Нона Марија је нестала

(одломак из рукописа романа „Ернест, мој тече“)

Десило се једном да је нона Марија нестала. Била је у то време већ превалила осамдесету годину.

Мамина и татина кућа је била прави „азилум пекаторум“ (латински: asylum peccatorum: уточиште грешника). Коме год да устреба смештај, срце моје мајке, широко као море, увек би се сажалило.

Те 1960. године, код мојих се са својом шестомесечном ћерком привремено преселила Олга Дамјани. Олги није било први пут да је у „азилуму пекаторуму“ моје мајке. Имала је петнаест година кад је из Монтоне у Истри, трбухом за крухом сишла у Пулу и одсела код своје родице, у кући до мојих родитеља. Кад се родица одселила, остала је без смештаја. Моја мајка се, наравно, сажалила и примила је у кућу. У кући су је сви заволели. Остала је пар година док није пронашла мужа и преселила се недалеко од мојих. Родила је кћер. Кад је детету било шест месеци, муж је напустио. Поново се нашла на улици, овога пута са бебом у наручју, без средстава за живот. Где ће другде него назад у „азилум пекаторум“ моје мајке. За страдалнике је у њему увек било места. То што не буде довољно за овдашње, није важно. Кад је у кући беба и велика кућа постаје тесна.

Тискали су се моји тако у кући са Олгом и њеном бебом данима, док једном мама и тата нису упитали мог најмлађег брата, Енија, да ли би ишао да спава код ноне. Нонина кућа се налазила у дну врта, педесетак метара далеко. Живела је сама. Иако јој је кућа била мала, више кућерак, могло се у њој наћи каквог-таквог простора за спавање, за разлику од „азилум пекаторума“ мојих родитеља.

Сваке вечери, Енио је одлазио нониној кући, а ујутру, кад сунце добро одскочи и глад га пробуди, устајао је и, назад, истим путем кроз врт, утрчавао мајки у кујну.

Са доласком бебе у „азилум пекаторум“, нона је прилично проредила своје доласке мојима. Сама је кувала и хранила се, моји јој по том питању нису били потребни.

Прошло је доста времена од њеног последњег обиласка „азилума“. Сасвим довољно да моји примете да је већ дуго није било.

Једног јутра, још онако крмељивог, мама и тата су упитали Енија за нонино здравље. Енио је слегнуо раменима. Како би то он могао знати? Виђаш ли ти њу уопште? Не. Па, кад си је последњи пут видео? Никада је није видео. Кад дође да легне она је већ легла, а кад устане, она је већ устала. Тако месецима. По мраку је немогуће да је види – нона нема струју.

Моји су се забринули. Отишли су до ноне. Нису је затекли. Чекали су је до поднева. Од поднева су се дали у потеру. Тражили су је најпре по ближој, а онда и по даљој околини. Распитивали су се код суседа, пиљара, продаваца кикирикија и мандола на риви. Где је све нису тражили. Као да је у земљу била пропала. Претурали су јој и по стварима не би ли открили куд је могла отићи. У столу су јој нашли пасош. Значи, није отпутовала у иностранство. Милицији су пријавили њен нестанак.

Прошло је седам дана у бризи и неизвесности. Свашта су помишљали. Једног јутра – изненађење: ето ти ноне на капији. Сасвим нормална, одморна, ништа јој не фали.

– E fin adeso dove la iera, mama?! Па где сте досад били, мама?! – заскочила је моја мајка.

– Iero in ospedal. У болници – одговорила је нона сасвим опуштено, као да се то, да нестаје, дешава сваког дана.

– Come, in ospedal, che anche la sercavimo?! Како, у болницу, кад смо Вас и тамо тражили?!

– Si voi sercavi Maria Nacinovich , ma mi me go registra come Maria Vlacich! Е, ви сте тражили Марију Начиновић, а ја сам се пријавила са девојачким презименом, Марија Влачић!

– Perché? Зашто?! – збунише се моји.

– Per farve dispeto! Вама из ината! – добацила им је преко рамена нона. Провукла се између мајке и оца и отишла у своју кућицу.

Типична нона. До краја је остала иста.

  

КРАЈ

Објашњења уз текст:

Монтона (Montona d'Istria) је италијански назив за истарско место Мотовун.

Дијалози у причи нису на званичном италијанском, него је то бизијак, локални дијалект италијанског.

© Бранимир Перић

Текст у целини или деловима може бити преузет и објављен искључиво уз поштовање следећих услова: (1) уз навођење пуног имена и презимена писца и постављање линка на овај блог одакле је текст преузет, (2) без измена преузетог текста и (3) под условом да се преузимање и објављивање текста не врши у комерцијалне сврхе. Преузимање, копирање и објављивање овог текста супротно наведеним условима представља кршење ауторских права.

Прича је преузета из рукописа још необјављеног романа Бранимира Перића: "Ернест, мој теча"

Слика предњих корица романа "Ернест, мој теча"

Прича је објављена у електронској књизи „Неказано казује - Зборник прозних радова“, издавач Међународно удружење књижевних стваралаца и умјетника Неказано, Бар, фебруар 2025, стр. 31-33