Уздах

и да проспу миловање своје

ко кишу да проспу у пролећном пљуску

и капи по земљи да прште

и да звоне дуго, дуго успаванку неку

и да косу ти мрсе у лахорској ћуди

устрептало и танано

и на прстима да ходе

а ти да лебдиш

да разливаш се као

вода што коцку од шећера поји

и да се топиш

и да тонеш у наручју неком

ал’ чему

кад чежња и није чежња

у сновима док само лута

© 1973 Бранимир Перић

Текст може бити преузет и објављен у деловима или целини и то искључиво уз поштовање следећих услова: (1) уз навођење пуног имена и презимена аутора и постављање линка са почетне странице овог сајта, (2) без измена преузетог текста и (3) под условом да се преузимање и објављивање не врши у комерцијалне сврхе. Преузимање, копирање и објављивање овог текста супротно наведеним условима представља кршење ауторских права.