Несвакидашња торта за рођендан

 

 

Хајде сад, поштено, да ли је ико од писаца за рођендан добио овакву торту? Уместо свећица, на штапићу, у торту забодене слике корица његових књига. Добро, де, има међу њима и корица једне књиге која тек треба да изађе, али поклону се не задиже сукња.

Не могу сакрити колико сам био затечен. Нисам могао да се дигнем са столице, а камо ли посластичарку-дародавца да загрлим и пољубим.

Ову несвакидашњу креацију зготовила је власторучно моја сестричина, иначе мој најубојитији подбадач за писање – баш тако: најубојитији. Мало-мало па зврц телефон, мало-мало па порука: „Ујко, знаш ли ти који је датум! Рок сам ти дала, немој да си га случајно прекорачио!“

Прва реакција, кад се достављач са тортом и овим срце сламајућим букетом на њој појавио, није било моје ширење очију од жеље и несвесно мљацкање, како увек реагујем пред слаткишима, већ је било да сам наједном чуо у глави узвикивање Чкаље, нашег легендарног Крушевљанина, кад је, у оном чувеном телевизијском скечу, звучно снимљеним и на грамофонској плочи, као пиљар на сав глас позивао купце да купе његову робу (како то само давно беше!): „...Навали народе! Навали на папричице! Свеже, тазе код чика Лазе! Прсте да полижеш без мас' у слас'! Ћерка да гледа, мајка да једе, на ћерку да не дава!“

Ето, сад је мени дошло да се као Чкаља над својом тезгом раздерем: „Навали народе! Навали на књиге! Слатке, слане код чика Бране! Уздах да испустиш, њих да не испушташ! Ћерка да гледа, мајка да чита, док не прочита ћерци да не да!“

Навали народе, обрадујте писца макар за његов рођендан и наручите што вам срцу драго!

© 2026 Бранимир Перић

 

Скакач

 

Закључио сам да је моја најновија књига, БАЈКЕ ЗА ВЕЛИКУ И МАЛУ ДЕЦУ, бољи скакач него скакач у шаху. Код оног у шаху знаш куд све може скочити и његов наредни скок можеш предвидети. Код овог мог скакача то није могуће. Ако сте пратили моје објаве, видели сте да је скочио до Флориде па скочио до Драгачева, Београд да не помињем – уздуж и попреко га је испрескакао, а сад, замислите, прескочио врле нам бивше западне републике, последњом мећавом завејане Алпе, у Немачкој Минхен, Штутгарт, Франкфурт, Келн и обрео се, ни мање ни више него у центру, некада (било па прошло) по рудницима угља и Круповим фабрикама славне Рурске области, Есену.

Овога пута, мој скакач није скочио сам. Са својим укориченим сестрицама, објављеним у претходне две године, скочио је из торбе ранораниоца чика-цуштела (по нашки, чика-достављача), право у наручје фрау Јасне. Обрадована Фрау Јасна није одолела, него их је одмах, онако још у бадемантилу, на груди привила, па кад се обукла, на посао да крене, са њима се у наручју и усликала. Није јој ни то било довољно, него је скакача са његовим сестрицама, усликала и у загрљају лутки своје унуке, за коју су БАЈКЕ до Есена прелетеле Алпе и скоро целу Немачку.

Ако желите да скакач скочи и до вас, и пожелите да и вашу слику са њим у рукама објавим, прилажем вам упитник који ће вам рећи како можете скакача и његове сестрице да наручите.

Уживајте у читању, фрау Јасна, такође и ви кад вам овако скакач, можда и са сестрама, буде из торбе чика-достављача у наручје ускочио.

© 2026 Бранимир Перић

Опис и технички детаљи књига Бранимира Перића

 

Упитник за наручивање књига

Ископирајте код себе упитник, попуните га и пошаљите на мејл, suza.dream@outlook.com, издавачу, или пошаљите кроз поруку аутору или издавачу у инбокс (inbox) оне друштвене мреже на којој аутор или издавач имају свој профил (Facebook, Instagram, LinkedIn, You Tube, X...)

 

Године 2010. некадашњи новинар крушевачког недељника „Победа“ и „Радија Крушевац“, Марија Манојловић, која је током свог радног века оставила неизбрисиви траг у култури Крушевца, бележећи културне догађаје Расинског округа, водила је са мном интервју са намером да га убаци у књигу коју је о Крушевцу и култури Крушевца писала. Једно време се, после одласка у пензију била изгубила са радара јавности. Ми млађи смо је итекако памтили јер је за нас, тек закорачене у књижевности, била својеврсна мецена – није било недељног програма на Радио Крушевцу, кога је водила, а да јој нисмо били гости. Крајем 2009. ми се јавила телефоном, а затим су кренула наша дописивања мејлом. Прво питање из договореног интервјуа са мном дошло ми је у јануару 2010, друго у фебруару, а треће у марту. Имао сам задатака да на свако, натенане и што детаљније одговорим. Међутим, након што сам јој послао одговор на треће питање, са њене стране је наступио неочекивани, ни са чиме најављен мук. Марија, или Мара како су је њене колеге у редакцији звале, поново је нестала са радара. Слао сам јој мејлове, звао телефоном број са кога ми се последњи пут јавила, али она тамо више није становала. Након тринаест година отада, стигла ми је вест да је радар јавности драгу Марију опет ухватио, али овога пута прекасно. Јануара 2023, њен сестрић је затекао у њиховој соби у Врњачкој Бањи: радио је свирао а она заувек уснула.

Молим овом приликом њеног сестрића, било кога од њене фамилије, да пронађу рукопис књиге коју је Марија писала и, без обзира колико је завршена, да је објаве. Знајући Марију, то мора да је као земља јака књига. Штета би било да још једно сведочанство о времену кога више нема, о драгом нам Крушевцу, не буде доступно Крушевљанима и нама, који њену подршку нашем књижевном стасавању не можемо никад заборавити.

Ево, из Маријиног интервјуа, сва три поменута Маријина питања и одговори које сам на њих дао.

Интервју Марије Манојловић са Бранимиром Перићем

Кад чујеш „Крушевац“, шта прво помислиш, видиш или осетиш?

Шта осећам кад помислим или видим Крушевац? Осећам део себе, слатку тугу што се разлива грудима, чини ме живим, грцаво срећним, опуштеним као што једино дете може да буде опуштено на грудима мајке. Крушевац је део мог тела, од њега је моје ткиво настало, ћелије изаткане и сокови убризгани који ме држе усправним, пркосним, нежним, милосрдним према другима и немилосрдним према себи. Родио сам се у њему, растао у њему, удисао његов ваздух и мирисе цветова са његових ливада, липа, вртова, пио воду са његових извора, жвакао хлеб од жита пожњевеног са његових ораница, самлевеног у његовим млиновима, гризао поврће узгајано на околним њивама и у баштама око његових кућа, брстио воће са комшијских воћака, дудова, винограда, у сласт јео печено или пржено месо од товљеника из обора мог деде и обора околних села, стаја, торова, оваца и говеда напасаних по брдима и пашњацима који су га окруживали, пио млеко из вимена његових крава, опијао се љубављу са усана његових девојака, уз образ прислањао њихове дојке, цедио им сокове из бедара, заносио се од њихових и његовог мириса, мириса паркова у њему и нас у њима, ливада, Багдале, Јастрепца, хладио се водом Мораве, Расине, јастребачког и ћелијског језера; све се то мешало у мени у хранљиву кашу, животворну, која се у ретортама природе претварала у моје тело, мој дух, мој карактер; вишак је отуда истицао у речи, бојио беле странице мојим уздасима, осмесима, вапајима, лутањима, тражењима и неналажењима.

