Пошто, до ког си дна пала!

  

Послао сам у петак из Брзећа препоручену пошиљку са књигама пријатељици која станује на Звездари (Београд). Сва радосна јавља ми јуче (понедељак), видела je у апликацији Поште („Праћење пошиљке“) да је пошиљка на достави. Чека она, чекам ја. Прође подне, прође време ручка, дође поподне, паде и вече, а од пријатељице нема абера да су јој књиге стигле. Чек да погледам статус пре него што је позовем и не укорим је због неувиђавности што ми није јавила да јој је пошиљка стигла. Отворим Поштину апликацију, кад оно, имам шта да видим, умало ме шлог није стрефио. Протрљам очи, ставим џозлуке да јасније видим. Не, не варам се. У рубрици Статус (пошиљке) пише „Враћена (Адреса непозната)“. Како, бре, непозната?! Почињем да кувам. Једва сам сачекао јутро да позовем управника поште у Брзећу за савет шта да радим. Срећом, човек разуман, има искуства са оваквима као што сам ја. Умирио ме. Каже, нек пријатељица оде до своје поште, даће јој пошиљку. Јавим ја пријатељици. Опет чекам. Нема је да се јави. Да ли је отишла или није? У зло доба ето ти поруке од ње. Отишла је, али се без пошиљке вратила. У пошти су јој рекли да је пошиљка већ увелико у поступку враћања пошиљаоцу (поступак је покренут још јуче!), ништа се не може учинити. Сад не само да сам прокувао, него сам и оспице добио. Не могу да верујем! Зар је то она Пошта у којој сам безмало двадесет година с поносом радио? Она Пошта која је била пример свим фирмама у земљи по уређености, устројству процеса, процедурама које су строго поштоване, клијентима који су јој били на првом месту?! Зар је то она иста Пошта која је сматрала својом чашћу да нађе начина да уручи пошиљку и кад на њој нема адресе, не само ако је погрешна?! Послао брат моје госпе са мора разгледницу својој другарици у Крагујевац, али јој није знао адресу. Уместо адресе на разгледници написао: „Чика поштаре, не знам адресу, знам само број телефона. Молим те уручи јој разгледницу!“ И, гле, другарица добила разгледницу. То је била Пошта! А сада, а данас, мрзело поштара да носи пакет са четири књиге, лакше му било да на пошиљци напише „Адреса непозната“. Чак и да није тако било, да је просуо кафу преко адресе па адреса остала толико умрљана да више није могла да се прочита, у апликацији у којој се воде препоручене пошиљке могао је да види улицу и број. Ако није он, могао је контролор који распоређује и контролише поштаре, па и сам управник поште кад је поштар у пошту пошиљку вратио неуручену. Пошиљка у пошти у Брзећу није могла бити примљена као препоручена ако јој се у апликацију Поште не унесу исправна улица и број – апликација би је одбила, не би јој доделила код по коме сам јој пратио статус. Није ми за поштарину коју ћу морати поново да платим кад ми се књиге буду вратиле (ако се врате), то ме не боли. Боли ме сазнање у какву нам се јадницу Пошта претворила, нечовечну, без предусретљивости и осећаја за човека, без жеље да се клијенту изађе у сусрет, да се осети уваженим и поштованим, да и даље може да се куне у једину институцију у коју се још могао да закуне. Све смо уништили, сами себе пре свега. Уместо да будемо бољи, тражимо кривца у другоме. Знам шта ће се десити ако ово ико од надлежних у Пошти буде прочитао: наћи ће стотину образложења и изговора – такви смо постали – само неће признати да нам је и Пошта постала безосећајна! 

© Бранимир Перић

Текст у целини или деловима може бити преузет и објављен искључиво уз поштовање следећих услова: (1) уз навођење пуног имена и презимена писца и постављање линка на овај блог одакле је текст преузет, (2) без измена преузетог текста и (3) под условом да се преузимање и објављивање текста не врши у комерцијалне сврхе. Преузимање, копирање и објављивање овог текста супротно наведеним условима представља кршење ауторских права.