Насловна илустрација бајке ДУХ И ДЕЛО

Борба између духа и дела опседала је писце од када писана реч постоји. О томе како једно без другог не може писани су есеји, држане проповеди, рецитоване песме, компоноване опере. Све то наћи ћете у бајци ДУХ И ДЕЛО, другој по реду у књизи Бранимира Перића БАЈКЕ ЗА ВЕЛИКУ И МАЛУ ДЕЦУ. Бајка је писана је са идејом да је читају одрасли и писмена деца. Старији дечак о коме прича бајка, покушао је да се изолацијом од света и сопственом надоградњом без иједног учињеног дела уздигне до богова, а његов млађи брат, пробисвет, то исто је покушао кроз ружна дела и освајања. Обоје враћа „к познанију правом“ њиховa пуно млађа сестра, дајући и њима и нама животну лекцију.

ДУХ И ДЕЛО

Два брата и сестра

Далеко, преко највише планине на истоку, где пусте равнице смењују усамљена брда и врлетима својих врхова надвисују дивљу траву, мати и отац, убоги сиромаси, родише два сина. Први је на свет дошао Ви Лин, Дух обиља, а непуне две године касније Мун Лај, Месец који се враћа. Но, како се судбина обично окрутно поиграва са сиромасима па им у-место хране дарује пород, кад је старијем било дванаест година, родила им се и кћи. Њој су наде-нули име Тие Лу, Искра, да им макар нешто засве-тли у сумору немаштине.

Ви Лин је од рођења био кржљаво и болешљи-во дете. Тек кад му се брат родио, здравље му се мало поправило, ваљда зато што су сад мање паж-ње обраћали на њега а више на новорођенче, али је свеједно остао мршав, блед, скоро прозиран. После друге године је тек проходао, а и онда се није пуш-тао од мајке: чврсто се држао ручицама за њене хаље, те је, са њим тако закаченим, једва успевала кућне послове да обавља. Од сисе јој се одбио већ после трећег месеца. Хранили су га козјим млеком, касније и млеком магарице не би ли ојачао. На силу су му сипали кашице од гњеченог воћа и поврћа у уста, затварали му нос да прогута а не испљуне. Проговорио је тек са четири године и то најпре о-понашајући звуке животиња, ветра, гргољ потока. Природа му је била ближа него људи. Био је и остао тихо дете. То се није променило ни кад је по-растао. Док су други дечаци јурцали по пољима, шутали крпењачу, правили лукове и стреле и так-мичили се у гађању, он је стајао по страни, одлазио до потока да посматра воду како тече, или се пео до усамљеног дрвета на брду поврх њихове куће. Дрво је имало широку крошњу, као створену да се под њом седи. Ослоњен леђима на његово стабло, сате је проводиo у угодној хладовини, загледан у даљину. Нису га терали ништа по кући и око куће да ради. Бојали су се да, онако нејак, не испусти чабар са млеком, не ритне га крава, или се не заглави у блату помогне ли мајци и оцу у садњи пиринча. Са биволом да оре тек није било говора – за држање плуга требале су чврсте руке и неко ве-ће тежине, а не вејка од детета какав је он био.

[...]

Наставак читајте у књизи БАЈКЕ ЗА ВЕЛИКУ И МАЛУ ДЕЦУ коју можете наручити слањем поруке на мејл издавачу suza.dream@outlook.cok или попуњавањем обрасца, односно слањем поруке преко овог блога. Књига је издата у ћириличном и латиничном издању. У њој је, осим ове, још пет бајки на укупно 348 страна са 64 илустрације које дочаравају сцене из бајки.

 © 2022 Бранимир Перић

Текст може бити преузет и објављен само у деловима и то искључиво уз поштовање следећих услова: (1) уз навођење пуног имена и презимена аутора и постављање линка на почетну странице овог текста на сајту са кога је скинут, (2) без измена преузетог текста и (3) под условом да се преузимање и објављивање не врши у комерцијалне сврхе. Преузимање, копирање и објављивање овог текста супротно наведеним условима представља кршење ауторских права.

 

Две цркве и њихове порте

 

Пре неко вече обилазио сам детињство: порту око цркве Лазарице у којој смо трчали крос, у којој ми је била основна школа, у којој се налазила фискултурна сала "Партизана", испред сале фудбалско игралиште на мале голове, а иза ње кула Цара Лазара (кулу смо тако звали, не француски, странски како је данас прекрстише они који се стиде сопственог језика: "Дон Жон"). Кула Цара Лазара је била и љубавничко место. У њој смо се крили кад играмо жмурке, у њој смо налази неке чудне луфт-балоне, које су блесавци међу нама надували. Фуј!

