Успон на Кукавицу, Козје стене и Треску на Копаонику

 

Успон на Кукавицу и Козје стене

Кренули смо по треку од излетишта Кадијевац на Копаонику, намерни да се попнемо на врх звани Кукавица. Лендровер смо оставили покрај пута. Кукавица се уздиже између атара Рашке и Јошаничке Бање. Висока 1726 метара подно скијалишта доминира копаоничким масивом.

Кажем, кренули смо по треку, али по треку нисмо стигли далеко. Сред наше путање испречила се висока гвоздена капија, а лево и десно од ње жичана ограда кроз коју тече струја. Стоп! Високи напон! Не пипај ако ти је живот мио! Одгајалиште европског јелена! Непрегледан комад Копаоника отет од заљубљеника у природу. Они који мисле само на себе, преградили су планинарску стазу да узгајају јелене и то европске, замисли! Откинеш део природе да би неки новопечени богатун са купљеном дипломом могао са чеке да нациља европског рогатог. Рогатог му пујдају на мушицу. Његово је само да одозго повуче ороз. Дотле, као крмак изваљен под надстрешницом чеке, убија досаду димећи томпус и срчући „вхиску“. Познато? Исто су то урадили и нашем лепом Јастрепцу. Пресекли су нам планинарске стазе, с тим што на Јастрепцу, осим рогатог, узгајају и дивље свиње! Ко је ту дивљи, заиста се питам?

Морали смо да се пентрамо дуж заструјене ограде по дугачком, стрмом брду. Сво је било изроварено. Ломили смо ноге. Оголиле су га машине кад су дубиле рупе за ограду а бујице од киша га додатно после излокале. Беспотребно трошење снаге само да бисмо горе на гребену поново избили на трек који води до Кукавице.

На гребену нас је сачекала непријатност. Трек смо нашли, али стазом на коју је указивао, очигледно нико није прошао од кад рогати за рогате ограду подигоше. Стаза је горе била сва зарасла у клеку. После толико година људског непролажења клека је изџигљала у непрегледни тепих. Тешко је било и змији да се кроз такав густиш провуче. Змијама је можда тешко, мислимо се ми, али зато усијаним главама, кад се заинате, не стај на пут.

Провлачење кроз клеку потрајало је подоста, ред кроз клеку која боде голе руке и отпалим иглицама пуни обућу, ред кроз испреплетане гране четинара свинуте до земље. Боље бисмо прошли да смо прескочили жичану ограду макар била и под дупло већим напоном. Једва смо сачекали стрмину испред Кукавице да пењањем уз њу мало одморимо ноге.

Сама по себи, иако је висока и стрма, Кукавица планинарима није неки изазов. Изазов је поглед са ње. Срце ти заигра кад ти пред очима пукне свеукупно северно и западно пространство Србије (источно и јужно сакривају Гобеља и Панчићев врх).

На врху смо јели и опружили се по трави да се мало одморимо. Тек су нас чекале муке. Пролазак кроз клеку је био само увертира онога што нас је чекало после Кукавице.

Кад смо кренули на ово путешејствије, план је био да се са Кукавице спустимо до Козјих стена. Ситница мислили смо. Хиљаду двеста и кусур метара низбрдо, са висинском разликом безмало четири стотине метара и једнако толико узбрдо. Колики је то напор зна само онај ко се, кад у згради цркне лифт, пењао пешице са пуним торбама у рукама до стана на врху солитера. Вођа похода (планинарски водич друге категорије – овлашћен да води групу на врхове до три хиљаде и шесто метара у свим временским условима), рече да по оваквој врућинчини не треба ићи даље, без обзира на план. Изгубили смо време провлачећи се кроз клековачу, каже. Зато је разумно да се вратимо до кола. Шта!? Дошли смо довде а да не видимо Козје стене?! Тај пишљиви километар спуста да нас спречи! Можда си ти, водичу друге категорије, задовољан само оним клековањем и овом Кукавицом, ми идемо без тебе на своју одговорност до Козјих стена! Побуна на броду Баунти. Водич није имао куд. Срећа његова па није било чамца да га са брода отправимо. Остао је горе да нам чува ранчеве ни од кога.