Шта осећам кад помислим на Крушевац? Шта осећа човек кад се изненада, подстакнут ко зна чиме, можда и ни са чиме, сети неке своје давне љубави? Распилави се, разнежи, ето то осећа и мрзи све који тог тренутка бану и развеју му слатке слике.

Дух свој списатељски одгајао сам читајући као дете најбоље књиге које су у то време постојале за омладину на овим просторима. Биле су то књиге које је штампала „Зора“ Загреб. Тада су језик њихов и језик наш били исти језик, нису се разликовали, једино ту и тамо понека реч која се говорила код њих, а код нас није, као и то што су причали ијекавски и што су страна имена писали у оригиналу. Е управо сам се у пар речи, које код нас нису постојале, а код њих јесу, заљубио и та љубав, несмањена, траје и данас. Навешћу две: „твар“ и „сплин“. И „твар“ и „сплин“ су ми се увукле у душу, осећао сам их просто физички. „Твар“ је на нашем „материја, супстанца“, али много поетскије звучи и много више стане у речи „твар“ него кад кажеш сувопарно „материја“, или, замисли, „супстанца“. А „сплин“, „сплин“ у нашем језику не постоји, нема замену. Вероватно не би постојао ни у њиховом да га нису преузели ко зна када у изговорном облику из Енглеског, а Енглези из латинског, Латини из грчког, а Грци из санскрита. Сплин на енглеском значи „слезена, јетра“, али и „потиштеност“, „меланхолија“, „зловоља“. У хрватском значи вероватно исто, никад о томе нисам размишљао, али сам га у својој глави, у свом срцу превео и осећао као нешто без тежине, што испуњава ваздух у сумрак, ноћу, пролази кроз све ствари, није „твар“, али упркос томе благо гуши, притиска груди лаганом тугом, сетом, мада и неодређеном, потмулом радошћу, оном за коју кажем да је „грцава“, ако радост уопште може да буде потмула. Шта осетим кад помислим на Крушевац? Управо те две хрватске речи, твар од које сам саздан и сплин који удишем уместо ваздуха. Сад ти је све јасно.

Сећаш ли се прве књиге коју си прочитао, првог одласка у градску библиотеку (где је била, како је изгледала, мирисала), јеси ли са неким поделио те тренутке или си ишао сам?

Библиотека. Црква којој сам се клањао. У њој је живео једини бог у кога сам веровао, бог наде, изазова, бог бескраја, недокучивих пространстава, узбуђења, заноса, бог паралелних светова који постоје мимо нас и упркос нас, бог завођења и заведених, бог свих могућих и немогућих боја, звецкања оружја, Аморових стрела, фијука, шумова којекаквих и свакаквих, бог цвркута, шапутања, гугутања, али и шкргута, бог немира, бог спокојства, милих ствари и оних ружних, кловнова и засмејаних, у љубав занетих и одљубљених, бог делиријума, далеких путовања, плавих бескраја, високих, дубоких, унутар себе и ван себе, бог спокоја, а пре свега и изнад свега бог мириса, мириса хартије, који опија, заноси много брже и трајније него вино. Ко га се једном својски надише, никад се више не отрезни.

Библиотека. Мој први улазак у библиотеку. Никад им нисам опростио што су то старо, светло здање срушили и храм књига преселили у ону бетонску, стерилну зграду, дику соцреализма, у којој и данас чамотиња.

Мој први улазак у библиотеку. Бела зграда на ћошку, прекопута некадашње апотеке „Кедровић“ (ни за зграду „Кедровића“ им никад нећу опростити). Лек за тело и лек за душу један прекопута другог. Наши стари су на све мислили. Високо приземље и спрат. Балкони свуда около. Улазило се кроз застакљена врата на углу. Гледала су преко споменика косовским јунацима, дијагонално у „Лувр“ (ни за „Лувр“ тешко да ћу им икад опростити). Огромна аула, висока. У аули, наспрам улаза, пулт за узимање књига. Под ногама црни олајни патос – најлепши мирис мог детињства (у ствари, ја и не знам да ли је био олајан, и да ли је уопште под био од патоса, али грудима тако одговора да памте). Сасвим у десно, дугачке степенице воде на галерију са књигама. Галерија је изнад пулта, свуда наоколо по ободу ауле. Можда све и није било тако, можда аула није била толико „огромна“ нити галерија смештена изнад ње, ни тако високо, а најмање сам сигуран да је била „наоколо“. Није ми замерити, био сам мали, а малом детету се све чини велико и чудесно; после, кад порасте, тешко га је разуверити да, док није био ту, нико није интервенисао и мењао величине без његовог знања. Била велика аула или не била, била висока галерија или не, олајисан под, па чак и дрвене степенице изнад пулта које воде на галерију, мој детињи поглед на ствари – који је упркос свему остао у мени, дозвољава ми да библиотеку и даље на тај начин видим, и на томе сам му захвалан.

Признајем, у души ми није баш неко осећање да ми је не знам како лагодно док је се сећам. Тешко је објаснити откуд такав трун у души. Овамо библиотеку доживљавам као светилиште, а прва црква у коју сам крочио не доноси ми радост кад помислим на њу. У „новој цркви“ у „Дому синдиката“ (то је она стерилна зграда) већ сам био чест гост. Покидале су се нити везе са првобитним сећањем које су могле да допринесу одгонетању таквог осећања. Старо здање то сигурно не заслужује. Ни свесни нисмо колико је сећања у нама, и њима побуђених осећања, којима смо изгубили копчу са прапочетком. Зато се овако и чудимо неоправданом осећању.

У ствари, кад је то било да сам први пут ушао у библиотеку, заиста не знам. Ветар година је одувао трагове да бих се по њима вратио уназад. Вероватно кад сам био мали, много мали. Можда чак беба, или касније кад сам проходао. Мама је била та која ме је унутра увела. Док нисам проходао довозила ме је у дечјим колицима (зачудо, њих се сећам, била су дрвена, обојена у бело и плаво као креденац; у њима се после возио мој брат), а кад сам проходао, држала ме је за руку, није смела да ме испушта чак ни кад уђемо у библиотеку, јер сам у очима одраслих био досадно знатижељно дете: стално сам застајкивао да нешто погледам, испитам, да се са нечим одушевљавам. Мама је била члан библиотеке и из ње је узимала књиге. Библиотекарке су биле њене другарице или бар познанице. Играле су се са мном, зачикавале ме, забављале док мама бира књиге. Можда их је она ту и запослила. Јер мама је пре мог рођења била кадровик, неко на положају у Партији, задужен за налажење посла радничкој класи. Туђа срећа. Част, поштење и оданост идеалима Партије важнији су јој били од свега; и од живота. Због тога је њен отац био инкасанта (чак су и тад постојала мање понижавајућа и више понижавајућа радна места) – наплаћивао је рачуне за ђубре и воду, уместо, као други очеви важних другова и другарица, да је добио неко, другу и другарици примереније место. Главно да јој нико не замери и да даје пример другима. Моја мајка је припадала врсти која је добровољно напустила Рај, у знак саосећања и некакве унутрашње потребе да се нађе изгнаницима које је разљућени Бог из Едена истерао и на патње осудио. А дека је био последњи председник УРС[1]-ових синдиката у Крушевцу пре него што их је влада старе Југославије укинула (четири месеца пред немачку окупацију), дакле имао је, по партијским мерилима, итекакве заслуге и оправдања да буде нешто више од инкасанта, али моја мама је била каква је била.

