дешава!!!“ Разрогачених очију у страху, реп би подвила да га је имала. Ништа нас тако не уме да престрави него тишина које постанемо свесни. Да, чујем да их не чујем. Буде тако дана кад нагло захладни па птице отрче у висине, побегну из ледене сенке око нас, да би се са првим снегом поново вратиле, не марећи више за таму коју сенка брда по нама и даље баца. Белина снега је јача од таме.

Колико до пре десетак дана сунце је још светлело у нашем воћњаку, још више црвенело јабуке и жутело крушке. Онда је почело да задиже своје хаљине уз воћке да би промрзлим шапицама дотицало прекјуче само ретко лишће на највишим гранама.

Сунце не нестаје поступно, него у скоковима. Одувек ме је копкала та мистерија. Као да ветар и хладноћа његовим босим ногама управљају. Како ветрови донесу северну хладноћу, тако брже спушта своје хаљине да покрије прстиће, а упролеће, кад јужни ветрови заструје, као да их одједном навише повуче.

Са нестанком сунца и туга би се у душу увукла да није топле ватрице у нашој фуруници: својим веселим пуцкетањем и бубњањем, кад се у њој руше нагорела дрва, плаши зебњу. Зебња се боји ватре више него што се ми бојимо зебње. Боји се и самоће. Зебња је крхка, паучинаста творевина, глувоћом тишине ткана. Не можеш је се отрести ако си сам. Лепи ти се њена паучина по одећи, коси, срце ти од ње појачава лупњу, дах се сече. Срећом па се плаши и звукова, музике нарочито, гласова из радија, са телевизора. Зато ми једно друго не остављамо без оног другог ако радио не свира, или се неки филм или серија на телевизору не врте.

Свеједно што нам се телевизор не гаси и ватра не престаје да пуцкета, сама помисао да су дани све краћи навлачи додатну тугу на душу, дави је и гуши својом тежином, поступно и све јаче стеже својим дах одузимајућим стегама. Тама са брда, све краћи дани и бекство птица држе се за руке док нам кућу увијају у мрак и самоћу.

Моја црноока птица, преуморна од кућних послова да би са осталим птицама устрчала уз супротно брдо (које сунце неће престати да греје ни кад зима дође), загрли ме изнебуха својим крилатим ручицама и стиште канџицама – сва се топи од радости, помислиш десило се нешто лепо, или је открила ствар коју је у неком од својих надахнутих спремања стана затурила: „Јој како ми је лепо око срца кад само помислим да ће већ следећег месеца дани опет почети да дужају! Како се тај дан ближи све ми лепше на души.“ Ето још једног урока за призивање зебње и њено терање: помисли на јунску равнодневницу ако хоћеш да ти се поквари летовање, а пред децембарску да ти кроз тмурне облаке сунце засија.

Ем сенка брда, ем хладноћа, а приде претходна два дана и густа се магла спустила.

Наша оаза среће има своју микроклиму. Зими није прехладно, а лети, чим наиђе облак или зађе сунце, џемпер мора да се навуче. Али зато нас уклете магле не заобилазе. Спусте се облаци и завију нас додатном тамом, помокре се по тераси и травњаку, па у чизмама мораш вани ако ти је баш толико стало да по трави ходаш и ноге кроз опало лишће вучеш. Мало је фалило да подигнем дрон да госпу уверим да горе, већ десетак метара изнад најближег брда, сунце сија.

Освануло данас јутро без магле. Горе, изнад сенке, на супротном брду, сунце позлатило брезе и просуло боје по другом дрвећу које још није изгубило своје јесење рухо. А доле, по ливади испред наше куће и даље по непокошеној трави, проседеле травке, обелеле као да је снег пред јутро малчице вејао па се предомислио. Слана.

Сетих се слане на „Слободишту“ у Крушевцу. Корачам са Славком Јаневским, великаном наше литературе, нашим Габријелом Маркесом фантастичне књижевности, народних прича и веровања. Приповедам му о „Слободишту“ и то увијам у своје маштом испредане приче. Славку је шездесети рођендан и на мој позив је дошао да му га у Крушевцу, у белој сали „Дома омладине“ обележимо. Испредам му приче слободарске и мученичке. За нама остаје у трави – кад смо дошли белој од слане, а сад већ окупаној росом – тамни вијугави траг наших корака.

Дође ми да се на брзину обучем, да истрчим доле до ове наше садашње слане и за собом оставим такав траг, али ми се не излази без Јаневског.

Касније, кад смо се вратили са „Слободишта“, уз чашицу у „Рубину“, рекао ми је нешто од чега ме је, иако пуно млађег писца од њега, паника ухватила: „Немам више времена. Романе већ дуже не пишем. Имам времена само за песме.“ Срећом, Славко је поново постао Маркес и наставио да плете народне скаске у величанствене романе. Како бих волео да знам шта је до краја са њим било! Да ли се још неки пут прошетао по ињу, а после по роси?

Да, госпа је у праву. Некако је заиста топло на души кад помислиш да је двадесет и први децембар све ближи. Свеједно, сунце нам се неће вратити све до друге половине јануара. Прво ће стидљиво додирнути оџак и лелујати нам дим изнад куће, па ће се поступно спуштати прстићима све ниже до терасе и највиших грана у воћњаку. Кад дође Свети Трифун, дан заљубљених у вино, тад ће нам већ и тротоар око куће бити сунцем обасјан.

Једино се нашем мачку ова хладноћа никако не свиђа. Мјауче и упорно покушава да нам се увуче у кућу. „Зар ти стварно мислиш да сам ја срца каменога и да ми се не цепа што га не пуштам у кућу?!“, режи на мене моја прагматична госпа, па наставља у истом тону: „А кад одемо одавде, где ће онда да се греје? Ко ће онда да га храни? Мора да се сналази и навикава сам да буде. Довољно је од нас што има да једе, и док смо ту што млека има колико му се хоће да срче.“ Да, да, мислим се, а ако је заиста све мишеве потаманио, шта ће да једе док нас десет дана овде не буде? Траву не пасе, кору од дрвета не једе, кости које су пси наоколо закопавали не једе такође (мачке су чистунци). Да га водимо са собом, не долази у обзир. „Животиње нису за у кућу!“, чујем љутит госпин глас у себи. Тачно, животиње нису за у кућу, барем не оне четвороножне, али ми сунце замењују!

 КРАЈ

© 2020 Бранимир Перић

Текст може бити преузет и објављен у деловима или целини и то искључиво уз поштовање следећих услова: (1) уз навођење пуног имена и презимена аутора и постављање линка са почетне странице овог сајта, (2) без измена преузетог текста и (3) под условом да се преузимање и објављивање не врши у комерцијалне сврхе. Преузимање, копирање и објављивање овог текста супротно наведеним условима представља кршење ауторских права.