Следећег јутра, већ сам се пентрао по брдима изнад Дрењака на Копаонику и за контраст снимио црквицу на чуки. Подно ње, у удолини, лежи село Ливађе. Црквицу су сељани зидали годинама, најмање десет пута дуже него цар Лазо своју дворску, Лазарицу. Прошле године су је завршили. И она има порту, али нема кулу са луфт-балонима. Уместо куле има застакљену бараку склепану од дасака. У њој се сваке суботе, кад ништа не улове, запијају домаћи ловци и певају, а углавном ништа не улове. Њихово арлаукање се чује јаче од црквених звона. Док није црквица направљена, знали су да се запију на гробљу. Свашта да помислиш. Срећом по њих не лове ноћу. Срећом не користе ни луфт-балоне.

© 2026 Бранимир Перић

 

 

О Српској Википедији с поводом

 

Већ ми поодавно Википедија на српском иде на „пишни живац“. То пењање је давно почело, још од доба кад сам, онима који је уређују, слао писма, упозоравао их и молио да престану са кварењем нашег језика (очигледно, срачунатим – немам другог објашњења). На пример, уместо „прашуме“, упорно, као да нам инат терају, пишу „кишна шума“. Ни за живу главу не признају да су буквално превели са енглеског rein forest. Наша лепа реч „прашума“, тако је, у српској варијанти Википедије, постала „пишна шума“. Замислите ту лудорију да се Ршумовићева збирка песама „Смешна прашума“, зове „Смешна кишна шума“! Ршум би први полудео. Или књига Светозара Влајковића, „Пустиња у прашуми“, да се зове „Пустиња у кишној шуми“! Или роман Хенрика Сјенкјевича, код нас да се зове „Кроз пустињу и кишну шуму“! Или Зејн Грејов „Осветник прашуме“, да се зове „Осветник кишне шуме“. Нагнут над отвореном хаубом Српске Википедије, Игор Мандић би на то сатирично узвикнуо: „Ма који им је њежник!“

Ово са „пишном шумом“ само је један од жалосних примера, кога сам се после толико година сетио. Ако се будем ухватио и других њихових глупости, па и занемаривања познатих личности и догађаја из наше савремености, овај текст би се поприлично одужио.

До беса ме доводи што скоро ништа од онога што ми треба не налазим у српској Википедији, а тога у свакој другој налазим и то нашироко! Ма шта мислили о онима уз горњи ток Саве, код њих углавном има свега оног што у српском издању нема. О нашим људима, нашим крајевима, нашој историји, све што вам треба пре ћете наћи тамо него код нас, укључујући и податке о ововременим личностима, нарочито онима из света културе. Наши савременици, па и многе наше историјске личности и тренуци, нису вредни пажње српских Википедијанаца!

Од кад сам увидео да са усијаним главама нема разговора, у великом луку заобилазим српску Википедију. Ако ми нешто затреба, одлазим на стране Википедије (источних, западних и неутралних земаља). Упоредним преводом текстова из њих, извлачим шта ми треба.

Али кад те ђаво хоће, онда те хоће. Преварих се вечерас да погледам шта су српски ногопедисти у Википедији написали о Ђорђи Мелони, италијанској премијерки.

Само што ми пара није избила на уши, као испод скачућег поклопца на шпорету, кад моја госпа, радећи пет послова одједном и истовремено пратећи вољену крими серију, заборави на шпорет, па кључ из лонца окупа пола кујне.

Зар Википедија не треба да је политички неутрална? Зар Википедија и сличне ногопедије служе за то да шутирају једну страну у задњицу по наредби или по својој усијаној глави (зависно шта претеже: наредба или усијана глава)?