Заиста не умем да објасним зашто ми је тај нејасни грч у грудима кад год угледам у сећању себе како сам прошао кроз застакљена врата и закорачио у хол старе библиотеке. Ослободио сам га се тек кад је библиотека пресељена на први спрат ледене зграде „Дома синдиката“. Стару зграду сам волео, а немам лепих сећања везаних за њу. Нову сам сматрао све само не лепом, а уживао сам међу рафовима књига у њој. Парадокс. Живот нам је састављен од самих супротности. Вероватно нас та неусклађеност и покреће. Парадокс као горивна ћелија. Да није супротности били бисмо биљке, везани за тле на коме нас је ветар судбине као семенке разбацао, чак и мање покретни од биљака.

А која је била прва књига коју сам из те и такве библиотеке узео? Из дубине сећања два прста подиже сликовница „Петрица Керемпух“, прерађено и за дечји узраст приређено, поетско, кајкавско и ко зна какво све још не дело Мирослава Крлеже. Таман посла да није била на обичан језик преведена, да је остала у оригиналу и са називом какав јој је Крлежа дао, „Баладе Петрице Керемпуха“. Баладе. Ни кајкавци тешко да у њој могу шта разумети, а камо ли деца, јер је Крлежа у њу риме слагао скоро измишљеним језиком и дијалектом. Као такву, критичарима ништа лакше није било него да је прогласе за врхунско дело југословенске књижевности и једно од најбољих самог Крлеже уопште. Критичари, ем не читају дела о којима пишу, ем у развоју нису одмакли даље од детета, иначе не би у критикама хвалили себе и своју „филозофску мудрост“ више него несрећног аутора кога сецирају.

После је дошла трилогија Јосипа Вандота о алпском пастирчету, Кекецу, који са својом другарицом Мојцом и верним псом ускаче из једне згоде у згоду. Наравно и то је било штампано као сликовница, срећом само као једна, приређена за предшколски узраст. Замисли да су направили три сликовнице! Ко да чита три књиге.

Након „Кекеца“, по питању књига и библиотеке имам рупу у сећању. Све док рупу нису величанствено попуниле две читалачке дике и поноса, брату и мени до дана данашњег најчитаније књиге. Биле су то „Бајке из целога света“ и „Долазе нам ласте“ Чика Јове Змаја, обе издате у библиотеци „Ластавица“, издавачке куће „Веселин Маслеша“ из Сарајева. У то време о одгајању деце у Србији бринуле су се издавачке куће ван Србије. Ваљда је тако било и у другим републикама Југославије. Кад смо се много година касније селили из родитељског дома, умало да се брат и ја нисмо посвађали због те две књиге. Пала је љутња, не могу да кријем. Ја сам хтео да понесем са собом „Бајке из целога света“, али је и брат хтео – да је чита деци, изговарао се. Хтео је додуше и „Чика Јову“, али се за њега није толико џапао. Друга се браћа свађају око имања, а нас двојица смо се посвађали око књига. Као и код имања, и овде су родитељи били криви. Родитељи су увек криви, и кад од тебе испадне човек, и кад испадне нешто што нису желели да испадне. Све што се куповало и уносило у нашу кућу, било је заједничко. Вероватно под утицајем Руса и њихових колхоза. А кад је све заједничко, није ничије, свако налази првенства за себе. Ето крви. Срећом, брат и ја се нисмо потукли, јер би то био први рат у историји због књиге! Рипли да не верује.

Тврдња да су „Петрица“ и „Кекец“ биле прве књиге које су на моје име узете из библиотеке, долази отуд што се релативно јасно сећам њихове величине и изгледа корица, мада за садржај у њима то не могу рећи. Али, баш док ово пишем, осећам и сумњу. Нешто се из даљине буни и казује ми да се варам. Јер откуда да тако јасно звуче у мени и да се тако јасно сећам дивних стихова Бране Цветковића, „А ви ко сте, драги госте?“, или још звучнијег одговора: „Млад комарац танка струка, такозвани Зуји Зука“? Мора да је „Зунзарина палата“ била моја прва позајмљена књига, јер је немамо у својој библиотеци ни мама, ни брат, ни ја, а не сећам се да смо је икад и имали. Ништа ме друго не асоцира на њу осим стихова које тако јасно памтим, као и то што наједном осећам силну потребу да је поново нађем, да је што пре нађем и привијем на груди, ту драгу, најмилију књигу мог детињства, на коју сам, о очају, до овог тренутка, ето, потпуно био заборавио! Но, захваљујући интернету, ево, налазим је! „Креативни центар“, ко би други! Хвала ти „Креативни центру“ што си је се сетио и поново, после „сто година“ допустио да и нова деца у њој уживају (ако уопште буде деце која ће у књигама данас хтети да уживају поред интернета – наше благодети и наше кôби). Хвала и Симеону Маринковићу што је направио „Креативни центар“. Сви ми желимо да и друге очи, а нарочито очи наше деце виде и у маломе доживе оно што смо ми у њиховим годинама доживљавали, ако је могуће и да то доживе на што приближнији начин. Само упорни заслуже споменик, јер су реализовали своју жељу.

Искрено, не верујем да сам иједну од својих првих књига сâм читао: ни „Петрицу“ ни „Кекеца“, а ни „Зунзарину палату“. Читала ми их је мајка. Ваљда њима и није била сврха да их сâм читам и да се сад сећам њиховог садржаја после толико година, него намера мајке да ме на књиге навикне. За разлику од њих, садржаја првих купљених књига, прилично се сећам: „Бајки из целога света“ и песми Чика Јове Змаја. Не зато што сам био већи, нити зато што сам их заиста читао. И њих ми је најпре читала мајка. Најдубље нам се урезују речи које се изговарају, кад нам их други говоре, много дубље него кад текст очима усвајамо. Ко зна колико је пута садржај тих пожутелих страница ишчитаван. Мора да смо и ја и брат били мајци досадни као стенице тражећи изнова и изнова да нам чита исту бајку. Нарочито смо јој се пењали на главу са „Запећком Ивањушком“. Добро, де, и са „Баш-Челиком“, али је „Баш-челик“ била за наш детињи укус превише дугачка бајка да бисмо је са стрпљењем одслушали до краја. Мајка мора да је зеленела од наших захтева, али је све стојички подносила. Кад имаш циљ ништа није довољно мукотрпно да би те одвратило. Малтретирала је и она нас. Терала нас је да понављамо као папагаји „Лењог Гашу“ (ваљда да не бисмо били лењи као Гаша). И неке друге поучне песме нас је терала да учимо напамет. Нарочито нам је била мрска: „Пре и после јела треба руке прати…“ Сваком је детету мрска. Било је и других сличних, васпитних малтретирања и досађивања. Кад дубље размислим, мора да се мој брат зато и борио да му остану „Бајке…“, а не Чика Јова Змај.

