Трава до грла дошла

 

Трава до грла дошла

Јуче, скоро у исто време као пре петнаест дана прошетах истом стазом на Бањици. Отада трава порасла још више, ником од задужених ни на крај памети да је подшиша. Шапић има друга посла, треба да разради фирму за наплату карата градског превоза коју је отворио преузевши посао другом једном који се до сада боље сналазио у води од њега. Но, Шапић је тек почетник, испраксаће се. Гвирнух иза живе ограде у Биjино двориште, рачунам бар они шишају. Јок. И њима важније нешто друго. Поједине власи траве с обе стране ограде порасле ми скоро до грла. Ове с ове стране сам мерио, оне с оне нисам смео да они не премере мене. Трава душу дала за сексање - ни гола задњица ти се не би видела из ње (под условом да не згазиш у неку кучећу каку - ако и куцови смеју више да зађу у њу). Травната нека времена дошла.

© Бранимир Перић

Текст може бити преузет и објављен у деловим или целини и то искључиво уз поштовање следећих услова: (1) уз навођење пуног имена и презимена аутора и постављање линка са почетне странице овог сајта, (2) без измена преузетог текста и (3) под условом да се преузимање и објављивање не врши у комерцијалне сврхе. Преузимање, копирање и објављивање овог текста супротно наведеним условима представља кршење ауторских права.

Сладуњави мирис отмене даме

Јуче касно поподне, после осам месеци добровољног избеглиштва, прошетах неколико километара Београдом. Ужелео сам се пролећног, опојног мириса отмене даме у белим рукавицама. Овде где сам се изместио из Београда, мириси су разноврсни, оштри, штипају нос и надимају груди. Мириси су то пољског цвећа. У Београду ти се од његових мириса спава. Клоне ти глава. У њему не мирише цвеће ливада, ливада ретко овде где има, а и ако их има, зарасле су у коров у коме се пољско цвеће гуши, болује, једва разазнаје. У Београду мирише цвеће из крошњи, високо са грана, надмено као сам Београд, а сладуњаво, просто осећаш шећер у устима од толике густине сладуњавости. Јуче је мирисао багрем. Гушио је чак и мирис кестенова. Где год кренеш беле се гроздови висећих звончића, просто видиш како се мирис из њих излива и натапа ретке шетаче, њихова одела, крзна зубатих љубимаца на повоцу или без повоца. Идућег месеца мирисаће липа. Опет ће се Београд купати у опојној сладуњавости, опет ће од мириса Београда да ми се спава. Нека. Пробудиће ме моје планинске ливаде кад се будем вратио.

© 2023 Бранимир Перић

Текст може бити преузет и објављен у деловим или целини и то искључиво уз поштовање следећих услова: (1) уз навођење пуног имена и презимена аутора и постављање линка са почетне странице овог сајта, (2) без измена преузетог текста и (3) под условом да се преузимање и објављивање не врши у комерцијалне сврхе. Преузимање, копирање и објављивање овог текста супротно наведеним условима представља кршење ауторских права.