Кроз клеку лако иду велика говеда, али по оваквој стрмини, у три сата поподне, кад цврчећа звезда најжешће сја а колена ти од стрмине цвиле, иду само манијаци.

Док смо се спуштали, имали смо среће – дувао је ветар и хладио нам усијане главе, али после Козјих стена, како смо загребали уз брдо назад према Кукавици, ветар стаде. Фуруна испод наших ногу се ужарила, јара из стена и земље нам бије у лице, прасеће главе нам се зацрвенеле, ваздух врео као да шиба из бренера. Џаба ми капа пустолова коју носим, под њом се глава још више упалила. Врло брзо сам се претворио у тромо говедо које једва покреће ноге. Свеједно се нисам предавао. Бије јара од стена, бијем и ја копитама, па ко пре посустане. За то време, оне две газеле које су са мном пошле, скакућу по камењу и бусенима као да су овде рођене, усликавају се, ђа себе, ђа цветиће, ђа каменчиће. Оне очигледно немају копита. Од њиховог скакутања додатно ми се суше уста. (Тако се дешава кад ти се укрсте прилике, не само живци; у другој прилици уста ми се сигурно не би сушила.)

Коначно узбауљасмо до врха Кукавице. Водич се извлачи из хладовине најближе јеле. Жали се да од мушица није могао да спава. Јадничак. Продахтали смо мало, напили се воде, натакли ранчеве на леђа и кренули низ стрмину према Кадијевцу. Циљ нам је стићи до трека којим смо били пошли, а он ће нас вратити до кола.

Лако је било Ђури да пева: „Две преда мном стазе стоје, једна с цвећем, друга с трњем.“ Певај ти, Ђуро, кад стазе нема, или кад су обе трновите. Зар опет бауљање! Зар опет клека! Ред клека, ред густа четинарска шума. Нигде планинарске маркације нити сличне ознаке. Гледа водич у џи-пи-ес навигатор. Чеша се по глави. Би на десно па шта нам бог да. Витез Која је у цртаћу увек био на лево. Са ранчевима на леђима подсећали смо на њега; такође и са рукама којима машемо уместо репом да терамо мушице – као Која кад витла мачем. Са орошеним телом од зноја и исплаженим језиком, ипак смо више личили на Мату Замлату, Којиног другара. Маштамо о хладном пиву. Навигација је говорила да треба да бијемо десно, а до тог десно само смо на два камена и два стабла натрчали на давно избледеле планинарске ознаке. Нигде стазе, сем оне по којој су ходале дивље свиње. Провлачи се кроз четинарску прашуму (да, прашуму), прескачи јаруге (срећом без река), пробијај се кроз боровницама зарасле пропланке (бар смо их се назобали). Кад смо преко седам брда и седам гора угледали у даљини асфалтни пут, истопили смо се од среће. Добро је! До довече ћемо се докобељати до њега.

И докобељали смо се (још је био дан), а наш одморни водич сео за волан, упалио махину и рекао: „Пиво ће да причека. Идемо прво на Треску.“ Крст ти пољубим!

 

 

Успон на Треску

Полокали смо скоро сву воду која нам је остала. Крећемо се опет по треку. То јест возимо се по треку којим се некад ходало до подножја Треске. Наш планинарски трек, односно пешачку стазу по којој се ишло до Треске, рашка општина асфалтирала до под саму Треску. Прича се да су у Општини делили одобрења за градњу и капом и шаком. Ко год скупи паре и овде купи парче земље, добије дозволу. Са обе стране нашег, сада асфалтом превученог трека, начичкале су се викендице које нису викендице (неке имају и базене!). Ово је, још мало, па горе него на Златибору! Возили смо се узаним асфалтом. Двоја кола немају шансе да се мимоиђу а да не уђу у двориште неке викендице (то јест ако га викендица уопште има, јер су куће зидане скоро уз сам пут).