Прекидам. Нећу даље да копам по сећању, јер ми, ево, навиру и други стихови, и друга једнако топла сећања. Не, сигурно је било и других првих књига. 

Да лепо мислиш, затим говориш и склапаш све то из душе у реченице, у књиге, или преливаш другоме у лице, не може тек тако. На страну дар, али оно што даје неко с ким си нарочито волео да причаш док си стасавао јесте незаобилазно. Ко је теби причао најлепше приче? Чији глас и данас можеш да чујеш?

Питање је једноставно, али одговор није. Јер сви очекују да кажеш: „Деда ми је причао приче, ко би други!“ Сви истог часа, у гене нам од давнина још увуклим се убеђењем, већ призову пред очима ону чувену слику из чика Јовине песме: „Узʼо деда свог унука, метô га на крило…“. Лепо те виде како те деда посадио на крило, како се с времена на време уноси у причу и заборавља, па са том истом ногом, на којој се врпољи његов мезимац, поцупкује: „Пуц, ожежи... Немци на мосʼ, а ми под мосʼ... Сатерасмо Турке у буљуке... Шљиве родиле, а снег до колена...“

Не, ниједан од мојих рођених дедова није био тај који је распалио моју будућу књижевничку машту. Један ми је деда живео далеко, виђао сам га једном годишње, а тад кад сам га виђао није био способан да прича, јер је био од среће пијан што смо му дошли; само је чучао седећи на петама, гледао у нас и плакао. Од њега ми је остало једино сећање на мирис тек помуженог и прокуваног млека, једно од оних очајних сећања које нас мучи целог живота потребом да исти осећај поновимо. На жалост, као што то увек бива са најјачим осећајима које је детињство утиснуло у наше памћење без могућности брисања – „никад више, мило моје, никад више, готово је“. Изумрле су краве које такво млеко дају, а ни крушка више не баца хлад онакав какав је бацала док сам под њом седео на високој столици, за такође високим столом, ја малени шврћа и сркутао то млеко незаборавног мириса. „Никад више, мило моје…“

Други деда је па био стално пијан да би некад био довољно трезан и могао да ми прича приче. У то време, све деде су стално биле пијане, а све бабе просипале за њима клетве кад у кафану пођу. Једино се сећам две приче које ми је причао, једна је била о томе како га је крај Мораве јурила змија и како се спасао бацивши своју капу испред ње, у коју се змија умотала и престала да га јури, а друга је прича била о томе како се опет спасао, али овога пута да не заглави преко Албаније: преварио је свог оца и рекао му да настави са војском, очас ће га стићи, само да купи два сомуна, а чим је замакао за ћоше, клиснуо преко првог плота. Те приче су сувише биле танке да би ме подстакле на неко иоле занимљиво писање. Од њих, тачније од ове друге, добио сам једино потребу да покушам да уђем у траг свом, на путу преко Албаније несталом прадеди. Сатима сам на Зејтинлику ишчитавао имена погинулих, смрзнутих, умрлих од болешчија, глади, или на други начин отргнутих од света живих, у узалудном покушају да међу њима нађем неког са прадединим презименом и именом, Ђукић Јеремија. Сем буквице коју је неки прадедин друг донео по повратку кући мојој прабаби, од мог прадеде ништа друго није остало. Можда је прабаби прича и испричана, али је она није пренела својој деци, а можда је прича била шкакљива, наљутила прабабу, можда неки мој рођак сад хода Грчком, Италијом, Африком. Ко зна… Гле, а ја рекох да ми дедине приче нису књижевничку машту распиривале! Никад не реци никад, говорила је моја мајка.

Дођосмо и до ње, моје мајке. Мајка је била та која ми је приче причала. Од оца није било вајде. Он је зарађивао за хлеба. Али те приче које ми је она причала само су кривиле моја сопствена сећања. Заправо више не знам шта су моја изворна сећања, а шта су слике мајчиних прича које су се у њих уселиле и измениле их. Не знам да ли се то сећам оног што сам стварно доживео, или се сећам оног што ми је мајка причала. Не могу да разлучим чија сећања бораве у мојој глави, чија осећања преживљавам док их се сећам, своја или мајчина. То што ми је мајка причала нису биле приче које распаљују машту, које праве од неписменог писменог, од дечака који не уме да каже „р“, писца коме теку речи, а маште ваљају воде осећања и претварају их силине казивања. Биле су то само приче о детињству, смешним и не смешним догађајима, згодама и незгодама у којима сам био главни актер. Нису ни имале другу сврху сен да спрече заборав из тог доба на нас двоје, мене и моју мајку, и још понеког успут, брата, оца. Уосталом, сви родитељи причају деци такве приче, небројено их пута понављају пред свима, деци постају досадне, дојаде им, беже од родитеља, тетки, стрина, баба и деда само да избегну поновно и поновно, исто причајуће малтретирање. Против чијег се то заборава родитељи боре, свог или себе у дечијем?

У ствари, твоје питање „ко је теби причао најлепше приче“ радије бих изменио и поставио га другачије: „Које су то личности чије је постојање и делање највише допринело да се моја књижевничка машта распали, а са пламеновима похрли моћ да ми речи врцају у висине?“ Много је људи који заслужују да их поменем тим поводом. Али две звезде сјаје над свима њима, прате ме од детињства. Један је деда Раде, коме и није име Раде, него Бранислав, а Раде надимак, али сам то тек сазнао кад је умро, кад сам му видео умрлицу причвршћену рајснадлама за тарабе. Други је мој теча. Први ми је распалио жеђ за догодовштинама, авантурама. Њему треба да захвалим што никада нисам престао да будем дете, што сам као дете непрестано осећао досаду ако се не крећем, ако не путујем, ако се ништа не дешава. Други ми је машту научио да се претаче у речи.

Деда Раде је био муж сестре мог рођеног деде (оног кога је јурила змија и који се бекством спасао смрти у Албанији). Био је заиста деда, стар, необријан, седе браде и седе косе, наборана лица, ижвакане коже на врату, пијан стално као и све деде тог времена. Није био деда само кад се са нама децом играо. А играо се сваког дана. Није био тад ни пијан ни стар. Учио нас је свакојаким ђаволијама и играма. Нарочито је волео са нама да се игра лопова и жандара. Није нам причао приче. Није имало потребе да их прича. Сваки тренутак са њим била је прича. Не мораш да слушаш приче да би постао писац. Нису речи једине те које производе речи. Производе их и дела. Дела која распаљују машту. И оживљавају дете у теби.

