Јутарње оглодавање
Скоро да нема јутра да се не понови исто. Јутарњи сам тип,
она је ноћни. Кад се мени хоће, њој се по правилу неће. Преко дана кува,
спрема, чисти, брчка нешто, а ја, кад је видим тако зајапурену, баш тад ми дође.
Али, чик јој
приђи. Боље не помишљај. Да
ли ће јој сутра бити жао када ме стигне Ракићево време?
„Кад помислим, драга, да ће доћи време / Кад за мене неће
постојати жена... Вриснуо бих, драга, рикнуо бих тада...“
Мало јој је требало. Боље да сам јој мајку опсовао него што
сам ове стихове изрецитовао.
„Ви, мушкарци, само на то мислите!“, без подизања погледа, сикнула
је, нагнута над чарапама које штопује.
„На које 'то'?“, правим се луд.
„На секс, како 'на које'?!“, зашкргутала је.
„То нема код нас, то има само у иностранству“, цитирао сам
Ђузу Стојиљковић из давног ТВ скеча, у коме он и Сека Саблић као клинци, седе на
клупи и клате ноге. „То што они зову сексом, код нас је нагон за продужењем
врсте“, закључујем учено.
„Да, једнократно продужење! А ми смо те које после, целог
живота бринемо о одржавању врсте!“, узвратила је још ученије.
„Ништа, онда“, уздахнуо сам. „Одох ја у ве-це.“
© 2026 Бранимир Перић
