Дивља кћи

 

Виндрет Бергинсдотир (Wyndreth Berginsdottir)

Моја другарица, Марина, има профил на Фејсбуку преко кога објављује запажене текстове о мање познатим догађајима и личностима. Кроз те текстове људима проширује културолошке видике. Њени пратиоци су баш срећни што Марина постоји, јер за много од тога из Марининих објава нису чули, или нису имали времена, могућности, а можда ни потребног знања да сами потраже. За разлику од Марине, нисам баш такав алтруиста да едукујем људе преко друштвених мрежа. Своје профиле на Фејсбуку и Линктину осмислио сам да на њима објављујем своје књижевне испилотине. Али ми данас Марина пренесе вирус. Ухвати ме нека ватра и одступих од самог себе. Надам се да је то само тренутни маринизам и да ће га мој одбрамбени механизам савладати. Текст који сам у том врењу припремио, заслужује да се појави на мојим страницама на интернету иако није књижевно дело – барем то није у буквалном смислу. Едукативан јесте, а књижеван је само у томе што нисам могао избећи полетност док сам га писао. 

Дивља кћи

(Savage daughter)

– приказ песме –

У последње време засипају ме са свих страна преко друштвених мрежа спотовима једне песме од које ми се диже коса на глави. Коса на глави не диже се само кад вас страх паралише, или вам се слика каквог ужаса свали на груди. Мени се коса на глави диже од оног што ми срце дирне, од онога што ме скрозира свог, уздрма моје било, сваку ћелију у мени побуди и груди очајно стану више ваздуха да ми ишту. На пример кад се свира химна, кад гледам војну параду, кад видим како се двоје заљубљено гледају... Свако је ударен на свој начин. Нема нормалних.

Копао сам неколико пута по интернету не бих ли нашао ко је ту опседајућу песму први запевао, чији су стихови, ко је аутор мелодије. Са Јутјуба, ТикТока, Инстаграма, Редита, Пинтереста и других портала који складиште све и свашта, стизали су ми мање или више успешни препеви без неких ближих података. Прескакао сам извођење Саре Хестер Рос (Sarah Hester Ross) чији су спотови најбројнији, по некима и најуспешнији, али кад ми је искочио спот једне кћери Африке застрашујуће лепоте, занемех. Својим ме је извођењем оборила с ногу! Жмарци су ми се растрчали кичмом. Само Африка зна да пева тако савршено и тако заносно. Њен глас ми је просто ледио крв. Није ми притом било важно да ли стварно пева, или само отвара уста. Интерпретација јој је била снажна, језовита, мађијала је. Ухватио сам се како несвесно караокам за њом. Не само да ми се коса дизала од њеног гласа, дизала ми се и свака длака на телу.

Ко зна докле бих се дивио тој црној Изис и мислио да је нико не може надмашити у сценском наступу ни у начину на који изводи ову песме, да нисам на интернету нашао биографске податке ауторке и да нисам чуо како је сада изводи. Црна Изис је истог трена избледела, јер ауторкино певање је тек било да ти се, не коса, него цело тело најежи. Извлачила је глас и песму из душе, из груди, из дубине стомака, из срца, певала је тако сирово, тако снажно – очигледно са истим узбуђењем каквим је ту песму доживљавала кад је писала. Каква је то само гласина! А жена је у годинама, штавише бака! Пева је спонтано, грлено, промукло, онако како се некад певало на селу, оном у које су се њени преци населили пре много векова, донети северним ветровима.

Нема жене која ову драматичну песму чује а да јој срце не задрхти и да јој не постане химна, мото, магнет, звезда Северњача. Мрежом се шири као пошаст, пошаст која опчињава. Моћ јој је у вибрацијама отпеваних речи. Звук и смисао тих речи ослобађа жене, позива их на отпор, колективни револт експлоатисане боље половине човечанства, вековима од оне друге половине угњетаване, понижаване, тиранисане. Од кад је света и века жене са мушкарцима немају једнака права на живот, мишљење, веровање, делање. За то је пре свега крива религија. Не постоји ниједна религија од већих, у којој су жене и мушкарци једнаки, у којима их једнако третирају у храму и при молитвама. Е, ова бака, ауторка, жели да се то промени. Зато у својим песмама (није јој ово једина) призива паганске богове и заборављене многобожачке обичаје. Док пагански богови нису протерани, а у две трећине планете остављен само један бог да живљу кроји живот, разлике између жена и мушкараца није било – једнако су и једни и други стрепели и једнако се дивили надлежном богу.

