Несвакидашња торта за рођендан

 

 

Хајде сад, поштено, да ли је ико од писаца за рођендан добио овакву торту? Уместо свећица, на штапићу, у торту забодене слике корица његових књига. Добро, де, има међу њима и корица једне књиге која тек треба да изађе, али поклону се не задиже сукња.

Не могу сакрити колико сам био затечен. Нисам могао да се дигнем са столице, а камо ли посластичарку-дародавца да загрлим и пољубим.

Ову несвакидашњу креацију зготовила је власторучно моја сестричина, иначе мој најубојитији подбадач за писање – баш тако: најубојитији. Мало-мало па зврц телефон, мало-мало па порука: „Ујко, знаш ли ти који је датум! Рок сам ти дала, немој да си га случајно прекорачио!“

Прва реакција, кад се достављач са тортом и овим срце сламајућим букетом на њој појавио, није било моје ширење очију од жеље и несвесно мљацкање, како увек реагујем пред слаткишима, већ је било да сам наједном чуо у глави узвикивање Чкаље, нашег легендарног Крушевљанина, кад је, у оном чувеном телевизијском скечу, звучно снимљеним и на грамофонској плочи, као пиљар на сав глас позивао купце да купе његову робу (како то само давно беше!): „...Навали народе! Навали на папричице! Свеже, тазе код чика Лазе! Прсте да полижеш без мас' у слас'! Ћерка да гледа, мајка да једе, на ћерку да не дава!“

Ето, сад је мени дошло да се као Чкаља над својом тезгом раздерем: „Навали народе! Навали на књиге! Слатке, слане код чика Бране! Уздах да испустиш, њих да не испушташ! Ћерка да гледа, мајка да чита, док не прочита ћерци да не да!“

Навали народе, обрадујте писца макар за његов рођендан и наручите што вам срцу драго!

© 2026 Бранимир Перић

 

Скакач

 

Закључио сам да је моја најновија књига, БАЈКЕ ЗА ВЕЛИКУ И МАЛУ ДЕЦУ, бољи скакач него скакач у шаху. Код оног у шаху знаш куд све може скочити и његов наредни скок можеш предвидети. Код овог мог скакача то није могуће. Ако сте пратили моје објаве, видели сте да је скочио до Флориде па скочио до Драгачева, Београд да не помињем – уздуж и попреко га је испрескакао, а сад, замислите, прескочио врле нам бивше западне републике, последњом мећавом завејане Алпе, у Немачкој Минхен, Штутгарт, Франкфурт, Келн и обрео се, ни мање ни више него у центру, некада (било па прошло) по рудницима угља и Круповим фабрикама славне Рурске области, Есену.

Овога пута, мој скакач није скочио сам. Са својим укориченим сестрицама, објављеним у претходне две године, скочио је из торбе ранораниоца чика-цуштела (по нашки, чика-достављача), право у наручје фрау Јасне. Обрадована Фрау Јасна није одолела, него их је одмах, онако још у бадемантилу, на груди привила, па кад се обукла, на посао да крене, са њима се у наручју и усликала. Није јој ни то било довољно, него је скакача са његовим сестрицама, усликала и у загрљају лутки своје унуке, за коју су БАЈКЕ до Есена прелетеле Алпе и скоро целу Немачку.

Ако желите да скакач скочи и до вас, и пожелите да и вашу слику са њим у рукама објавим, прилажем вам упитник који ће вам рећи како можете скакача и његове сестрице да наручите.

Уживајте у читању, фрау Јасна, такође и ви кад вам овако скакач, можда и са сестрама, буде из торбе чика-достављача у наручје ускочио.

© 2026 Бранимир Перић

 

Шетање домаће животиње

 

После седам дана вратили смо се из Београда у наш Дрењак. На њушци Раје, мачора моје госпе, нова огреботина Комшија који га је хранио док нисмо били ту, каже да му је свраћала нека више бела него црна мачка. Мисли да је то можда мајка од млађаног Рајиног другара, Кмеке, кога сам пред први снег скупио лопатом са пута. Биће да је ипак у питању мачор, јер Раја се са мачком не би тукао. Пало би вречање, посебно пред зору, од кога би се комшији дигла коса на глави. Комшија и комшиница поричу да их је, док нисмо били ту, ишта будило. Моја госпа не крије задовољство. Огреботина је несумњиви доказ да Раја није педер.

