Четрнаестог овог месеца
венчала се моја сестра мила.
Њој баш није било до брака
али...
у стану од пет соба;
бунда јој од хермелина
чизмице лаковане беле
на бини балет играла;
била је мала велика дама
и све што јој је срце хтело
пре би и од помисли саме
као да чаробњака бајки и на овом свету има
стигло.
Другарице
причају људи
ни јеле нису само
да би са њом време проводиле
јуриле се по плочнику градском
шљапкале по бари
жврљале по катедрали
слушале брујање оргуља
занесене
опчињене
и прскале у смех
кад се томе нико не нада
јер све је било срећно
све пролећно.
венчала се моја сестра мила.
Њој баш није било до брака
али...
коју је давно још нека будала дала
и никоме да падне на памет
да нешто друго каже
макар и томе у прилог.
Чињенице су непобитне
веле мудре главе:
уколико јединка више стоји
на лествици свепостања
утолико моћ генетска
преношења сећања постаје све мања
и против тога се ништа не може
човек као највише биће
генетски наслеђује само
физичка својства док
духовна
односи тама...
Врага!
венчала се моја сестра мила.
Њој баш није било до брака
али...
рекоше Латини
и пустише варваре да им сруше царство;
неста Загреба, градских плочника
неста зидова катедрала
оргуља
музике
стана од пет соба
бине и балета
неста среће и полета
време прескочи лето
за пролећем јесен стиже
и лист откиде жут
не хте да га понесе даље
пусти га да чами
и чека
други ветар
други неки пут.
Трошна кућа у којој се сад живи
сећа ли се бар блата од кога је здана?
не
сећа се једино чизмица белих
лакованих
и бунде од хермелина која
у њу уђе
а онда изађе
да буде продана;
сећа се и туге
за тамо неким градом
бљештавога сјаја
прелепим и драгим
дивнијем од маја
сећа се.
У новој школи
столица до ње је празна;
онима који падну
ни деца опроштај не нуде;
она је из Загреба
она велика мала дама;
зато нека буде сама
нека машту само има
и мисли далеке
недостижне
зато нек је нико неће
зато нека пише песме
због чежњи
и тежњи
због туге своје жуте
јер туга је жута
нека се заљубљује у оне
који за њу нити малог прста дају
нека снива снове сузе што доносе
и мисли црне
све црње
никад довољно црне
да се у црно оде сасвим
зато
венчала се моја сестра мила.
Њој баш није било до брака
али...
Сигурно сте чули причу
о оној руској принцези
име није важно
пуној пара
веза дворских
и кремских?
Као што то увек буде
кад неко има све
пожели и не-све;
питања многа почињу да муче
или једно
исто му дође;
одговор се тражи
у времену
у простору
у себи
ван себе.
Руска принцеза
ко ни једна друга руска
по правилима чудним
које
у законе још не ухвати нико
крену ка дну
од алкохоличарке
кријумчара
стриптизете у париском локалу
до проститутке
просјакиње дрога
службенице бога
да би се на крају нашла
у пози лотосовог цвета
са индијске стране Хималаја
мртва
колера кажу.
Сидарта додуше
није руски принц
али га исти ђаво као
и Лотреамона
и принцезу руску
нагони да попут паса
осећа жеђ за бескрајем
и да не може
да не може утолити ту потребу
јер син је човека и жене
кажу му
а њега чуди
мислио је да је нешто више
па га ни Загреб није задржао
ни место капелника оркестра градског
ни жена ко вила
ни кћер вилина.
Врсни уметник на безброј инструмената
за којим ће сцене плачем без суза
оним што највише боли
осећања своја прећутати
неста некуд
да пронађе себи инструмент такав
на којему нико досад свирао није
да свирка му нова одговор да
ко је и шта је
и шта га то вуче
вуче?
Чује се да је чак до Аустралије стиго
сад у фабрици конзерве пуни
место сјаја бина
ко зна
можда најзад смисао има
или хвата предах
да још једном крене
јер лотос га чека
Хималаји
и река што тече
у неповрат.
венчала се моја сестра мила.
Њој баш није било до брака
али...
а за њом не стигоше редом
из Париза, Амстердама
Малмеа, Осла
Торонта, Санта Феа
и сијасет других далеких градова;
о како мора да су сви они бајни
кад је њен тата у њима био!
И у глави малој мисао сину
па се вину
и крикну
у бескрај:
једном да се створи време
у којем ће моћи за татом да крене –
идеја
притајена
уздрхтала
да не чује нико –
једног дана можда.
А дотле
пусти да те уче
моралу
и врлинама глупим које људи цене
буди скромна
фина
јер живот је бина
позорница права
за пајаца
и харлекина.
венчала се моја сестра мила.
Њој баш није било до брака
али...
зна
јер у души боле вапаји све јачи;
бескрај ме зове!
као пси завија тело
и чело се роси
час хладно
час врело;
гледај!
види се некакав пут
тамо
неодређен
али жут!
Удаје се
за то изабраник није важан
банчин службеник
шта ли?
Али банка има пословнице широм света
па и у Париз може да шаље службенике своје;
пет година са Паризом биће доста
Сорбона, Лувр
Поља Јелисејска
а онда већ
пут се даље зна
за Паризом Амстердам
за Малмеом Осло
Торонто, Санта Фе
и сијасет других далеких градова
можда и Хаваји, Тахити
острва Бермуда
Аустралија!
све одговор да дâ
ко је и шта је
шта је то вуче
и има ли права
одговор да иште
па најпосле да ли и питање зна?
Достићи свој ехо и престићи себе
са журбом се мора
јер већ дуго лотос је чека
Хималаји
и река што тече
у неповрат.
венчала се моја сестра мила.
Њој баш није било до брака
али...
Текст може бити преузет и објављен у деловим или целини и то искључиво уз поштовање следећих услова: (1) уз навођење пуног имена и презимена аутора и постављање линка са почетне странице овог сајта, (2) без измена преузетог текста и (3) под условом да се преузимање и објављивање не врши у комерцијалне сврхе. Преузимање, копирање и објављивање овог текста супротно наведеним условима представља кршење ауторских права.
Лепа и потешка поема, тера на размишљање, и опет на читање. А то је, рекао бих, као лаик, и суштина писања и циљ сваког писца.
ReplyDeleteИ поред свих технолошких и других "помагала" и "олакшица", људско биће је, кроз све генетске мутације, негде у дубини свог несвесног сачувало свој основни инстинкт, са њим се увек рађа. Међутим, током одрастања, изложени свакојаким утицајима, лагано губимо поверење у њега. По правилу, посебно у битним ситуацијама, увек погрешимо ако не изаберемо траг на који нам указује тај праисконски дар. Нажалост, делић секунде, колико то указивање траје, не дозвољава размишљање!