Изгубили смо Шубару

Данас смо у дубокој жалости. Весна цео дан плаче, сва се надула, а мене боле руке од копања. Нема више нашег мачка, нашег Шубаре. Сахранио сам га у дну Дрењака. Неко га је ноћас убио колима на кривини изнад нашег насеља. Није нам јасно шта је тражио на путу кад никад тамо не иде, а тек никада тамо где су нам јавили да су га видели да лежи мртав. Ово  је трећи мачак за којим тугујем. Први се родио истог дана кад и ја. Убио га је мој теча из пиштоља јер му је ноћу крао канаринце из кавеза. Други је био мачак Марко, зифтано црни шмекер из Војводе Путника 76. Тај се није бојао никога и никог сем нас није пуштао да га помилује. А онда га једнога дана једноставно није било. Кажу, кад мачке и пси осете да им се ближи крај, одлазе далеко. Наш Шубара није имао потребе тако нешто да осећа. До самог мрака се јуче играо са децом, дозвољавао да га носају и даве, пуштао и њиховог куцова.

Умро је наш Шубара. Тако га је Весна од миља назвала; као, претила му да ће од њега шубару да направи ако није послушан, јер био је сав као шубара Дејвид Крокета, не само по боји, чак је и дабровски реп Дејви Крокета имао. Деца тугују, не могу да верују. Долазе и по ко зна који пут нас питају да им испричамо како је погинуо – као да ми то знамо и као да они знају шта је то кад неког нема више. Ишли су гроб да му траже.

Више ни једном мачету ни куцову нећемо дозволити да нам Дрењаку приђе. Викаћемо на њега, јурићемо га метлом. Боље да остане гладан него да га више нема. Зар не осећају да овде четвороножни мезимци трају само једну сезону. Где им је онај урођени инстинкт којим непогоде предсказују? Неће вала ниједан псић ни маче, ма како умиљати били, ни зрно из наше руке више да окусе. Просућемо у поток сву ону храну коју смо купили да хранимо несрећнике које бездушни двоношци из кола у наше насеље убаце. Кад бисмо имали срца. Кад би се могло измерити да ли је теже да га не нахраниш, да га не поспеш прашком против бува, не кљукаш таблетама против глиста… или да га више нема кад напуни седам месеци као наш Шубара. Да ли се човеку срце више цепа, кад га раздиру уортачени сажаљење и људскост да јаднике збрине, или му се више цепа кад ти мила, длакава створења прирасту за срце и под кожу уђу, а онда ти једнога дана јаве да су их видели онако како су нашег Шубару видели? Нема таквог кантара.

Дан жалости је ипак мало. Наш Шубара заслужује више. Кад би и то, колико ће срце крварити, могло да се измери кантаром.

КРАЈ 

© 2021 Бранимир Перић

Текст може бити преузет и објављен у деловим и то искључиво уз поштовање следећих услова: (1) уз навођење пуног имена и презимена аутора и постављање линка са почетне странице овог сајта, (2) без измена преузетог текста и (3) под условом да се преузимање и објављивање не врши у комерцијалне сврхе. Преузимање, копирање и објављивање овог текста супротно наведеним условима представља кршење ауторских права

Прича Изгубили смо шубару објављена је у Зборнику 4 награђених и одабраних песама и прича са четвртог међународног књижевног конкурса Удружења књижевника „Стојан Живадиновић“ из Сокобање.

Прича "Изгубили смо шубару" награђена је на четвртом међународном књижевном конкурсу Удружења књижевника „Стојан Живадиновић“ из Сокобање.