Комшија је чекао да се ми вратимо, па је сад он на кратко отпутовао. Моја госпа, ено је, већ пола сата шета на повоцу њиховог кућевног пса (да запишне понеко ћоше, жбун, точак од аута и другом комшији, који зими није ту, двориште пођубри). После ће куци, пре него што га врати у кућу, блатњаве шапе влажном марамицом да обрише и, ако је почела киша, крзно осуши пешкиром да мокар „не зебне“. Њеном Раји тако нешто није потребно. Њему је мајка „родила бунду“, а зима му је испод бунде навукла непромочиву подбунду. За шапе ће већ сам да се побрине. Уосталом, сачекаће он на симсу кухињског прозора док се та шетња не заврши.

Ово са шетњом комшијске куце је танте за бупе. Тако се ми комшије из Дрењака узајамно помажемо: хранимо и шетамо домаће животиње ономе ко није ту. Добро је што нам сличну помоћ не тражи и комшија са брда. Он горе, осим преживелих мачака и ловачких паса, има краве, кокошке и понеко свињче.

Кад већ поменух свињче, ни госпин се Раја у погледу хране не разликује много. Откад се овде време из минуса променило у плус, као да је из глади изашао. Какав год да је, нек ми је госпи жив и здрав, макар се и у свињче преметнуо. Госпа ће бити задовољна, а задовољан ћу бити и ја. Задовољство не само да се преноси него се и увећава – кад затреба.

© 2026 Бранимир Перић

 

Затуравање

 

Моја је госпа извукла малочас из неког буџака стару кутију од чизмица. У њој је нашла плаво паковање детерџента за ручно прање, „Биљана“, оног кога је ОХИС Скопље још са распадом Југославије престао да производи. Зачуо сам само кликтај усхићења и ликовање кад је дотрчала да ми своје откриће покаже.

Кажу да свака кућа има просечно шездесет пет паукова који се крију по ћошковима, рупама и разним буџацима.

Пауци се не дају упоредити са мојом госпом. Буџаке у које она зна да завуче ствари, ни пауци, ма у коликом броју да се окоте, нису у стању све да пронађу и у њих се посакривају. Кад она нешто негде остави, то ни свети бог, сем случајно, више не налази.

Осим „Биљане“, из волшебне кутије, очигледно пронађене у надахнућу потраге за нечим сасвим десетим, руке моје госпе-паука извадише још седамнаест жилета са дршком, ала „Биц“, од два до шест ножића, што у целофанском паковању што незапакованих (које је куповала успут, кад купује нешто друго, мислећи да их у кући више нема). Такође је извадила и паковања „цик-цак“ вате, у количини отприлике за два стога сена (и то произведено пре распада Југославије), као и један супербрзи лепак који се, што би рекла моја сестра од тетке, током свих ових година вероватно већ „скамењосао“.

Браво за моју госпу! Очекујем да ће, у неком наредном надахнућу бауљања по буџацима, открити и понешто од онога што сам и сам затурио.

Паучину не плету само пауци, већ и наши мозгови, с том разликом што пауци памте где су шта смотали. 

© 2026 Бранимир Перић

---

Текст може бити преузет и објављен у деловим или целини и то искључиво уз поштовање следећих услова: (1) уз навођење пуног имена и презимена аутора и постављање линка на ову страницу са које је скинут, (2) без измена преузетог текста и (3) под условом да се преузимање и објављивање не врши у комерцијалне сврхе. Преузимање, копирање и објављивање овог текста супротно наведеним условима представља кршење ауторских права.

---

Јутарње оглодавање

 

Скоро да нема јутра да се не понови исто. Јутарњи сам тип, она је ноћни. Кад се мени хоће, њој се по правилу неће. Преко дана кува, спрема, чисти, брчка нешто, а ја, кад је видим тако зајапурену, баш тад ми дође. Али, чик јој приђи. Боље не помишљај. Да ли ће јој сутра бити жао када ме стигне Ракићево време?

„Кад помислим, драга, да ће доћи време / Кад за мене неће постојати жена... Вриснуо бих, драга, рикнуо бих тада...“

Мало јој је требало. Боље да сам јој мајку опсовао него што сам ове стихове изрецитовао.

„Ви, мушкарци, само на то мислите!“, без подизања погледа, сикнула је, нагнута над чарапама које штопује.

„На које 'то'?“, правим се луд.

„На секс, како 'на које'?!“, зашкргутала је.

„То нема код нас, то има само у иностранству“, цитирао сам Ђузу Стојиљковић из давног ТВ скеча, у коме он и Сека Саблић као клинци, седе на клупи и клате ноге. „То што они зову сексом, код нас је нагон за продужењем врсте“, закључујем учено.

„Да, једнократно продужење! А ми смо те које после, целог живота бринемо о одржавању врсте!“, узвратила је још ученије.

„Ништа, онда“, уздахнуо сам. „Одох ја у ве-це.“

© 2026 Бранимир Перић