Кад је престао асфалт, лендровер нашег водича је продужио по ливади до Треске. Одморан као и његов газда, би се попео и уз Треску само да је трансформер и да се прво претвори у квад (мада, уз ову стрмину тешко да квад може ићи). Не иде ми у главу шта је природи требало да у сред бескрајне падине која се спушта са Панчићевог врха, издигне овај шиљак, висок и до зла бога стрм? Која га је то сила и са којим разлогом направила? Уместо што личи на левак за прављење кобасица, да га је бар излупала на четири стране, могли бисмо и ми да се дичимо пирамидом као Босанци.

Поново нам је душа у носу. Пењемо се, а брекћемо. Иако имамо ребрасте ђонове, копита нам шлајфују по изрованој земљи и извирилом корењу шуме чија нас сенка штити од сунца. Касно је поподне. Кад смо из лендровера излазили, било је куку-леле од болова у премореним мишићима (што од Козјих стена, што од луде главе), али су нам се ноге брзо привикле на ново малтретирање.

Заборавили смо на бол у мишићима кад смо се коначно докопали врха кога с разлогом зову Шиљак. Пуцао је и са њега поглед на све стране као и са Кукавице. Кукавица се у даљини прсила својом дојком. Насупрот њој, Суво рудиште, са Панчићевим спомеником на врху, није се прсило, већ нам је тугу стварало. Од Конака нагоре и надоле, налево и надесно цела планина је унакажена хотелима и апартманима које кабадахије граде, или су их већ изградиле са дозволама добијеним упереним пиштољима у главу (или пуњењем правог џепа). Некад смо се љутили због преоравања Копаоника кад год су просецали нове скијашке стазе и постављали ски-лифтове, а сад имамо ово златиборско ругло! Што је најгоре, сваким даном се као копривњача шири планином. Зараза којој нема лека. Скоро до јуче Копаоник је ружило једино јаловиште рудника са десне стране Панчићевог врха. Оно се са стаза по којима смо скијали није видело па нас није болело. Јаловиште је сад по целој планини. Копаоник нам је постао Златибор.

КРАЈ

© 2024 Бранимир Перић

Текст може бити преузет и објављен у деловима или целини и то искључиво уз поштовање следећих услова: (1) уз навођење пуног имена и презимена аутора и постављање линка са почетне странице овог сајта, (2) без измена преузетог текста и (3) под условом да се преузимање и објављивање не врши у комерцијалне сврхе. Преузимање, копирање и објављивање овог текста супротно наведеним условима представља кршење ауторских права.

 

Огледна, један од врхова Копаоника - Снимљено из Дрењака, 6.8.2023.

ОГЛЕДАЊЕ СА ОГЛЕДНЕ

На Светог Илију, кад се по планини не ходи, јер на тај дан громови туку и дажд са неба земљу залива, ПСК „Јастребац“ убележио још један успех. Додуше, пењао се само један његов члан, а повео и комшију да не иде сам. Заставу ПСК „Јастрепца“ нисмо имали, али су уместо заставе слике ту да се лепршају.

Пређосмо 18,7 километара и успењасмо висинску разлику од 537 метара. Пошли смо са 930 mnm, а у повратку сиђосмо до Доњег Радманова на 810 mnm. Одоздо, регионалним путем Брус-Брзеће, од тих 810 mnm до 930 mnm, цигло 1,8 km, умало не поцркасмо табанајући по асфалту. Асфалт и равни путеви су смрт за планинара. Једино од тога је горе кад са женом обилазиш радње.