Бака је песму написала у стилу песама какве су се некад певале у нордијским селима на северу Ирске. Сплела је у њу звуке келтске и викиншке музике и препознатљив ирски ритам у коме се такт обично даје ногама. Нема поетске риме у њој, јер би римовани стихови неминовно покварила њен келтски звук.

Неко ће на ово моје спајање ирске и викиншке музике можда скочити и рећи: „Чекај, побро, какви па сад Викинзи?! Ирци нису Викинзи, него Келти?!“ Јесу Келти, али су се на северу Ирске и по околним острвима са Келтима стопили Викинзи који су, између деветог и дванаестог века, тражећи себи мање хладну и мање гладну домовину, у те крајеве дошли и ту остали. Касније су, сада већ као Ирци, трбухом за крухом препливали Атлантик и по Америци посејале своје потомке, међу њима и ауторку ове магичне песме.

Бака, песник и композитор „Дивље кћери“, вуче порекло управо од ових ирских Викинга – отуд и та викиншка снага у њој. Пуно име јој је Карен Л. Унрејн Кахан (Karen L. Unrein Kahan). Песму је спевала још 1990. године под псеудонимом Виндрет Бергинсдотир (Wyndreth Berginsdottir), кад још није била бака. Једноставно се једног јутра пробудила са рефреном у глави. Док је напипала оловку, излио се надахнуто и остатак песме из ње, а у току дана дошла јој је и музика.

Све песме баке Карен су у старом ирско-нордијком стилу и све се певају а капела (без инструмената), онако како су их певали Викинзи – промукло, сировим гласом, народски, у хору, надјачавајући једни друге, из душе. Бака Карен за своју „Дивљакушу“ каже да је она „химна оснаживања, а не песма која служи одређеној боји крви, људи, или коже. Ако пронађете снагу и моћ и свој глас у њој, ово је ваша песма и надам се да ћете је певати са јачином и бесом и лепотом и снагом која је унутар вас – ко год да сте. Жене нису нижа бића од мушкараца нити су икад биле. Ми смо певачи олуја, месо од ватре, неумољива снага планина, љубазна топлине и ветар који реже. Ми смо пола света, а научене смо да говоримо тихо и да се понашамо благо, јер нас је тако лакше контролисати.“

Ту није био крај мом дизању косе на глави. Ђаво ми не даде мира, стадох да чепркам даље нађубрену земљу интернета. Поред бакине „Дивље кћери“ ископах још један драгуљ. Име му је: „Жене воде“ (Women of the Water). Шта је сад па то? У питању је међународни покрет жена које се боре за чисту воду планете, „за слободу свих и дивљину у себи“. Проповедају једнакост међу људима, потребу жене да буде поштована као родитељка човека. Заштитнице су воде, а тиме и Земље, бране воду од мушкарац који је на све начине широм планете трују. Себе називају „Жене које говоре у име воде“ (Women Speaking for the Water). Воле притом да цитирају једну другу баку, Индијанку по рођењу, сада већ почившу Жозефину Мандамин (Grandmother Josephine Mandamin): „Вода Мајке Земље нам носи живот, а ми као жене носимо живот кроз своја тела. Ми као жене смо даваоци живота, заштитници воде и зато смо посебно склоне да Мајци Земљи пружимо поштовање које јој је потребно кад је у питању вода.“

„Дивља кћи“ Карен Кахан је незванична химна „Жена воде“. Случајно? Није. Разумљиво и зашто.