За разлику од деда Радета, мој теча је причао приче. Додуше, као децу нас је забављао и на други начин, али за ову прилику, важне су његове приче. Теча је био звезда за себе. Боље рећи, моја највећа звезда, најсјајнија звезда мог детињства па и читавог живота. Звезда без мана, звезда која исијава само врлине. Од његових прича вртело ми се у глави. Као кад гледаш филм који те упије свог, у кога се занесеш – сатима после не можеш да га избришеш из главе и да га се ослободиш. О течи сам написао роман. Заправо, у роман сам преточио његове приче. О деда Радету нисам написао роман, вероватно га нећу ни написати. Написао сам само једну песму, „Перната змија“. У њој сам га упоредио са богом индијанаца Јужне Америке, Кетсалкоатлом. А роман о течи ћеш, надам се, ускоро читати. Фали ми још пар глава да га завршим. Али се и без њих бојим да је предугачак. Већ има преко четири стотине страна. Можда би требало да га поделим у томове? Теча то свакако заслужује. Његов живот тешко да је само за једну књигу. Мој теча Италијан. Ернесто Путиња. Децу привлаче само необичности. Обичне ствари су за обичне људе, за одрасле. Деци треба подстрек, подстицај да порасту. Деца расту кроз машту. Кроз пределе које нису видели, кроз људе које никад неће срести, туђе хероје, туђе мангупе, туђе враголије. Никад се дете не може да задише толико од трчања као што се задише и расколачи очи док слуша хипнотичке приче старијих. Још и ако има среће да му је тај старији странац као мој теча, да му причањем дочарава пределе необичне, далеке, које бујна дечја машта још додатно боји… Ех, машто, Пегаз је сувише обична животиња да бих и ја на њему летео. Мени треба нешто јаче, луђе. То луђе теча ми је дао. I racconti di mio zio. La storia eroica di Ernesto Putigna. Или Ернест, како су га сви у Крушевцу звали. Талијан. Мој теча.

КРАЈ 

© Бранимир Перић

---

[1] Уједињени раднички синдикати

 

Беседа о три књиге поезије Радомира Батурана

Представљање опуса Радомира Батурана у крушевачкој библиотеци

19. јуни 2025. у 18³⁰

  

Батуран и ја се знамо још од краја седамдесетих. Заједно смо основали Књижевну омладину Крушевца, популарни КОК, заједно смо у дворишту његове таште прочешљавали културна збивања, његову и моју прозу. Пред своју породичну сеобу у Канаду написао је рецензију за мој роман. А за све то време нисам имао појма да пише и поезију! Затечен сам био кад сам видео да му је прва збирка песама, „Нити наде“,  објављена десет годину по нашем упознавању!

НИТИ НАДЕ (Багдала, Крушевац, 1987)

Мало је супруга које имају ту част да им супруг, писац, не само посветом, него и уводном песмом, посвети збирку песама и још, своју изабраницу, кроз песму изједначи са уздрхталом брезом а, нама, читаоцима се исповеди да је она и извор и ушће његове среће. 

Читајући ову збирку тек му сад верујем кад је рекао да и он и ја само својим женама можемо да захвалимо што смо опстали и писци постали, јер друге нас, овакве, накриво насађене, бандоглаве, не би трпеле, а још мање бодриле да успемо на путу којим смо кренули.

Кроз своје песме сабране у овој књизи Батуран кратким стиховим слика оно што се између жене и мушкарца дешава у додирима и недодирима, чежњама и вапајима, блискости, растанцима па поновним сусретима. Не само да слика, него и као да камером снима.

У следећих пет стихова из песме СУСРЕТ, састављених од пет глагола, његова песничка камера снима љубавни чин:

Уздисати
врискати
дрхтати
јецати
и стати.

Песнички нагон је из Батурана стихове почео да истискује још тамо где је стасавао, где је школу учио, па где је војску служио и на клупама у парку прве косе девојачке мрсио. Те раније песме су изражајне, идиличне у опису родног краја, сеоског амбијента, ливада, шума и камена, као и амбијента града у коме је студирао. Ни̂ти су то које га трајно везују за родну груду, проживљену младост, за све оне никад ишчилеле слике из сећања. 

Уме Радомир и кафанске песме да пева кад га љубав изневери. Добро би бар некој од тих песама дошле ноте. Нарочито онима у којима пева да у чаши гаси свећу своје љубавне среће. Песма га из пораза остављености вади. Трезни га од мамурлука изневерене љубави. Иако са горчином, он се мири са судбином, прихвата стварност, као у песми ПОМИРЕЊЕ.

Бура је прошла. Очај бјесомучни.
Замијени мртвило, беживотност нека.
У трбушини пуко мјехур жучни
и нема више шта да се чека.

Надаље у књизи прàви отклон од љубави, постаје пророк, библијски заоденут очајем у шта се човек претворио. Читајући његов СУМРАК, видео сам га у црној мантији, необријаног, неочешљаног, очајног: са високе хриди, изнад свег човечанства, са великим крстом дигнутим изнад главе, упућује клетве отрежњења човеку. Очајан је Батуран због људског посрнућа па у СУМРАКУ каже:

И живот оставља
трагове
којим се трага
за човјеком.

Раде се у својим стихованим преиспитивањима зна да поигра речима. У песми МИ ЉУДИ, мисли прелама и од сваке речи прави стих. Мисаон је то стих, разумљив, а болан, као и Батуранова жуч због овдашњег човека што је болна:

Љубав
и клица
Дјеца
и радост
Игра
и суза
Будућност
и нада
Срљање
и пад
Човјек
и рад
Полет
и слад
Љубав
и жудња
Нада
и кад се страда
Патња
и кад се воли
Завист
и кад смо људи
Ми људи
Да ли смо?

У последњем циклусу, Батуран се поново враћа свом родном крају, поново постаје импресиониста – слика стиховима као у песми БРДА: 

Сједим на кршу. У камењару.
Природа свира серенаду у молу.
Вјетрине пушу. Овце блеје.
Кукавица кука.
Обронци Маглића у сјени,
Ишарани снијегом.
Вучево у тами.
Само моја брда обасјана сунцем,
Оивичена борјем страшног кањона.
Чекају вече
Пожудно ждерући сунце.

Као и сви што за родном грудом бол болујемо, ни Батуран, после толико година од кад је испод дрвеног крова родитељске куће у свет отишао, са одласком се није помирио, а ни са собом. Напуштена кућа му симболизује земљу. У песми ПОД СТАРИМ КРОВОМ пева: 

У ковитлац вјетар вије.
Јавор бије о кров старе куће.
Ноћ одмакла. Све што живи сније.
Само болник у одболу бдије.

Очајан је Батуран због свега у шта се све претворило и човек сам себе изневерио. На крају своје збирке у песми СКИК не испушта крик, неко скик, а зна се ко скичи – само животиња у ступици:

Скичи, народе мој,
Скику је свико твој пој,
Скику јуначком,
Од торбарске главе
До Ћеле-куле
Од скика са коца
До мука Шумарица.
 
Скичи, народе мој,
Кад ти запрећу огњиште.
Зубом закољи.
Скичи за живот бољи
Од скика до скика...

 

ДАМАРИЦЕ (Прометеј, Нови Сад, 2014)

За разлику од прве књиге, ова књига је писана екавицом, што је и разумљиво, јер песник, од досељења у Крушевац до њеног издавања већ 40 година живи међу екавцима.

