„Уздах“ у књизи

 

Јуче испод прозора чујемо глас нашег поштара: „Перићи! Пакет!“ Кад га прихватих умало да ми не испаде из руке од неочекиване тежине. Платисмо прописану поштарину која кошта колико књигу да купиш, отворих пакет, а оно, у пакету – књига! Ето, купио сам књигу, али не у књижари, нити преко интернета, већ, испаде, од Поште!

Књига тврдих корица. Тврдих корица!? Хајде што има 353 стране, али да је тврдих корица!? Замисли, данас кад више нико не штампа књиге тврдих корица већ само меких – такозвано броширано издање – мораш да га држиш у рукама пажљивије него шољицу до врха пуне кафе: кафа да се не проспе кад је уснама приносиш, а књига да се не раскупуса после првог читања! И још има свилену траку – обележивач страница где си стао са читањем! Није ни чудо што је тешка 476 грама (измерио сам) – таман колико три обичне књиге са танким корицама.

Име јој је мало блесаво – „Зборник наде“. Ко се ту и чему нада не знам да ли ће се докучити након читања и гледања. Има унутра и сликâ – и то у боји! Издавач је „Креативна радионица Балкан“. Може се купити код издавача, у књижарама „Вулкан“ и „Роман“, као и преко интернет продавница ових истих. Пазите само да вас глава не заболи кад будете видели цену. Мада код издавача може и знатно јефтиније да се пазари.

Бела хартија. Лепо. Од кад не видех књигу беле хартије, већ само штампану на оној жутој коју штампарије краду из касапница па после касапи немају чиме месо да ти увијају. На 184. страни песма „Уздах“, а на 311. и 312. моја цењена биографија. Баш лепо.

„Уздах“ спевах још давне 1972. године и послах је Ивану Бекјареву, нашем глумцу чије ми се рецитовање свиђало.

Иван Бекјарев је старијим генерацијама био познатији као Стевица Курчубић из култне ТВ серије „Бољи живот“, или као и Бошко Деспотовић из такође култне ТВ серије „Срећни људи“, него као Иван Бекјарев. А данашњим генерацијама? Ех, данашње генерације се не усуђујем да анкетирам, пошто је Бекјарев умро још „давне“ 2020.

Елем, том славном Ивану Бекјареву се свиде моја песма и одрецитовао је надахнуто у поноћном програму „Београда 202“ који је те године водио.

Прођоше године, отада.

Пре скоро више од 30 година цркао ми магнетофон на коме сам Бекјарево рецитовање забележио. Срећом папир дуже траје од технике.

Коначно дође време да и свој „Уздах“ угледам одштампаног на папиру. Добро, де, биће одштампан и у оквиру књиге песама коју ћу, надам се, ускоро ставити у корице. Надам се такође да та моја књига неће бити овако тешка као „Зборник наде“, како је не би нека госпа употребила као хладно оружје па њоме расцопала главу неком свом госпону који је не испуњава и не распилављује као што ја испуњавам и распилављујем својим уздасима нежна женска срца. Мада, мојој госпи није потребна овако тешка књига – има она убојитија оружја. Хм, на то већ нисам рачунао.

КРАЈ

Песму можете прочитати кликом на овај линк:
https://branimirperic.blogspot.com/2020/11/blog-post_7.html

© 2023 Бранимир Перић

Текст може бити преузет и објављен у деловим или целини и то искључиво уз поштовање следећих услова: (1) да се наведе пуно име и презиме аутора и постави линк nа почетну страницу овог сајта (2) да се не врше никакве измене преузетог текста и (3) да се преузимање и објављивање не врши у комерцијалне сврхе. Преузимање, копирање и објављивање овог текста супротно наведеним условима представља кршење ауторских права.