Осим тог покрета жена, постоји још неколико женских покрета основаних са истом мотивацијом: својом женском снагом спасити воду Земље и спасити себе. Све су оне пригрлиле Каренину „Дивљу кћи“ као незваничну химну. Она их бодри. Као и „Жене воде“ ослањају се на паганске ритуале. Западни свет увелико осваја нова вера ослоњена на паганство, тачније ослоњена на ритуале германских племена, викиншких пре свих. Женски покрети овој вери утиру пут. Нису то затворена друштва, јер нису секте. Штавише, жене у њима позивају све жене света да им се прикључе, без обзира на боју коже, националну припадност, или друштвени положај – баш како је бака Жозефина Мандамин за живота проповедала, а бака Карен кроз своје песме пева. Речи ове две баке говоре женама да својом снагом могу све и та их мисао носи. Није то повратак матријархата, мада ја лично не бих ништа имао против, јер су по мени жене далеко мудрија и способнија бића од нас мушкараца. И правичнија. Једноставно је ово борба да и њих обасјава исто сунце као и мушкарце.

Још не разумете шта је то што ме је у свему овоме најежило? Просто ме јеже такве ствари и то је то. Слатка је то језа. Јежи ме свака дубоко хумана идеја или поступак, јежи ме исказивање љубави, топлине, јежи ме све што води бољем сутра, све што је супротно од оног што ми мушкарчићи својим дечачким лудоријама, бујном маштом, занети играма које играмо једни са другима и једни против других, доносимо ближњима својим, женама, мајкама, деци, другим људима, не мислећи на последице игре, не мислећи на сутра; вечитим дечацима какви смо, само нам је до играња стало; кад нам игра не иде од руке, кад губимо, беснимо и свој бес искаљујемо на „слабијем полу“. Жене срећом нису више кротке, све су мање то. Жене су водена бића. У води је живот настао, а ми из водених жена испливали. Вода памти и жене памте. Ред је заиста да се вода побуни, да жене покажу своју снагу, дивљину нагона за одржањем која их упркос вишевековној потчињености није напустила. Ред је да тресну песницом, да вода прсне на све стране, ред је да запевају у хору баш ту песму која ме, ето, већ данима опседа и коју вртим без своје воље као покварени грамофон: „Моје сам мајке дивља кћи (I ам my mother's savage daughter). Моје сам мајке дивља кћи, нећу да скратим косу, нећу да стишам свој глас!“ Не постајем ли то и ја жена?

Прилажем препев на наш језик Каренине „Дивље кћери“, прилажем и путоказ који ће вас одвести на Јутјуб да чујете како је сама Карен пева. Што само мени да дрхте груди, што само мени да се јежи коса на глави док слушам магијски глас тог женског Викинга. Жене, послушајте шта вам Карен поручује, „ко год да сте, имате глас који се не може ућуткати. Заједно, ваши гласови не могу да се не чују!“ Биће добро и вама и нама, у главу удареној другој половини човечанства, вашој деци.

Savage Daughter - YouTube

ДИВЉА КЋИ

Моје сам мајке дивља кћи,
Она која трчи боса и псује оштро камење.
Моје сам мајке дивља кћи,
Нећу да скратим косу, нећу да стишам свој глас.

Моје мајке дете је дивљак,
Оно тражи своје знаке у боји камена,
У лицу мачке, у падању перја,
У плесу ватре и кривини старих костију.

Дете моје мајке игра у мраку,
И пева паганске песме под светлом месеца,
И посматра звезде и преименује планете,
И сања песмом и метлом да допре до њих.

Дете моје мајке псује баш гласно и псује често,
Дете моје мајке се смеје превише и дуго,
И завија на месец и спава у јарцима,
И неспретно диже тон у песми овој.

Изведени смо сви сад из таме и воде,
Доведени на овај свет кроз крв и кроз бол,
И дубоко у костима нашим буде се песме старе,
Зато их гласовима кише и грома певајте.

Ми смо дивље кћери наше мајке,
Оне који трче босе и псују оштро камење,
Ми смо дивље кћери наше мајке,
Нећемо скратити косу, нећемо спустити свој глас.

Написала и спевала Карен Кахан 1990.
Препевао Бранимир Перић, 21. јуна 2023.

КРАЈ

© 2023 Бранимир Перић

Текст може бити преузет и објављен у деловим или целини и то искључиво уз поштовање следећих услова: (1) уз навођење пуног имена и презимена аутора и постављање линка са почетне странице овог сајта, (2) без измена преузетог текста и (3) под условом да се преузимање и објављивање не врши у комерцијалне сврхе. Преузимање, копирање и објављивање овог текста супротно наведеним условима представља кршење ауторских права.