Књигу почиње дефиницијама: поезије, песме и лепоте. По њему, под лепотом су крила поезије. У песми ПЕСМА каже: 

Песма је душа моја
Песмоштовче брате
Преливена у душу твоју
Ритмом звуком речи срца

У циклусу СА МОРАВЕ, у коме сам очекивао да ћу наћи лирске мотиве смираја које поглед на Мораву доноси, песник на њеној обали не налази спокој, толико га ране расточене државе, грамзивих и проданих душа боле. У песми МОЈА ЈЕ ЗЕМЉА ЋУП-ФИРМА БИЛА, земљу пореди са глиненим ћупом: 

Моја је земља ћуп-фирма била
Пуна дуката медом заливених
Из које руку вадио није наречени
Белосветски мангуп друмовник
Морепловац и зракопловац несврстаних
А ћупо-фирмоломац у нашој кући црној

Притиска га безнађе, очајан је због распарчане земље и братоубилачког рата и расточења које је у сваком од тих парчади наставило да буја, па у песми ПРЗНИНА БЕЗНАЂА овако пева: 

Иде рат
Попуцале нити наде
А безнађе зацарило
Сиромаштво понизило
И небо се проломило
Ничу партијице ко печурке

У поеми МРАК ЈУЖНИХ СЛОВЕНА, већ нариче: 

Неправда се стонозила
Лаж се саблазнила
Безнађе се стомножило
Празнина се стовампирила
Мрак се стомрачио 

У песми ДАМАРИЦЕ ЗЛА по којој је збирка названа, до клетве је очајан, обраћа се утемељивачима нашег етноса: 

У сну су ми закуцале
дамарице зла
Бију у теме
у потиљак
у слепо око
Бију у срце
Дамарице
 
Земљо моја древна
Граде мој стони
Небеснице
Лазарице
севају ли дамарице старе
 
Подвижници
Косовски јунаци
потомци вам сад губе Косово
и книнско и равно
боле ли вас дамарице нове
 
Светлости Светости
Кнеже
Лавро
Отачаство
курири најновији
поткопавају вам темеље старе
 
Пеку ли вас дамарице зла

У циклусу СА МОТАВЕ, иако у Канади, Батуран се мислима враћа свом родном крају и родној кући, али и непресушној боли растакање земље и људи у њој, злу које народу овом душмани доносе.

Кућа му опет симболизује земљу. Своју родну кућу у песми КУЋО МОЈА ОРОНУЛА овако оплакује: 

Кућо моја оронула
Ноћас сам те сањао
 
Твој јужни зид пуко
с обе стране
уздуж ћошника
 
Само што куцнух
старачким штапом
он веселник сруши се на ме
 
И више ока не склопих
од немира и бола
у души
 
Једва из ноћи изађох

Врхунац песниково очајање достиже у поеми НАС СВУДА УБИЈАЈУ: 

Нас свуда убијају
у балканским подвизима
поведосмо и суседе
у слободу
а они нас оптужише
слободом их поробисмо

Нека Батуран није ништа друго написао, само ова антитеза „слободом нас поробише“ довољна је да му обезбеди олтар међу песницима, мислиоцима.

У циклусу САМОМРЗИТЕЉИ песника боле расејања, лажи и поклонство странцима којима је народ издан.

Притворне вође
притворни попови
притворне судије
 
А народ пуст
а народ гладан
и го и бос
 
Притворност и лаж
притворност и страх
притворност и очај
 
А народ преварен
а народ уплашен
поробљен и протеран

 Па у песми СРАМОТНИЦИ ПОСЛЕДЊИ додаје: 

Док амбасадори туђи и шпијуни
Отаџбином вршљају и владају
Богате се и ждеру муку народну
Срамотници последњи

У циклусу ТИШИНА И ЛАРМА Батуран сучељава две антиподе стања људског бића: с једне стране свакидашњег човека, поданика и властодршца, а са друге човека који је пронашао себе у себи, свој унутрашњи мир. Дубокоумна је Батуранова строфа у песми ИСИХИСТА којом дефинише исихисту, човека смирености, досегнуте нирване: 

Силази у истихију бити
Па тек онда делати
Мења себе а не свет
Све друго је утопија

А онда Батуран човек, не Батуран песник, додаје на крају те песме строфу која дефинише и њега самога:

Бори се духовно и телесно
Непрестано и неизвесно
Против страсти раздртости
За слободу личног чина

Из последњег циклуса ИСКОН издвојио бих само једну песму, чисто да са њоме продрмам моје учмало причање, а и вас. Реч је о песми ДВА НОБЕЛОВЦА ЗА ДВЕ СИСЕ: 

Понесох два нобеловца
за распуст да прочитам
Ал сретох Цицмилушу
у доловима пивским
 
Седосмо да се одморимо
међу доколенима белим
На једног Нобела њена
на другог половина моја
 
Цицмилуша уздише
од умора ил искона
А сисе набрекле играју
пред грчом стуба човечјег
 
Да не полете у небеса
ухватих обе сисе
Поваљасмо доколен
низ страну цветну
у страсти још цветнијој
 
Све до гомиле на дну долине
докотрљасмо се у клупку
Она за зовом искона жене
Ја за стубом човечјим и сисама
 
Јурећи за сисама у доловима пивским
Заборавих нобеловце светске

Ето, уме Батуран и животодавне песме да пева, не само оне што гуше а служе му да се накупљене горчине ослобађа.

 

ЛЕЛУЈИ (Прометеј, Нови Сад, 2025)

После 11 година од ДАМАРИЦА, ово је Батуранова трећа збирка. Књигу је поделио на седам певања, испод наслова сваког је поднаслов преузет или уобличен из уводне две песме ЛЕЛУЈИ и ЛЕЛУЈАЊЕ које су уједно и окосница збирке.

Кроз ову збирку Батуран настоји, што је, уосталом, и кроз сва своја писања настојао, да нађе мир у себи и са собом. То казује последњом строфом ЛЕЛУЈА:

Лелуја душа у човеку,
лелуја човек у магли
и тражи Бога у свему,
иште Мир и Слободу.

Батуран се игра са ритмом, што се најбоље види у његовој песми ЧОВЕК И НЕЧОВЕК: 

Нити сам ја
нити си ти
нити смо сви
изникли у човека
ил' нечовека
 
Само сам ја
само си ти
само смо сви
постали јагњад
ил' вучине.

Батуран пише и молитву, али не успева да се уздржи, да и кроз њу недостојнима и нељудима не лупи пацку.

Ретко у којој његовој песми да не провејавају дубока осећања према родној груди, нашем етносу, језику и писму. Песмама протестује, упозорава, позива на отрежњење. Пати због декаденције, отупелости духа који нас је вековима водио да се боримо за очување својег и себе на своме. Пати због предаје, понизности, због оног што смо постали, а никад били нисмо. Позива на отрежњење, као у песми НАРОДЕ МОЈ: 

Народе мој, не дај своје њиве,
ливаде, винограде и воћњаке,
подземне воде и надземне шуме.
 
Народе мој, не дај своје очи
и крвотоке:
језера, реке и потоке.
Не дај своје источнике,
земљу, воду и ваздух.

Очајан је због опустелих села, вештачких језера која су прогутала ливаде и оранице, због свих оних места где смо били а више нас нема. Песма МЛИНИШТЕ то најбоље илуструје: 

Кућа још има,
празних,
и штала,
разваљених.
Нема ни људи,
ни блага,
домаћинског
 
Све је изумрло:
и одјек секире из Омара,
и оштрење косе са Урвеника,
и блека и рика са бунара.

