Мачји проблем

 

Ко је имао било какав контакт са нашим сељацима, а није међу њима дуже боравио, лако би се преварио и закључио да су сељаци, посебно овдашњи, бездушни. Али, да ли је тако, или је нешто друго у питању?

Узећу за пример случај око кога се, не само код нас, већ на светском нивоу, диже намерна халабука. Ради се о угрожавању права животиња на достојан живот. Највише је прашине везано за права паса и мачака, што је разумљиво, јер халабучу они из градова. Осим пацова, врабаца, голубова и чавки серачица, пси и мачке су, ако се не варам, и повељом Уједињених нација признати као сустановници градова, људима такорећи укућани. Од свих тих кућних, испред кућних и кровних љубимаца, „бездушност“ сељака најочигледније се испољава кад су питању мачке – лупају гуменим чекићима гринпис судије. Чим маче довољно порасте да му се погледом испод репа може поуздано утврдити пол, ако је мушко, сељак ће га задржати (треба неко амбаре од мишева, пухова и змија да брани), али ако је женско, судбина му се зна: у кутију па из кола нама се у Дрењак убаци. Тако одстрањена  будућа окотњача треба у ствари да им буде захвална. Док ми, негдашњи викендаши, нисмо овде подигли насеље, кутију су са женским мачетом (некад и мушким – ако их се окоти више) бацали у поток. Кад се данце кутије раскваси (таман негде код следећег села), маче (ако има среће да се пре тога не удави) заплива према обали и закмечи пред вратима неке сеоске домаћице слаба срца, под условом да пре тога не омасти брк неки пас или лисица (мачетом, не госпођом – са госпођама се наслађују курјаци, тако бар пише у бајкама).

И хајд сад, кажи да сељаци нису милостиви! Зар мачићима таквим поступањем не дају шансу да преживе? Њихови стари су, за разлику од њих, тај длакави проблем другачије решавали. Како које маче из мајке изађе, заврну му шију, или их бабе сачекују и одмах ту, крај мачке, у кофу са водом удаве. Ствар је у преживљавању, које је друго име за прагматичност. Врста је то природне селекције.

Замисли шта би било да се не отарасе те „женскадије“! За коју годину, ма какви за коју, већ за годину дана, не би имао где да згазиш. Маце знају и четири пута годишње да се маце (први пут кад имају само неколико месеци – још док мајку сисају!). Како једна мачка у просеку окоти четири мачета, након годину дана ето сељацима деведесет четири нова мачета! Како онда да не буду прагматични!

Него, ово ме подстакну на једно друго размишљање. Зашто нам замреше села? Овде девојку не можеш да нађеш ни дукатима да звецкаш. „А с ким па да се женим, са овцом, кравом, крмачом?“, јадају се престарели сеоски момци (већина је претерала четрдесету). „Са школовања се из града ниједна не враћа. Неће да буду сељанке.“ А да се оне не уплашише својих баба?! Шта ако и њих неко убаци у кутију па низ поток? Јесте да се овдашњи живаљ храни здравом храном, али се уврнутост храни нечим другим. Ако је уопште има, граница између (не)милосрдности и практичности ти је, брајко мој, танка, баш танка. Немој само да ме питаш како ту ствар ми у Дрењаку решавамо.

 

КРАЈ 

© 2025 Бранимир Перић

Текст може бити преузет и објављен у деловима или целини и то искључиво уз поштовање следећих услова: (1) уз навођење пуног имена и презимена аутора и постављање линка на страницу овог сајта одакле је преузет, (2) без измена преузетог текста и (3) под условом да се преузимање и објављивање не врши у комерцијалне сврхе. Преузимање, копирање и објављивање овог текста супротно наведеним условима представља кршење ауторских права.

 

Изгубили смо Шубару

Данас смо у дубокој жалости. Весна цео дан плаче, сва се надула, а мене боле руке од копања. Нема више нашег мачка, нашег Шубаре. Сахранио сам га у дну Дрењака. Неко га је ноћас убио колима на кривини изнад нашег насеља. Није нам јасно шта је тражио на путу кад никад тамо не иде, а тек никада тамо где су нам јавили да су га видели да лежи мртав. Ово  је трећи мачак за којим тугујем. Први се родио истог дана кад и ја. Убио га је мој теча из пиштоља јер му је ноћу крао канаринце из кавеза. Други је био мачак Марко, зифтано црни шмекер из Војводе Путника 76. Тај се није бојао никога и никог сем нас није пуштао да га помилује. А онда га једнога дана једноставно није било. Кажу, кад мачке и пси осете да им се ближи крај, одлазе далеко. Наш Шубара није имао потребе тако нешто да осећа. До самог мрака се јуче играо са децом, дозвољавао да га носају и даве, пуштао и њиховог куцова.

Умро је наш Шубара. Тако га је Весна од миља назвала; као, претила му да ће од њега шубару да направи ако није послушан, јер био је сав као шубара Дејвид Крокета, не само по боји, чак је и дабровски реп Дејви Крокета имао. Деца тугују, не могу да верују. Долазе и по ко зна који пут нас питају да им испричамо како је погинуо – као да ми то знамо и као да они знају шта је то кад неког нема више. Ишли су гроб да му траже.

Више ни једном мачету ни куцову нећемо дозволити да нам Дрењаку приђе. Викаћемо на њега, јурићемо га метлом. Боље да остане гладан него да га више нема. Зар не осећају да овде четвороножни мезимци трају само једну сезону. Где им је онај урођени инстинкт којим непогоде предсказују? Неће вала ниједан псић ни маче, ма како умиљати били, ни зрно из наше руке више да окусе. Просућемо у поток сву ону храну коју смо купили да хранимо несрећнике које бездушни двоношци из кола у наше насеље убаце. Кад бисмо имали срца. Кад би се могло измерити да ли је теже да га не нахраниш, да га не поспеш прашком против бува, не кљукаш таблетама против глиста… или да га више нема кад напуни седам месеци као наш Шубара. Да ли се човеку срце више цепа, кад га раздиру уортачени сажаљење и људскост да јаднике збрине, или му се више цепа кад ти мила, длакава створења прирасту за срце и под кожу уђу, а онда ти једнога дана јаве да су их видели онако како су нашег Шубару видели? Нема таквог кантара.

Дан жалости је ипак мало. Наш Шубара заслужује више. Кад би и то, колико ће срце крварити, могло да се измери кантаром.

КРАЈ 

© 2021 Бранимир Перић

Текст може бити преузет и објављен у деловим и то искључиво уз поштовање следећих услова: (1) уз навођење пуног имена и презимена аутора и постављање линка са почетне странице овог сајта, (2) без измена преузетог текста и (3) под условом да се преузимање и објављивање не врши у комерцијалне сврхе. Преузимање, копирање и објављивање овог текста супротно наведеним условима представља кршење ауторских права

Прича Изгубили смо шубару објављена је у Зборнику 4 награђених и одабраних песама и прича са четвртог међународног књижевног конкурса Удружења књижевника „Стојан Живадиновић“ из Сокобање.

Прича "Изгубили смо шубару" награђена је на четвртом међународном књижевном конкурсу Удружења књижевника „Стојан Живадиновић“ из Сокобање.