Скакач

 

Закључио сам да је моја најновија књига, БАЈКЕ ЗА ВЕЛИКУ И МАЛУ ДЕЦУ, бољи скакач него скакач у шаху. Код оног у шаху знаш куд све може скочити и његов наредни скок можеш предвидети. Код овог мог скакача то није могуће. Ако сте пратили моје објаве, видели сте да је скочио до Флориде па скочио до Драгачева, Београд да не помињем – уздуж и попреко га је испрескакао, а сад, замислите, прескочио врле нам бивше западне републике, последњом мећавом завејане Алпе, у Немачкој Минхен, Штутгарт, Франкфурт, Келн и обрео се, ни мање ни више него у центру, некада (било па прошло) по рудницима угља и Круповим фабрикама славне Рурске области, Есену.

Овога пута, мој скакач није скочио сам. Са својим укориченим сестрицама, објављеним у претходне две године, скочио је из торбе ранораниоца чика-цуштела (по нашки, чика-достављача), право у наручје фрау Јасне. Обрадована Фрау Јасна није одолела, него их је одмах, онако још у бадемантилу, на груди привила, па кад се обукла, на посао да крене, са њима се у наручју и усликала. Није јој ни то било довољно, него је скакача са његовим сестрицама, усликала и у загрљају лутки своје унуке, за коју су БАЈКЕ до Есена прелетеле Алпе и скоро целу Немачку.

Ако желите да скакач скочи и до вас, и пожелите да и вашу слику са њим у рукама објавим, прилажем вам упитник који ће вам рећи како можете скакача и његове сестрице да наручите.

Уживајте у читању, фрау Јасна, такође и ви кад вам овако скакач, можда и са сестрама, буде из торбе чика-достављача у наручје ускочио.

© 2026 Бранимир Перић

 

Шетање домаће животиње

 

После седам дана вратили смо се из Београда у наш Дрењак. На њушци Раје, мачора моје госпе, нова огреботина Комшија који га је хранио док нисмо били ту, каже да му је свраћала нека више бела него црна мачка. Мисли да је то можда мајка од млађаног Рајиног другара, Кмеке, кога сам пред први снег скупио лопатом са пута. Биће да је ипак у питању мачор, јер Раја се са мачком не би тукао. Пало би вречање, посебно пред зору, од кога би се комшији дигла коса на глави. Комшија и комшиница поричу да их је, док нисмо били ту, ишта будило. Моја госпа не крије задовољство. Огреботина је несумњиви доказ да Раја није педер.

Комшија је чекао да се ми вратимо, па је сад он на кратко отпутовао. Моја госпа, ено је, већ пола сата шета на повоцу њиховог кућевног пса (да запишне понеко ћоше, жбун, точак од аута и другом комшији, који зими није ту, двориште пођубри). После ће куци, пре него што га врати у кућу, блатњаве шапе влажном марамицом да обрише и, ако је почела киша, крзно осуши пешкиром да мокар „не зебне“. Њеном Раји тако нешто није потребно. Њему је мајка „родила бунду“, а зима му је испод бунде навукла непромочиву подбунду. За шапе ће већ сам да се побрине. Уосталом, сачекаће он на симсу кухињског прозора док се та шетња не заврши.

Ово са шетњом комшијске куце је танте за бупе. Тако се ми комшије из Дрењака узајамно помажемо: хранимо и шетамо домаће животиње ономе ко није ту. Добро је што нам сличну помоћ не тражи и комшија са брда. Он горе, осим преживелих мачака и ловачких паса, има краве, кокошке и понеко свињче.

Кад већ поменух свињче, ни госпин се Раја у погледу хране не разликује много. Откад се овде време из минуса променило у плус, као да је из глади изашао. Какав год да је, нек ми је госпи жив и здрав, макар се и у свињче преметнуо. Госпа ће бити задовољна, а задовољан ћу бити и ја. Задовољство не само да се преноси него се и увећава – кад затреба.

© 2026 Бранимир Перић

 

Затуравање

 

Моја је госпа извукла малочас из неког буџака стару кутију од чизмица. У њој је нашла плаво паковање детерџента за ручно прање, „Биљана“, оног кога је ОХИС Скопље још са распадом Југославије престао да производи. Зачуо сам само кликтај усхићења и ликовање кад је дотрчала да ми своје откриће покаже.

Кажу да свака кућа има просечно шездесет пет паукова који се крију по ћошковима, рупама и разним буџацима.

