Огледна, један од врхова Копаоника - Снимљено из Дрењака, 6.8.2023.

ОГЛЕДАЊЕ СА ОГЛЕДНЕ

На Светог Илију, кад се по планини не ходи, јер на тај дан громови туку и дажд са неба земљу залива, ПСК „Јастребац“ убележио још један успех. Додуше, пењао се само један његов члан, а повео и комшију да не иде сам. Заставу ПСК „Јастрепца“ нисмо имали, али су уместо заставе слике ту да се лепршају.

Пређосмо 18,7 километара и успењасмо висинску разлику од 537 метара. Пошли смо са 930 mnm, а у повратку сиђосмо до Доњег Радманова на 810 mnm. Одоздо, регионалним путем Брус-Брзеће, од тих 810 mnm до 930 mnm, цигло 1,8 km, умало не поцркасмо табанајући по асфалту. Асфалт и равни путеви су смрт за планинара. Једино од тога је горе кад са женом обилазиш радње.

До Огледне уживасмо у природи, али се трзасмо сваког часа од пуцњева пуцаљки накачених на бутан-боцу, којима сељаци из сваке њиве плаше дивље свиње да им не ору њушкама по кромпиришту, не обрсте малине и не попасу овас и раж. Посебно хтедосмо да излудимо подно саме Огледне. Тамо је локални велепоседник одвио вентил па пуцаљка избаца експлозије буквално сваког минута и то много снажније од других, лепо да оглувиш. Чује се пола километара далеко. Звук се одбија од облака па ти се чини као да авиони пробијају звучни зид, или не дај боже да се ратови иза брда воде. Чак и орлови, сиротани, таман да слете (а има их горе тушта и тма – лепих ли птица) одмах узлете кад год се пуцаљка огласи. Ајд што се животињке плаше ал' да видиш тек Словак како се удроњао.

Таман се попесмо изнад последњег засеока и замакосмо кроз шуму према њивама, сретосмо неког Словака – иде од Мрамора. Довео сина у кошаркашки камп при хотелу „Озон“, а он (отац) утуцава време и шврља наоколо. али по брдима. Очигледно није још чуо ону чувену песмицу, такорећи химну ових крајева: „У Брзеће нема која неће, у Ливађе има да се нађе, а у Равниште мора да се иште.“ Видимо ми, Словак блед, уместо од пешачења да буде црвен. Нешто нам замуцкује док прича. Једва га разумесмо. Пита за ловце. Мислио грдан да то ловци јуре јаребице, зечеве и ко зна какве још зверке чим овако сваки час пуцају. Лакну човеку кад му објаснисмо за пуцаљке на гас. Намах му се боја врати у лице.

На Огледној комша и ја хтедосмо да се погубимо један од другог у толико високој трави да је прекрила шанчеве које су артиљерци још за време Првог светског рата на врху ископали, бирајући највишу коту одакле могу да се добаце ако треба и до Бруса, али и до пута за Прокупље на јужној страни. Сви шанчеви до реда су зарасли у траву, умало врат не поломисмо кад у њих упадосмо, иако смо знали да су ту па смо тапкали да их напипамо – трава их је била потпуно заравнила.

Огледна је врх Копаоника кога не походе планинари јер им није успутан. Налази се на источном масиву Копаоника, а са њега пуца поглед на Панчићев врх и прелепи крљомак кутњака од копаоничке Треске. Висок је 1.347 mnm по апликација My Elevation на мом телефону,  а видим да на интернету пишу да је висина 1.359 mnm. Било како било, то је 90 метара (односно 100 метара по интернету) више од наше Беле стене на Јастрепцу (за коју Крушевљани, који се на њу нису попели, мисле да је највиши врх Јастрепца – а и ми смо то мислили кад смо били деца).

У повратку са Огледне, од силне травуљине не успесмо да пронађемо погодан спуст до пута који води за Доње Радманово, већ морадосмо да се вратимо до рачве пута за Левиће на југ, Кнежево на запад и Радманово на север, одакле смо били кренули да се пењемо уз Огледну. Ту се усликасмо крај два бивша дрвета у које је, на дан неког од ранијих Светих Илија, ударио гром и спалио им срце. Нађох у подножју већег од њих отпалу таблу па је закачих на њега да се на слици види да је то била тачка где су се окупљали дивљаци кад су снимали „Сурвајвер“. На двадесет пет метара висински испод Огледне нађосмо и остатке њиховог логора и вежбалишта. Прича је то за себе, јер ништа за собом нису покупили. Гомила пластичних балона од пића и – оно што нисмо успели да објаснимо: на све стране разбацане употребљене танке чарапе – налазили смо их и успут док смо се од згромљених стабала вукли уз Огледну.

Све у свему задовољио сам душу. Тридесет година гледам ту Огледну, тридесет година ме изазива, али пошто издалека изгледа „пих“ да се на њу попнеш, остављао сам је за „неки други пут“ – као таква није ми била изазов. Шта ту има да буде изазовно – обично ливадарење, мислио сам. Ни сањао нисам да до њеног подножја треба осам и по километара шипчити,  а онда уз њу – најстрмији део пута – још два километра ићи исплаженог језика, да би те на крају сачекало пробијање кроз џунглу од траве.

Мене покрећу изазови, а где ћеш већи изазов него се пењати по брдима на дан Илије Громовника. Уместо планинарских штапова (који су метални, иако се тврди да су графитни) понео сам кишобран, али са дрвеном дршком – ако загрми да се испод њега правим блесав.

Ипак није грмело. Грмеле су само моје псовке док сам крчио пут кроз џунглу. Једино нисам псовао кад је мој комшија наглавачке упао у један од шанчева. Нисам се ни смејао. Човека једноставно нестаде испред мене. Сад ми је јасно зашто су логор Сурвајвера не ту, него испод, на покошеној ливади постављали. Нису ни сурвајвери оно што су некад били. На телевизије то другачије изгледа. Није ти потребна вештачка интелигенција да намонтираш и анимираш шта хоћеш. Све се мења, једино се ми планинари не мењамо. Нама је сваки успон сурвајв. Живот без изазова је обично „пих“.

 

КРАЈ

 

© 2023 Бранимир Перић

Текст може бити преузет и објављен у деловим или целини и то искључиво уз поштовање следећих услова: (1) да се наведе пуно име и презиме аутора и постави линк nа почетну страницу овог сајта (2) да се не врше никакве измене преузетог текста и (3) да се преузимање и објављивање не врши у комерцијалне сврхе. Преузимање, копирање и објављивање овог текста супротно наведеним условима представља кршење ауторских права.