Читав сплет песама је исплео о напуштеним селима свог завичаја. Сву бол своју песничку у тај сплет је уткао.

Као и сви које је одвукла туђина пати за земљом прадедовском. Овде му је остала Морава, тамо га је сачекала Мотава. Реке обе а не разликују се само у једном слову. Песма СА МОРАВЕ И МОТАВЕ то упечатљиво казује: 

Са Мораве и Мотаве
дамарица стално бије
са Мораве рођеније
са мотаве туђеније.
 
Ој Мораво Нилу засађени
Ој Мотаво кампу залеђени
две сте гује са два континента
засврдлане у дно душе моје.

[...]

Ој Мораво Нилу засађени
Ој Мотаво кампу залеђени
Све пребродих ил премостих
ал немогах уздах међу вама.

Одвучен у туђину, дочекује пензију, враћа се у Србију, лета ту проводи. Жена у Канади останула, деца се по свету расула, унуци са њима. Сам без њих, а пре свега без вољене, песмом ЗАШТО ЖИВИМО ОДВОЈЕНО, О ДРАГАНА дозива је и пребацује јој: 

Зашто живимо одвојено,
о драгана,
у старости,
ти у Канади, ја у Србији?
 
Деца су нам у Европи,
поскитана и одрођена.
Зашто живимо одвојено,
о драгана?
 
Зима је и у сред лета
без тебе
одвојеном и усамљеном.
Зашто живимо одвојено,
о драгана?

Последње певање у књизи посвећује својим потомцима, двојици унука и трима унучицама. Сваком деки-песнику, унучићи су најлепше песме које је испевао. Одломак који следи је из песме МОЈИМ БЛИЗАНЦИМА: 

А Неца, враголанко,
говори и када ћути,
погледом птица
кад се раскопрца.
 
Анђелчића два
на дединим рукама
прстиће заплићу
у дедину браду и наду.

  

УМЕСТО ЗАКЉУЧКА

У свакој од ове три књиге Радомир је управо оно што је одувек и био: човек који воли своју земљу и свој народ и који би све дао да том народу буде боље и да међу другим народима коначно заузме место које му припада. Да се не би сам борио, посејао је по свету своје потомке, а они ће се даље расејавати и љубав његову преносити. Ако буде среће, неки ће се и овде населити и путевима свог деде кренути.

КРАЈ

© Бранимир Перић

Текст у целини или деловима може бити преузет и објављен искључиво уз поштовање следећих услова: (1) уз навођење пуног имена и презимена писца и постављање линка на овај блог одакле је текст преузет, (2) без измена преузетог текста и (3) под условом да се преузимање и објављивање текста не врши у комерцијалне сврхе. Преузимање, копирање и објављивање овог текста супротно наведеним условима представља кршење ауторских права.

 

Репортажа Бруског кофера о промоцији књига Б Перића у бруској библиотеци

ПИСАЦ БРАНИМИР ПЕРИЋ ПРЕДСТАВИО ДЕО ОПУСА БРУСКОЈ ПУБЛИЦИ - Бруски Кофер

Култура
ПИСАЦ БРАНИМИР ПЕРИЋ ПРЕДСТАВИО ДЕО ОПУСА БРУСКОЈ ПУБЛИЦИ

мај 29, 2025
МојКофер

Недавно одржано књижевно вече у Народној библиотеци Брус протекло је атмосфери причања прича и рецитовања стихова које се налазе у последње четири књиге писца Бранимира Перића под називима ,,Дуга“, ,,Нестанак струје“, Јабудаканија“ и ,,Дах у огледалу“. 

Према речима књижевника, представљање његових најновијих дела започиње из Бруса јер је на неки начин становник овог краја.

,,Већ пет година живим у Дрењаку, то је километар испред Брзећа, а иначе ме везују за овај крај многе ствари. Овде су ми кумови, пријатељи, комшије, овај крај осећам као свој, иако сам рођени Крушевљанин“, рекао је писац.

Он је појаснио тематику својих збирки песама.

,,Овде су три моје збирке песама, иако нисам песник, већ прозни писац. Међутим, сви пишу песме, па што не бих и ја и тако сам инспирацију нашао још у гимназији. Прва целина песама су ,,Занете песме“ или љубавне песме. Друга збирка обухвата ,,Горке песме“, то је оно тинејџерско време када се пати, када је све црно, мада моје песме нису црне, увек имају зрачак светлости. Последња збирка ,, Песме за плач и смех“, су хумористичне песме, има сарказма и сатире. Књига приповедака ,,Дух у огледалу“ је оно што сам у ствари ја заправо“, подвукао је Перић.

На питање коју би награду које је до сада добијао издвојио , Бранимир је одговорио да не пише за награде.

,,Мени је највећа награда кад ми се врати мишљење читаоца и кад ми каже нешто лепо“, рекао је Перић.

Бранимир Перић је до сада написао шест књига, а његово име се налази у и у заједничким делима са другим ауторима у време када је био председник Књижевне омладине Крушевца и један од њених оснивача. Тренутно ради на још две књиге, које чекају своје објављивање. Многи његови радови су превођени на стране језике. Заступљен је у штампаним и електронским издањима, часописима, зборницима, монографијама, антологијама…

---

Дозвољено преузимање текста, уз обавезно навођење извора и постављање линка ка изворном тексту на bruskikofer.rs

Репортажа ТВ Плус КШ и РТВ Брус о промоција књига Б Перића у бруској библиотеци

ПРОМОЦИЈА КЊИГА БРАНИМИРА ПЕРИЋ
У НАРОДНОЈ БИБЛИОТЕЦИ БРУС
                                                                                                                                         

Промоција књига Бранимира Перића у бруској Народној библиотеци – РТВ Брус

29. маја 14:472025        Аутор: Светлана Ескић                               

У читаоници Народне библиотеке Брус одржана је промоција књига Бранимира Перића. Бруска публика имала је прилику да се упозна са четири наслова овог аутора: недавно изашлом збирком приповедака „Дах у огледалу“ и књигама поезије „Дуга“, „Нестанак струје“ и „Јабудаканија“.

Путоказна YouTube филма са промоције у Брусу

Филм са промоције у Брусу

За Брус као полазну тачку за промоцију нових књига аутор се одлучио пошто је већ пету годину Дрењак на Копаонику место где борави и ствара. Бранимир Перић, рођени Крушевљанин, пише и објављује од ђачких дана. Почео је са научном фантастиком и поезијом иако наглашава да је пре свега прозни писац. Однедавно у бруској Народној библиотеци читаоци могу пронаћи све налове Бранимира Перића као и бројне књиге, антологије и зборнике у којима је уз остале ауторе, заступљен својом прозом. Иако су му радови вишеструко награђивани, највеће признање му је, каже, позитивно мишљење читалаца.

Бранимир Перић је завршио Електротехнички факултет у Београду и швајцарске МБА студије. За себе каже да је пасионирани планинар и светски путник. До сада је објавио и роман „Цртеж бибер Јаноша“ и књигу приповедака „Алказар“ а у припреми су књига бајки и драма.

 

Пошто, до ког си дна пала!

