Лију Цисин: „Крај смрти“

刻葱欣: „死神永生”

„Лагуна“, Београд, 2021. Са кинеског превео: Бојан Тарабић

 

Прочитао сам и ову трећу књигу из апокалиптичне трилогије Лију Цисина. Не читајте је ако нисте способни да се носите са тешком депресијом која ће вас неминовно пратити све време читања. Лију Цисин је или генијални лудак или тежак психопата. У сваком случају изузетне је интелигенције и имагинације, притом је инжењерски и информатички поткован. Једино је такав човек могао да изатка овакав ужас од безнадежности, без узбуђења, хладнокрвно, а притом да му реченице теку, чак и са лирским пасажима по којима се источњачки писци иначе препознају. Сво црнило и неспокој у овом роману, толико ми је притискало груди и чинило несрећним, да сам ноћу имао мучне снове, какве иначе никад не сањам. Танка је нит која раздваја генија од лудака. Није лако његовој души са њим.

Мало да дотакнем и превод са кинеског. Бојан Тарабић је изванредно превео, да не кажем поново написао само сад на српском Лијуову трилогију. Превођење неког дела је у ствари његово поновно писање на другом језику држећи се изворника. Бојанове реченице су као и Лијуове изванредне. Ако му се ишта може замерити то је што би мало-мало, кад му недостане реч на српском за неку кинеску, буквално измишљао нову иако је имао сијасет постојећих које су једнако добро ту могле да стоје. Већином његове измишљотине буду симпатичне и не сметају, али се деси да неке тако лоше звуче да нити схваташ зашто их је измишљао, нити су лепе за ухо. Не знам које је струке Бојан ако није дипломирао кинески језик, али му свака част како се носио са стручним терминима из физике и информатике.

Дакле, да ли читати Лију Цисинову трилогију или не? Све зависи да ли имате желудац за дистопију. Ја је лично не волим и не читам је. Не бих ни ово Лијово награђивано дело читао да ме није хипнотисао добри СФ и дубина Лијуове имагинације. Превагнуло је то и савладало одбојност и мучнину коју у мени изазива дистопија.

Објавих ово испред на Фејсбуку, а мој најбољи друг са факултета ми овако прокоментариса: „Све бих поверовао, али да си депресиван то не.“ Наравно, то је написао пецкајући ме. Упецан морадох да одговорим.

"А ко је рекао да сам депресиван? Пу, пу, пу далеко од тога. Само сам нагласио да књига тешко притиска душу, наравно не сваког него оног ко као ја који прелази из овог света у свет књиге коју чита или филма који гледа. Просто сам упозорио депресивце да је не читају. Неће је ужас (не)могуће стварности из ове књиге прогонити годинама као што су мене слике сумрака са почетка филма „Ајкула“, због којих ме и дан-данас зебња хвата кад улазим у дубоку воду, а волим да сам у дубокој води, али да ће их самлети, то хоће. Срећом, птице још увек цвркућу, цвеће цвета, шуме се зелена и мора плаве. Наша планета и звезде на небу и даље постоје и постојаће чим избледи мòра коју ће осетљивим психама нанети ова књига. Мòра није депресивност већ је само последица бујне маште, а моја је више него бујна. Мòра те прође и опет живиш, депресивност је она која остаје и убија."

© 2023 Бранимир Перић

Текст може бити преузет и објављен у деловим или целини и то искључиво уз поштовање следећих услова: (1) уз навођење пуног имена и презимена аутора и постављање линка са почетне странице овог сајта, (2) без измена преузетог текста и (3) под условом да се преузимање и објављивање не врши у комерцијалне сврхе. Преузимање, копирање и објављивање овог текста супротно наведеним условима представља кршење ауторских права.