На једном месту, у тексту српске Википедије о Ђорђи Мелони, читам дословно овако написано: „Мелони је 22. фебруара 2023. посетила Украјину и састала се са председником Володимиром Зеленским да разговара о текућој руској инвазији. Мелони је посетила и Бучу, у предграђу Кијева, где су руске снаге убиле више од 400 Украјинаца у марту 2022. године.“

Није ми кипућа вода испод поклопца прошиштала због тога што мислим или не мислим да је Буча украјински Рачак, односно Меркале, него је поклопац одскочио због тога што сматрам да не сме нико, ко претендује на неутрално информисање, политички себе да сврстава и да ставља исказе преписане из медија једне од противничких страна. Разумео бих да тако нешто ставе у део где се пишу контраверзе. У сред текста, који треба неко после да тумачи као истину, недопустиво је да се ставља нешто што је недоказано, што је спекулативно, а све је недоказано и спекулативно док једна страна тврди једно, друга доказује супротно и нема макар споразумне истине.

Удрите ме по глави (да не кажем чиме) ако ме још неки пут ухватите да српску Википедију читам!

© 2026 Бранимир Перић

 

Несвакидашња торта за рођендан

 

 

Хајде сад, поштено, да ли је ико од писаца за рођендан добио овакву торту? Уместо свећица, на штапићу, у торту забодене слике корица његових књига. Добро, де, има међу њима и корица једне књиге која тек треба да изађе, али поклону се не задиже сукња.

Не могу сакрити колико сам био затечен. Нисам могао да се дигнем са столице, а камо ли посластичарку-дародавца да загрлим и пољубим.

Ову несвакидашњу креацију зготовила је власторучно моја сестричина, иначе мој најубојитији подбадач за писање – баш тако: најубојитији. Мало-мало па зврц телефон, мало-мало па порука: „Ујко, знаш ли ти који је датум! Рок сам ти дала, немој да си га случајно прекорачио!“

Прва реакција, кад се достављач са тортом и овим срце сламајућим букетом на њој појавио, није било моје ширење очију од жеље и несвесно мљацкање, како увек реагујем пред слаткишима, већ је било да сам наједном чуо у глави узвикивање Чкаље, нашег легендарног Крушевљанина, кад је, у оном чувеном телевизијском скечу, звучно снимљеним и на грамофонској плочи, као пиљар на сав глас позивао купце да купе његову робу (како то само давно беше!): „...Навали народе! Навали на папричице! Свеже, тазе код чика Лазе! Прсте да полижеш без мас' у слас'! Ћерка да гледа, мајка да једе, на ћерку да не дава!“

Ето, сад је мени дошло да се као Чкаља над својом тезгом раздерем: „Навали народе! Навали на књиге! Слатке, слане код чика Бране! Уздах да испустиш, њих да не испушташ! Ћерка да гледа, мајка да чита, док не прочита ћерци да не да!“

Навали народе, обрадујте писца макар за његов рођендан и наручите што вам срцу драго!

© 2026 Бранимир Перић

 

Скакач

 

Закључио сам да је моја најновија књига, БАЈКЕ ЗА ВЕЛИКУ И МАЛУ ДЕЦУ, бољи скакач него скакач у шаху. Код оног у шаху знаш куд све може скочити и његов наредни скок можеш предвидети. Код овог мог скакача то није могуће. Ако сте пратили моје објаве, видели сте да је скочио до Флориде па скочио до Драгачева, Београд да не помињем – уздуж и попреко га је испрескакао, а сад, замислите, прескочио врле нам бивше западне републике, последњом мећавом завејане Алпе, у Немачкој Минхен, Штутгарт, Франкфурт, Келн и обрео се, ни мање ни више него у центру, некада (било па прошло) по рудницима угља и Круповим фабрикама славне Рурске области, Есену.

Овога пута, мој скакач није скочио сам. Са својим укориченим сестрицама, објављеним у претходне две године, скочио је из торбе ранораниоца чика-цуштела (по нашки, чика-достављача), право у наручје фрау Јасне. Обрадована Фрау Јасна није одолела, него их је одмах, онако још у бадемантилу, на груди привила, па кад се обукла, на посао да крене, са њима се у наручју и усликала. Није јој ни то било довољно, него је скакача са његовим сестрицама, усликала и у загрљају лутки своје унуке, за коју су БАЈКЕ до Есена прелетеле Алпе и скоро целу Немачку.

Ако желите да скакач скочи и до вас, и пожелите да и вашу слику са њим у рукама објавим, прилажем вам упитник који ће вам рећи како можете скакача и његове сестрице да наручите.

Уживајте у читању, фрау Јасна, такође и ви кад вам овако скакач, можда и са сестрама, буде из торбе чика-достављача у наручје ускочио.

© 2026 Бранимир Перић