До Огледне уживасмо у природи, али се трзасмо сваког часа од пуцњева пуцаљки накачених на бутан-боцу, којима сељаци из сваке њиве плаше дивље свиње да им не ору њушкама по кромпиришту, не обрсте малине и не попасу овас и раж. Посебно хтедосмо да излудимо подно саме Огледне. Тамо је локални велепоседник одвио вентил па пуцаљка избаца експлозије буквално сваког минута и то много снажније од других, лепо да оглувиш. Чује се пола километара далеко. Звук се одбија од облака па ти се чини као да авиони пробијају звучни зид, или не дај боже да се ратови иза брда воде. Чак и орлови, сиротани, таман да слете (а има их горе тушта и тма – лепих ли птица) одмах узлете кад год се пуцаљка огласи. Ајд што се животињке плаше ал' да видиш тек Словак како се удроњао.

Таман се попесмо изнад последњег засеока и замакосмо кроз шуму према њивама, сретосмо неког Словака – иде од Мрамора. Довео сина у кошаркашки камп при хотелу „Озон“, а он (отац) утуцава време и шврља наоколо. али по брдима. Очигледно није још чуо ону чувену песмицу, такорећи химну ових крајева: „У Брзеће нема која неће, у Ливађе има да се нађе, а у Равниште мора да се иште.“ Видимо ми, Словак блед, уместо од пешачења да буде црвен. Нешто нам замуцкује док прича. Једва га разумесмо. Пита за ловце. Мислио грдан да то ловци јуре јаребице, зечеве и ко зна какве још зверке чим овако сваки час пуцају. Лакну човеку кад му објаснисмо за пуцаљке на гас. Намах му се боја врати у лице.

На Огледној комша и ја хтедосмо да се погубимо један од другог у толико високој трави да је прекрила шанчеве које су артиљерци још за време Првог светског рата на врху ископали, бирајући највишу коту одакле могу да се добаце ако треба и до Бруса, али и до пута за Прокупље на јужној страни. Сви шанчеви до реда су зарасли у траву, умало врат не поломисмо кад у њих упадосмо, иако смо знали да су ту па смо тапкали да их напипамо – трава их је била потпуно заравнила.

Огледна је врх Копаоника кога не походе планинари јер им није успутан. Налази се на источном масиву Копаоника, а са њега пуца поглед на Панчићев врх и прелепи крљомак кутњака од копаоничке Треске. Висок је 1.347 mnm по апликација My Elevation на мом телефону,  а видим да на интернету пишу да је висина 1.359 mnm. Било како било, то је 90 метара (односно 100 метара по интернету) више од наше Беле стене на Јастрепцу (за коју Крушевљани, који се на њу нису попели, мисле да је највиши врх Јастрепца – а и ми смо то мислили кад смо били деца).

У повратку са Огледне, од силне травуљине не успесмо да пронађемо погодан спуст до пута који води за Доње Радманово, већ морадосмо да се вратимо до рачве пута за Левиће на југ, Кнежево на запад и Радманово на север, одакле смо били кренули да се пењемо уз Огледну. Ту се усликасмо крај два бивша дрвета у које је, на дан неког од ранијих Светих Илија, ударио гром и спалио им срце. Нађох у подножју већег од њих отпалу таблу па је закачих на њега да се на слици види да је то била тачка где су се окупљали дивљаци кад су снимали „Сурвајвер“. На двадесет пет метара висински испод Огледне нађосмо и остатке њиховог логора и вежбалишта. Прича је то за себе, јер ништа за собом нису покупили. Гомила пластичних балона од пића и – оно што нисмо успели да објаснимо: на све стране разбацане употребљене танке чарапе – налазили смо их и успут док смо се од згромљених стабала вукли уз Огледну.

Све у свему задовољио сам душу. Тридесет година гледам ту Огледну, тридесет година ме изазива, али пошто издалека изгледа „пих“ да се на њу попнеш, остављао сам је за „неки други пут“ – као таква није ми била изазов. Шта ту има да буде изазовно – обично ливадарење, мислио сам. Ни сањао нисам да до њеног подножја треба осам и по километара шипчити,  а онда уз њу – најстрмији део пута – још два километра ићи исплаженог језика, да би те на крају сачекало пробијање кроз џунглу од траве.