Пауци се не дају упоредити са мојом госпом. Буџаке у које она зна да завуче ствари, ни пауци, ма у коликом броју да се окоте, нису у стању све да пронађу и у њих се посакривају. Кад она нешто негде остави, то ни свети бог, сем случајно, више не налази.

Осим „Биљане“, из волшебне кутије, очигледно пронађене у надахнућу потраге за нечим сасвим десетим, руке моје госпе-паука извадише још седамнаест жилета са дршком, ала „Биц“, од два до шест ножића, што у целофанском паковању што незапакованих (које је куповала успут, кад купује нешто друго, мислећи да их у кући више нема). Такође је извадила и паковања „цик-цак“ вате, у количини отприлике за два стога сена (и то произведено пре распада Југославије), као и један супербрзи лепак који се, што би рекла моја сестра од тетке, током свих ових година вероватно већ „скамењосао“.

Браво за моју госпу! Очекујем да ће, у неком наредном надахнућу бауљања по буџацима, открити и понешто од онога што сам и сам затурио.

Паучину не плету само пауци, већ и наши мозгови, с том разликом што пауци памте где су шта смотали. 

© 2026 Бранимир Перић

---

Текст може бити преузет и објављен у деловим или целини и то искључиво уз поштовање следећих услова: (1) уз навођење пуног имена и презимена аутора и постављање линка на ову страницу са које је скинут, (2) без измена преузетог текста и (3) под условом да се преузимање и објављивање не врши у комерцијалне сврхе. Преузимање, копирање и објављивање овог текста супротно наведеним условима представља кршење ауторских права.

---

Јутарње оглодавање

 

Скоро да нема јутра да се не понови исто. Јутарњи сам тип, она је ноћни. Кад се мени хоће, њој се по правилу неће. Преко дана кува, спрема, чисти, брчка нешто, а ја, кад је видим тако зајапурену, баш тад ми дође. Али, чик јој приђи. Боље не помишљај. Да ли ће јој сутра бити жао када ме стигне Ракићево време?

„Кад помислим, драга, да ће доћи време / Кад за мене неће постојати жена... Вриснуо бих, драга, рикнуо бих тада...“

Мало јој је требало. Боље да сам јој мајку опсовао него што сам ове стихове изрецитовао.

„Ви, мушкарци, само на то мислите!“, без подизања погледа, сикнула је, нагнута над чарапама које штопује.

„На које 'то'?“, правим се луд.

„На секс, како 'на које'?!“, зашкргутала је.

„То нема код нас, то има само у иностранству“, цитирао сам Ђузу Стојиљковић из давног ТВ скеча, у коме он и Сека Саблић као клинци, седе на клупи и клате ноге. „То што они зову сексом, код нас је нагон за продужењем врсте“, закључујем учено.

„Да, једнократно продужење! А ми смо те које после, целог живота бринемо о одржавању врсте!“, узвратила је још ученије.

„Ништа, онда“, уздахнуо сам. „Одох ја у ве-це.“

© 2026 Бранимир Перић

Плакање

 

Синоћ, пред спавање, имали смо плакање. Додуше, било га је сваког дана помало, уназад већ осам дана. Толико госпиног мачка није било. Синоћ, деветог од нестанка, стока се вратио. Госпа није могла да се заустави од плакања. Плакала је и кад смо легли у кревет. Ево је и јутрос од узбуђења не може да се смири.

Синоћ смо гледали зајебанцију од филма „Девет живота“. Са мачком у главној улози, разуме се. Мачак у филму, скаче са симса, а госпин мачак, гле, ено га на симсу нашег кухињског прозора. После осмог дана од нестанка!

Исти је то онај мачак коме смо се борили за живот пре седам месеци. Тачно у дан кад му је чика ветеринар скинуо шине из вилице, опет је, несрећа, направио белај и донео плакање госпи ми.

Нестао је оне ноћи кад се спустила највећа вејавица у Дрењак и засула околна брда снегом до колена и хладноћом минус бестрага. Нестајао је он и раније, али никад више од једног дана. Другог би се већ појавио на симсу прозора. Два метра висина није за њега ништа да скочи.

Наредног дана по нестајању госпи су се очи већ пуниле сузама. Трећег дана је знала да се са њим „опет“ нешто десило. Смрзнуће се. По овако дубоком снегу неће умети да се врати.

