Како сам постао Запећко Ивањушка

 

Написао сам „Бајке за велику и малу децу“ и скренуо пажњу читалачке публике, а људе од књижевне струке изненадио, с обзиром да су ме до сада знали само као СФ писца (у ранијем добу), потом као прозног писца и романописаца (у зрелом добу), а ево сада, „као да је подетињио“, упознају ме и као бајкописца. Како то, питају се знатижељни, а злуради узвикују: „Гле, сваштара!“ За злурадости злурадих не хајем, али првима дугујем објашњење, барем онима који ме лично не познају па стога и не знају за моју најизражајнију карактерну црту – знатижељу, моћ којом ме мами све што је ново, неистражено. неиспитано, све што не знам или још нисам дотакао, искусио.

Дакле, откуд то да сам се опробао и као бајкописац? Ствар је везана за вијуге мозга. Мог мозга.

Био сам и ја, као и ви, прво „табула раза“. Беба ко свака беба, па клинац ко сваки клинац. Вијуге су се развијале како је природа определила. Ни бројније ни кривудавије него у других. Три су почеле да се истичу, три подебеле, угојене, разгранате. Зовем их вијугама маште. Неко има само једну такву, код мене их је три.

За развој друге по реду заслужне су бајке, не моје бајке. Али, не журимо.

Прву вијугу маште код мене су створиле, нећете веровати, "бапске приче". Мада су и "бапске приче" нека врста бајки.

Мене и мог брата су чувале наша нана и баба Драга, нанина пријатељица код које смо становали. Сатима су њих две седеле, испијале кафу и претресале дневне и ноћне догађаје нашег, у то време малог, некад престоног града. Негде око подне придруживале су им се друге бабе. Благо нама деци, било их је колико хоћеш у комшилуку. Умачући шећерну коцку у кафу, сладиле се, па кафом горчиле. Забављале су се причањем „новости“ које су једна другој преносиле. (Да су биле књижевни критичари, какви би то само есеји о писцима и њиховим делима били!) Нису се задовољавале само простим препричавањем, већ су своје приче досољавале, по потреби час загробним, час наднаравним елементима. Претварале су их у приче које дижу косу на глави, какве данас зовемо хорором. На мене нису обраћале пажњу, мислиле су да сам сувише мали да бих ишта разумео (брат је у то време још био беба). Нису примећивали како под столом, између њихових ногу, стрижем ушима и ћулим их да ухватим сваку реч и разумем о чему причају, посебно кад „поверљиво“ утишају глас, да их неко кроз отворен прозор из дворишта не чује (а напољу су биле само коке и један навалентни певац).

Мене њихове приче, ма како биле страшне, нису могле да уплаше. Сличне смо и ми клинци препричавали. Привилегија коју смо имали да станујемо до самог гробља, подразумевала је да се гробљанских прича, а тиме ни бапских нисмо плашили, нити нас је гробље застрашивало.

Бапске и гробљанске приче биле су најбоље ђубриво за раст и вијугање моје прве дебеле вијуге.

Иако је брат још био беба, мајка нам је купила две књиге да нам буду заједничке. Боловала је од истог синдрома „заједништва“ као и мој отац, што је, не једном се показало, погубно за децу. Извор је свих каснијих братских и сестринских свађа и надмудривања чије је заједничко више једног него другог, односно мање заједничко. Срећом мој брат и ја смо преживели, иако се око тих првих књига и дан данас споримо ко ће коју узети да буде само његова. Но то је већ друга тема, о њој сам већ писао, а можда ћу једном поново.

Једна од књига је била „Песме чика Јове Змаја“, а друга „Бајке из целог света“, обе из чувене едиције „Ластавица“, издавачке куће „Веселин Маслеша“ из Сарајева. Песме чика Јове сам већ скоро све знао, јер ми их је мајка свакодневно рецитовала. Лењи Гаша, ми је био досадио, а оно пре и после јела прање руку имало је на мене супротно дејство. Дубоко верујем да се једнако тако прима код сваког детета.

„Бајке из целога света“ биле су већ нешто друго. Личиле су на бапске приче, а опет биле су шареније, богатије бојама догађања. Вијуге у мојој глави почеле су да ничу и да се мигоље, нарочито она дебела – друга по реду вијуга маште. Имао сам утисак, кроз уши ће ми изаћи, слушајући маму док нам бајку по бајку из те чаробне књиге чита. Човече, колико треба да је маште у теби па да замислиш како то Запећко Ивањушка уђе коњу на једно уво, умије се и опере, онда уђе у друго и у њему обуче најсвечаније одело, да би као принц, за кога не зна нико из ког је царства, учествовао на турниру освајања прстена и са прстеном руке царске кћери.

Захваљујући тој књизи научио сам да читам и пре поласка у школу, само да могу бајке сам из ње да читам а не да зависим од маминог слободног времена.

Недуго потом мајка ме је уписала у библиотеку. То је био критичан тренутак за развој моје треће, можда и најдебље вијуге маште. Та трећа вијуга је била главни „кривац“ што сам постао не само пасионирани читач СФ-а и бајки, него и њихов писац.

Није било ниједне СФ књиге у библиотеци и ниједне књиге бајки коју нисам прочитао. У недостатку слаткиша, почео сам да читам шта прво дохватим (дечје књиге сам одавно био превазишао па сам их прескакао). Још у основној школи прогутао сам све књиге Карл Маја, а онда прешао на озбиљније штиво. Прогутао сам сабрана дела Лајоша Зилахија, прешао на Тургењева, Максима Горког, начео Хесеа, Ремарка, Голсвордија, а кад је мама купила првих сто књига едиције „Реч и мисао“ (оне књиге црвених корица, које стају у мало већи џеп), куљање вијуга маште прерасло је у ужарену лаву која се сливала низ моју руку и претакала у прва књижевна дела. Машта је усисавала књиге, хранила се незасито и бујала, бујала; зрневље прочитаног је у млинцима вијуга млела у најфиније брашно, а од брашна је бубрео хлеб мог писања.

Као што видите, после толико година, моја машта очигледно нема намеру да посустане: јури ми из вијуга низ руке, па и сада док ово куцкам. Захваљујући њој све постаје бајка, а ја у бајци Запећко Ивањушка који више нема потребе да улази у једно па у друго уво свог коња како би засенио цареву кћер. Цареве кћери сад читају моје бајке, засењују се саме. Уз њих засени се и понеки од царевић. А ја, ја се топим и све се надам да царевић неће бити љубоморан због свих тих лепотица које моје писање очарава и зачарава. Једнако се тако надам да нећеш бити љубоморан ни ти који ово сада читаш?

© 2026 Бранимир Перић

Текст може бити преузет и објављен у деловима или целини и то искључиво уз поштовање следећих услова: (1) уз навођење пуног имена и презимена аутора и постављање линка на ову страницу са које је скинут, (2) без измена преузетог текста и (3) под условом да се преузимање и објављивање не врши у комерцијалне сврхе. Преузимање, копирање и објављивање овог текста супротно наведеним условима представља кршење ауторских права.