Мене покрећу изазови, а где ћеш већи изазов него се пењати по брдима на дан Илије Громовника. Уместо планинарских штапова (који су метални, иако се тврди да су графитни) понео сам кишобран, али са дрвеном дршком – ако загрми да се испод њега правим блесав.

Ипак није грмело. Грмеле су само моје псовке док сам крчио пут кроз џунглу. Једино нисам псовао кад је мој комшија наглавачке упао у један од шанчева. Нисам се ни смејао. Човека једноставно нестаде испред мене. Сад ми је јасно зашто су логор Сурвајвера не ту, него испод, на покошеној ливади постављали. Нису ни сурвајвери оно што су некад били. На телевизије то другачије изгледа. Није ти потребна вештачка интелигенција да намонтираш и анимираш шта хоћеш. Све се мења, једино се ми планинари не мењамо. Нама је сваки успон сурвајв. Живот без изазова је обично „пих“.

 

КРАЈ

 

© 2023 Бранимир Перић

Текст може бити преузет и објављен у деловим или целини и то искључиво уз поштовање следећих услова: (1) да се наведе пуно име и презиме аутора и постави линк nа почетну страницу овог сајта (2) да се не врше никакве измене преузетог текста и (3) да се преузимање и објављивање не врши у комерцијалне сврхе. Преузимање, копирање и објављивање овог текста супротно наведеним условима представља кршење ауторских права.

 

Скијање по магли и застава

Решили, нас два брата, да обележимо први топлији дан зиме на Копаонику и да се искијамо за све паре. А оно, цврц. Казни нас природа што нисмо јуче скијали кад је сунце прогрејало: зави нас таквом маглуштином да се на снегу нису видели ни бразде које остављају проклети даскари и лоши скијаши ни џомбе ни ту и тамо обријана стаза испод које се тамни камење. Од мартовских чари осунчаног скијалишта, од оне прелепе заставе боја, видесмо само маглу.

Мој брат је све време вртео главом (то јест, вртео би да је могао од кациге). Како то да га изневери, а никада до сада није, „Маунтин-форкаст“, његова планинска библија у коју се куне и на основу чије је временске прогнозе планирао планинарске походе? Мало-мало па уздахне: „А рекли су да ће целог дана бити сунце!“, а онда на свој рачун додаје: „Да, има сунца, али горе изнад магле, на две и по хиљаде метара.“

Срећом па су са стране стаза били четинари, иначе не бисмо знали „где је овде лево“, где је горе, где доле, а да не причам што би неко склон „вртигу“ могао и да повраћа кад би му се завртело у глави услед губитка осећаја равнотеже, јер скије клизе – не корачаш, немаш појма да ли се крећеш или не, а очи немају за шта да се ухвате и учврсте равнотежу. Ако нисте знали, три чула формирају осећај равнотеже: сензор у унутрашњем уху који реагује на кретање (а пошто на скијама клизиш, тај сензор каже да мирујеш), сензор у табанима који осећа где газиш (а пошто су ти ноге уфалшоване у панцерице са ко шака дебелом подлогом испод табана, што од панцерица што од везова, што од скија, тај сензор такође каже да мирујеш) и сензор у очима који прати пролазеће предмете (а тај сензор види само маглу па и он потврђује да мирујеш).

Једина корист од толике магле би та што, да сам без ње угледао онако изроване стазе (због плус температуре снег је био мокар), и да сам видео џомбе у које су се стазе претвориле (и на минус температурама стаза „Дубока“ пословично изгледа ко да су се вепрови по њој ваљали – а тако су данас изгледале и друге стазе), удроњʼо бих се од страха да се не поломим, сав бих се стего ко пилећа нога пре него што је домаћица ножем рецне, одвоји јој батак од карабатака и спусти у таву да се похује.