Тако је и прошлог маја нестао. А после три дана, кад га је госпа већ оплакала, довукао се сав крвав, са  оком испалим из дупље. Нека га је стрвина на друму звекнула колима. Ко зна колико је дуго од удараца лежао онесвешћен у јарку. Невероватно да се такав уопште повратио и довукао до куће. А после кажу само затуцани верују да мачка има девет живота!

До августа су биле трајале борбе да га, са две операције вратимо у колико-толико нормално стање. У првој му је извађено око и вилица притегнута шином, не би ли му се саставила по средини, између очњака, и могла да срасте. Другом му је уметнута нова шина, јер је, идиот, већ наредног дана по операцији, онако, сав поломљен, и шином ухефтан, дошао да нам се похвали са уловљеним пухом у зубима. Шину је разглавио. Не верујем да га је анестезија држала и тог другог дана толико ошамућеног да није био свестан да га вилица боли. Како је такав, са десним очњаком изваљеним у страну и другим скоро до корена поломљеним, пуха уопште савладао, и како је са таквом, поломљеном вилицом, успео пуху да сломи врат, сам свети бог зна. Да га једе сигурно није могао.

Три месеца касније, тек у августу, била су му извађене шине из вилице – чика доца, ветеринар, није могао пре, а кад је могао отишао је са породицом на одмор. Чак и да му је извадио кад је требало, са таквом вилицом и без предњих зуба, више није могао да једе омиљене му грануле. Уместо гранула, госпа га је хранила само најфинијом рибом из конзерве. Више због тога, правдала се, да му се поврати сјај длаке, јер је месецима био улепљен од крви и блата из јарка, упркос госпином интензивном свакодневном трљању влажном крпом. Сиромах, сам себе није могао да лиже – шине му нису дозвољавале да довољно исплази језик, а вероватно су га и боле. Смрдео је од те рибе на километар, а и тако би смрдео без самочишћења. Никаква крпа језик не може да замени.

Ах да, и бубна опна му је била пукла од ударца кола. Цела глава му је била у чворовима – није било дела на коме му се нису напипавали шавови накриво срасле лобање.

После вађења шина, миран је био пет месеци. Читавих пет месеци! Трзао са на звук сваког возила које горе друмом протутњи. Срећом, није више смрдео – језик је сад могао лепо да избаци и да се умива до миле воље. Мислили смо да без кастрирања коначно имамо мирног мачка.

Хоћеш врага. Дошле су послебожићна хладноћа и вејавица. Напољу је пуцало дрво, а госпином мачку прорадише хормони! Заборавите на фебруар као мачињи месец. Овде фебруар почиње у јануару. А и он је заборавио да се плаши аутомобила, јер у шајатење до села и засеока нема другог пута до претрчавања преко асфалта.

Малочас се вратих из поште. Причам управнику за госпино плакање, односно осмодневни нестанак њеног љубимца, а управник каже: „Е, да си ти чуо вречање код нас у селу! Десет дана нисмо могли ноћу да спавамо.“

Јутрос, још нисам ни устао да се обучем и одем до поште да пошаљем купцима наручене књиге, а чујем доле, моја госпа већ храни на прозору своју звер.

Кад се стока синоћ била вратила, чим се са мене скинуо и прешао да усмрдава моју госпу, зграбио сам телефон и јавио вест пријатељу, штампару. Штампар у кући има мезимца бул-теријера, а на послу чопор мачака. Луд сто гради, зато су се он и моја госпа одмах препознали. Кад је чуо да се једнооки вратио, од ганутости се сав распилавио. Иначе, сваког дана је, до синоћ, слао поруке и тешио моју госпу. Сигуран је, вели, да ће Раја (тако је име несмајнику) да јој се врати. Испричао сам му по реду све како се збило, како сам у сред филма са мачором крајичком ока опазио сенку на прозору. Пожалио сам му се и како нам цела соба сад смрди на шталу, овце, балегу, брабоњке, сено, све оне дивне, шталске миомирисе. Пријатељ се заценио од смеха, вели: „Па рекао сам вам ја да ће да се врати! Момак нашао чобаницу-мацу, а код чобаница нема зачас да обавиш посао. На селу мора да се ради!“ Смејали смо се обојица до суза. Ми се смејемо од зајебанције, а госпа плаче од радости. Чешће се и много више плаче од радости. Туга се скрива, гутају се сузе. Радост сузе не скрива. Није те ни стид што матор плачеш.

Три пута сам прао руке пошто сам га са прозора скинуо. Након трећег пута ми се и даље чинило да још увек на овце миришу. У ствари, мирисао ми је џемпер. Ко је макар једном прошао поред штале или оваца, зна да се тај мирис, и без да си ишта дотакао, увлачи у ноздрве, никаквим се ишмркавањем дуго не да избацити.