  

Послао сам у петак из Брзећа препоручену пошиљку са књигама пријатељици која станује на Звездари (Београд). Сва радосна јавља ми јуче (понедељак), видела je у апликацији Поште („Праћење пошиљке“) да је пошиљка на достави. Чека она, чекам ја. Прође подне, прође време ручка, дође поподне, паде и вече, а од пријатељице нема абера да су јој књиге стигле. Чек да погледам статус пре него што је позовем и не укорим је због неувиђавности што ми није јавила да јој је пошиљка стигла. Отворим Поштину апликацију, кад оно, имам шта да видим, умало ме шлог није стрефио. Протрљам очи, ставим џозлуке да јасније видим. Не, не варам се. У рубрици Статус (пошиљке) пише „Враћена (Адреса непозната)“. Како, бре, непозната?! Почињем да кувам. Једва сам сачекао јутро да позовем управника поште у Брзећу за савет шта да радим. Срећом, човек разуман, има искуства са оваквима као што сам ја. Умирио ме. Каже, нек пријатељица оде до своје поште, даће јој пошиљку. Јавим ја пријатељици. Опет чекам. Нема је да се јави. Да ли је отишла или није? У зло доба ето ти поруке од ње. Отишла је, али се без пошиљке вратила. У пошти су јој рекли да је пошиљка већ увелико у поступку враћања пошиљаоцу (поступак је покренут још јуче!), ништа се не може учинити. Сад не само да сам прокувао, него сам и оспице добио. Не могу да верујем! Зар је то она Пошта у којој сам безмало двадесет година с поносом радио? Она Пошта која је била пример свим фирмама у земљи по уређености, устројству процеса, процедурама које су строго поштоване, клијентима који су јој били на првом месту?! Зар је то она иста Пошта која је сматрала својом чашћу да нађе начина да уручи пошиљку и кад на њој нема адресе, не само ако је погрешна?! Послао брат моје госпе са мора разгледницу својој другарици у Крагујевац, али јој није знао адресу. Уместо адресе на разгледници написао: „Чика поштаре, не знам адресу, знам само број телефона. Молим те уручи јој разгледницу!“ И, гле, другарица добила разгледницу. То је била Пошта! А сада, а данас, мрзело поштара да носи пакет са четири књиге, лакше му било да на пошиљци напише „Адреса непозната“. Чак и да није тако било, да је просуо кафу преко адресе па адреса остала толико умрљана да више није могла да се прочита, у апликацији у којој се воде препоручене пошиљке могао је да види улицу и број. Ако није он, могао је контролор који распоређује и контролише поштаре, па и сам управник поште кад је поштар у пошту пошиљку вратио неуручену. Пошиљка у пошти у Брзећу није могла бити примљена као препоручена ако јој се у апликацију Поште не унесу исправна улица и број – апликација би је одбила, не би јој доделила код по коме сам јој пратио статус. Није ми за поштарину коју ћу морати поново да платим кад ми се књиге буду вратиле (ако се врате), то ме не боли. Боли ме сазнање у какву нам се јадницу Пошта претворила, нечовечну, без предусретљивости и осећаја за човека, без жеље да се клијенту изађе у сусрет, да се осети уваженим и поштованим, да и даље може да се куне у једину институцију у коју се још могао да закуне. Све смо уништили, сами себе пре свега. Уместо да будемо бољи, тражимо кривца у другоме. Знам шта ће се десити ако ово ико од надлежних у Пошти буде прочитао: наћи ће стотину образложења и изговора – такви смо постали – само неће признати да нам је и Пошта постала безосећајна! 

© Бранимир Перић

Текст у целини или деловима може бити преузет и објављен искључиво уз поштовање следећих услова: (1) уз навођење пуног имена и презимена писца и постављање линка на овај блог одакле је текст преузет, (2) без измена преузетог текста и (3) под условом да се преузимање и објављивање текста не врши у комерцијалне сврхе. Преузимање, копирање и објављивање овог текста супротно наведеним условима представља кршење ауторских права.

Ново из студија „Suza Dream“ – Две књиге Милована Ђукића

 

Ново из студија „Suza Dream“

– Две књиге Милована Ђукића –

 

Пред вама су нове две књиге изашле из студија за лектуру, коректуру и прелом „Suza Dream“. Реч је о књигама „Путовање у правцу прста“ и „Песме омађијаног музичара“, обе из пера врсног музичара и писца, Милована Ђукића, натурализованог Шпанца, срећно ожењеног пијанисткињом из Русије, оцем две прекрасне младе девојке, који већ двадесет и пет година са својом породицом живи, музицира и пише у Палма де Мајорки.

„Путовање у правцу прста“ је књига невероватних пустоловина и погледа на свет једног поштењачине у души, човека пре свега. Све приче у њој личе на бајку, јер живот Ђукића је и био бајка, бајка која траје. Мало ће ко поверовати да је, све што је у њима испричано, доживео један човек за свог живота, да је у толико земаља живео и са толико се личности сретао, а да су сви предели, личности и догађаји, свако за себе, оставили баш овакав печат у његовом животу какав нам је приказао. Да није све то плод пишчеве маште Ђукић нам доказује и бројним фотографијама које прате описане догађаје и личности. Схватите ли Ђукићеве приче као пустоловне, бајке за велику децу, забавиће вас, али ако се над њима замислите, учиниће вас богатијим за другачију мисао, искуство које нисте доживели, па ће вам се кроз Ђукићево мајсторско музицирање речима учинити да јесте.

Приче у овој књизи су заправо приче које је аутор причао пред спавање својим кћерима док су одрастале, како би им снови били бурни и машта што бујнија. Са причањем није престао ни кад су осамнаест година напуниле. У Ђукићу је толико прича да ће их вероватно остати довољан број да их и унучићима прича.

Језик којим је књига писана језик је зрелог писца. Реченице Ђукића теку попут његове музике. Док читате једну причу, изазов вреба да доживите и наредну. Књига се може сматрати и романом, без обзира што је свака прича у њој испричана за себе.

Што се тиче друге Ђукићеве књиге, „Песме омађијаног музичара“, у њој су сабране песме које је музичар Ђукић недрио музицирајући са својим друговима, музичарима, као и са славним личностима наше музичке сцене, зорећи у кафанском диму, на ратишту, или волећи цуре широм Европе, а цуре су у његовим песмама, једнако као и у причама урезивала траг свог постојања.

Свакако не би требало пропустити да се похвали и необичан дизајн корица. Рад су академских сликара, брачног пара из Беча, Јоване и Владимира Сташука. Димензије књига су такве да за шест сантиметра стрче ван других књига кад се ставе у раф. Таквих димензије су понекад сликовнице за децу и илустроване бајке. Вероватно су Јована и Владимир желели тиме да нагласе бајковитост садржај књига чије су корице илустровали.

Обе књиге су здружено објавили издавачи КК21 и Suza Dream, а неке од прича и песама можете прочитати и са Фесјбук профила аутора (Milovan Djukic).

2025 © Бранимир Перић

Текст у целини или деловима може бити преузет и објављен искључиво уз поштовање следећих услова: (1) уз навођење пуног имена и презимена аутора и постављање линка на овај блог одакле је преузета, (2) без измена преузетог текста и (3) под условом да се преузимање и објављивање не врши у комерцијалне сврхе. Преузимање, копирање и објављивање овог текста супротно наведеним условима представља кршење ауторских права.