Дрводеља

Заврших данас (коначно) са дрводељским пословима за ову годину. Напоран то посао беше: направити три ормана, две комоде и капију да спречи пасје синове да нам више не упадају на терасу и не праве дар-мар по њој док халапљиво бришу из зделе оно што наш млади мачор није појео или од њих није стигао (а и млеко му посрчу). Да ми није било помоћника, не знам колико бих брзо и успешно урадио сам. Моја госпа се у то не рачуна. Сем што је била фотограф-документариста мог дрводељског умећа, била је и видар мојих рана, које у свом мајсторском заносу и свој својој мајсторској вештини сам себи нанех. Уместо дланом у даску са типловима, како би типлови са друге стране некако упали где им је место, ударих зглобом. Вена ми пукла и из момента крвљу зацрнела зглоб, надула и њега и батак од палца ко крофну у ужареном уљу. Скочи ти моја госпа као пантерица, баци се на замрзивач и зари канџе у њега. Извадила отуд слеђени грашак и турила ми га на зглоб, упркос мом јогуњењу, ритању и помињању неких речи, више због тога што сам био храбро уплашен. Мада се и нисам толико ритао. После толико година брака свикaо сам да будем кротак као говече кад говедарица дрекне (а дречи почесто – у последње време све чешће).

Била је моја госпа, кад затреба (после серије пристојних речи што је прекидам у њеним пословима) додавач алата, придрживач комада намештаја и помоћни подизач готовог намештај. Ах, да, била је и залупач врата кад почнем да псујем што ми никако не полази за руком већ стоти покушај штеловање крила на орману и набрајања најмилијих оном ко их је такве витоперне осмислио.

Ово све кад је било у питању склапање и постављање намештаја. Што се тиче израде капије за спречавање уласка пасјих синова на терасу, склепах је од дрвених парчића затеклих у нашој шупи (немате појма шта се све у шупи може наћи!), као и од отпадака дрвених радова на кући комшинице Менке (које ми својом љубазношћу уступила. Не знам кад бих и како је завршио да ми није било помоћника: ученог мачка, свезналице – код грубих радова и мачкице, уметнице с кичицом – код финих. Хвала им од срца. Због њих ми није било хладно, иако је температура, чим зађе сунце, или се скрије иза облака, падала нагло. Топио сам се од милине и захвалности што ми одмажу и што сам по њиховим упутим неколико пута радио исту ствар док је не доведем до савршенства (срећом па себи бушилицом нисам просвирао руке, или се бојом умазао више него што сам се умазао ). Што рече један мој Вајбер пријатељ, коме сам слике моје творевине слао: „Таквом мајстору и приличе такви помоћници. Ако су паметни, научиће како не треба радити.“ Пакосник. Али не дам се ја деморалисати. Дођи ти па направи боље! Можеш да радиш и без помоћника.

Док гледам своје готово дело, све ми нешто лепо око срца. Одавно нисам био тако поносан на себе (што би рекла моја братаница). Почех и да певушим. Ону предивну песму коју су „Црвени кораљи“ тако маестрално певали давне 1968, скоро једнако добро као што је певао и њен најуспешнији извођач, Боб Дарин, боље од њеног творца Тима Хардија, боље чак и од Лед Цепелина и свих четрдесет других извођача, а свакако боље од Џонија Кеша који је са својом Џуном волео да тестерише.

Дрводеља да сам ја
А ти да си дама
Да ли онда би жељела
Љубав међу нама

Да, дрводеља, а не дрвосеча како су је „Кораљи“ препевали! У оригиналу, на енглеском, тако и гласи “If I were a carpenter” (“Да сам дрводеља“). Не знам да ли сте знали да је ту песму певао и мистер Спок, чувени Вулканаца из „Звезданих стаза“, алијас Леонард Нимој? Снимио је и плочу са њом. Али су „Кораљи“ и од њега били бољи, иако се томе нису надали, као што сам и ја испао вештији дрводеља него што се моја госпа надала. 

П.С. Прилажем и слику чудне справе од пластике. Дошла је са материјалом за склапање ормана. Ни из приложеног упутства за монтажу нисам јој успео да прокљувим сврху. Писао сам и произвођачу опреме да ми кажу, не само чему служи тај део, него и како се користи. Рекли су ми чему служи, али нису и како се користи. Очигледно ни сами нису знали. Ето вама наградног питања. Ко ми први напише чему служи и како се користи, шаљем му га као награду (имам их три – уз сваки орман је стигао по један). Ево и помоћи пријатеља: да сам знао чему служи и како се користи, не бих онолико себе изударао чекићем по прстима.

 

КРАЈ

© 2020 Бранимир Перић

Текст може бити преузет и објављен у деловима или целини и то искључиво уз поштовање следећих услова: (1) уз навођење пуног имена и презимена аутора и постављање линка са почетне странице овог сајта, (2) без измена преузетог текста и (3) под условом да се преузимање и објављивање не врши у комерцијалне сврхе. Преузимање, копирање и објављивање овог текста супротно наведеним условима представља кршење ауторских права.