Чек, чек, сад ми сину! Има ли Копаоник своју заставу? А скијалиште? Зашто та застава не би имала баш комбинацију преовлађујућих боја осунчаног Копаоника – модро плава, бела, тамно зелена?! Модро плаво небо, бели снег, тамно зелени четинари. Заставу са тим и тако поређаним бојама, ако Гугл не лаже, нема ни једна земља на свету ни град ни покрајина (има, додуше Башкирија у Русији, али јој у белом пољу чучи неки симбол – значи нема; а оног што је предложио да застава Новог Зеланда буде баш оваква, натераћемо да повуче предлог).

Стављам на гласање. Ко је за то да скијалиште на Копаонику добије овакву заставу? Или сам Копаоник? Или бар Национални парк? А могла би то да буде и застава свих наших скијалишта? Мада, ако неко од оних са врха види овај предлог, како их бог дао „паметне“ (и грамзиве), искористиће идеју и претворити нам све планине у Златибор!

 

КРАЈ

© 2021 Бранимир Перић

Текст може бити преузет и објављен у деловима или целини и то искључиво уз поштовање следећих услова: (1) уз навођење пуног имена и презимена аутора и постављање линка са почетне странице овог сајта, (2) без измена преузетог текста и (3) под условом да се преузимање и објављивање не врши у комерцијалне сврхе. Преузимање, копирање и објављивање овог текста супротно наведеним условима представља кршење ауторских права.

 

С Русом једном од стаза

  

Коначно, после више од петнаест година, поново пређох ову стазу. Требало је да дође Рус из Сибира па да ми се таква прилика укаже. А прилика, кад некоме можеш да покажеш оно што ти је драго, прилика је муке вредна.

Стаза је дуга неких седам-осам километара. Висинска разлика коју треба прећи (тачније уз успон језик плазити и низ други се у повратку скотрљати) износи око три стотине метра. Мачји кашаљ за планинаре, али кад у групи имаш неког ко сваког часа стаје нешто да услика, да обере коју шљиву, јабуку, купину, онда те већ после километар-два ноге и кичма опомињу да им (ногама и кичми) и ниси неки пријатељ са толиким стајањем под ручном и чекањем да се сибирске очи и уста надиве нашег зеленила, упију довољно боја, осладе укуса и кроз кристално окце мобилног телефона, Сибирцима после, кад се мајчици Русији Рус врати, бар сликом рај овдашњи дочара. А ни његова пратиља није ништа боља са застајкивањем и усликавањем. У ствари, тешко да јој и он, такав какав је, свиме задивљен, може парирати.

Неког претпостављам и могу преварити да је ово напор неизмерни који само будала, на тридесет степени, по сунцу себи приређује, али кад видите по којим се све чукама и врлетима локални сељаци фрезама, тракторима и балиркама за сено веру, а да успоне и ниспоне при том осећају као моја драга њену калдрму (за коју се пупчаном врпцом везала), свако би се посрамио и главу пред њима погнуо. Како да тим истим сељацима објасним зашто сам се после пет сати пешачења једва докопао кревета, а јутрос до десет јорган грлио? Никако! Мада, разумеју они нас грађане – увесељавамо их. Не крију смешак док са нама разговарају и онако нас сељачки, ситно поткецавају. Вала и нека. Заслужили смо. Не само због њих, него због све ове лепоте у којој ретки од нас (и то само понекад) знају (и могу) да уживају.

 

КРАЈ

© 2020 Бранимир Перић

Текст може бити преузет и објављен у деловима или целини и то искључиво уз поштовање следећих услова: (1) уз навођење пуног имена и презимена аутора и постављање линка са почетне странице овог сајта, (2) без измена преузетог текста и (3) под условом да се преузимање и објављивање не врши у комерцијалне сврхе. Преузимање, копирање и објављивање овог текста супротно наведеним условима представља кршење ауторских права.