Како сам био отворио прозор, бацио ми се у наручје.  Стао је бесомучно да трља главу о мене и завлачи је у моје шаке. Превртао ми се у наручју, истезао шапе, пружао нокте и грабио њима по џемперу навише. Успињао се по мени до врата, гњура ми њушку испод оковратника, боо ме оним стрчећим очњаком. Прео је и са уживањем по мени развлачио шталско ђубре из свог улепљеног крзна. Није му то било доста. Са мене је прешао у наручје моје госпе. Ништа он што га она стиска, што га кваси сузама и смрдљивог љуби. Стискала га је и на срце привијала како мене никад није. Умало стиском да му одузме последњи живот.

Кад га је спустила на под, не би ли отишла да му у купатилу отвори конзерву са омиљеном рибом, наставио је да се трља о тепих. Трљање о тепих му је омиљена дисциплина у петобоју. Чим би нам на превару упао у кућу, зна се: ваљ-ваљ по тепиху, па ноктима греб-греб. Зар о мираз моје мајка оштриш канџе, несрећо! Не само о тепих, већ и уз наше ноге. Мачиња посла. Мораћемо после излива његове страсне љубави, тепих да носимо код Педе на прање. И Педа има мачке. Разуме се у те ствари. Шајати и његов мачак по шталама.

Радосна вест је, наравно, морала да се разгласи свима који су ових осам дана госпу телефоном и преко друштвених мрежа тешили. Није се скинула са телефона. Умало и Рају од радости да заборави. Било је ту и конструктивних предлога. На пример да Рају окупа. Таман посла, вриснула је, па да напољу на овој хладноћи добије упалу плућа. Маце су упалама склоне. Ма склоне су оне упали мозга, шкргућем у позадини. Мислио је тај на чобанице, а не на тебе уцвељену, која га 'лебом 'раниш.

Била је убеђена да је завршио као његов другар, Кмека (млађи мачак кога ни након два месеца од нестанка није била прежалила). Преврнуо сам био целу околину Дрењака, силазио и до потока да га нађем. Газио вирове. Кад је пре осам дана Раја био нестао, молила ме је да Рају никако не идем да тражим. Ако га видиш кад луњаш по брдима (убеђена је била да ћу га у неком смету наћи смрзнутог), прећути, прави се да га ниси нашао! Кмеку сам био лопатом скупљао са асфалта. Њој је само та слика била пред очима. Само да Раја није Кмекине судбине. Лакше би јој некако било да се смрзао.

Раја ипак није био Кмека. Куд је преживео ломљење лобање и вилице, пуцање бубне опне, испадање ока, и успут три примљене анестезије, посебно друге од које умало није квикнуо, а и оне треће кад нам је, док га још није сасвим обалила, побегао са импровизованог операционог стола на нашој тераси па смо га чика доца, ветеринар, и ја вијали по дворишту, спуштали се низ стрмину до потока и тек га тамо, међу високом барском травом, потпуно ошамућеног нашли. Сам свети бог зна какву му је само анестезију дала чобаница-маца и то даљинску, кад је по оној вејавици и снегу дубоком преко пола метра успео да доскакуће до ње, а уз њу да заборави своју свету заштитницу, госпу ми, и на прозору њене сласне рибље залогаје. Шта ли је тамо јео питање је, питање је и да ли је уопште јео, а јео јесте, јер после осам дана, колико га није било, вратио се једва нешто мало мршавији. Његов деда нам је тако исто нестајао, додуше никад више од два-три дана. Враћао се из швалерације осушен, упалих ребара, као да је двадесет дана скапавао од глади. „Зар ти ништа није дала да једеш, срам је било?!“, грдила га је кобајаги моја госпа.

За разлику од деде, Раји је, чобаница-маца, осим анестезије, нема сумње, и храну давала. Кад си ти осам дана преживео чобаницу-мацу, мислим се, имаш ти више од девет живота. Видећемо за који месец колико сте их заједно, ти и чобаница, још направили, кад нам сељаци буду, онако, у пролазу, ваше мачиће у Дрењак убацивали. Летећеш заједно са њима из Дрењака, кад те на шпицару будем натакао, обећавам ти! Пст, само да ме госпа не чује! А и да имам срца.

Гле, већ мање смрдиш!

 © 2026 Бранимир Перић